Nagrade 16. Palićkog festivala
Glavnu nagradu 16. Festivala evropskog filma Palić dobio je film “Najsrećnija devojka na svetu” rumunskog reditelja Radua Žudea, dok je za režiju nagrađen Pavel Bardin za film “Rusija 88”, a specijalno priznanje Međunarodnog žirija dobio je film “Moskva, Belgija”, koji je i žiri kritike FIPRESCI Srbija proglasio najboljim.
Glavnu nagradu 16. Festivala evropskog filma Palić dobio je film “Najsrećnija devojka na svetu” rumunskog reditelja Radua Žudea, dok je za režiju nagrađen Pavel Bardin za film “Rusija 88”, a specijalno priznanje Međunarodnog žirija dobio je film “Moskva, Belgija”, koji je i žiri kritike FIPRESCI Srbija proglasio najboljim.
Međunarodni žiri Palićkog festivala, koji će 24. jula biti završen kanskim pobednikom “Bela traka”, a u konkurenciji je imao 12 filmova, uglavnom mladih evropskih reditelja, dodelio je Zlatni toranj za najbolji film “Najsrećnijoj devojci na svetu” kao jednostavnoj i zanimljivo ispričanoj priči o borbi glavne junakinje za ostvarenje svog sna.
“Topao i human pristup priči sa mnogo humora zasnovan na snažnoj fotografskoj sposobnosti da svaki detalj učini istinitim i verodostojnim”, naveo je žiri, kojim je predsedavao dugogodišnji direktor Filmskog festivala u Veneciji Alberto Barbera, a članovi su bili i domaći reditelj Sabolč Tolnai (Szabolcs), glumac Semjuel Finci (Samuel Finzi) iz Bugarske, novinarka Glorija Skola (Gloria Scola) iz Španije i direktor Bečkog filmskog fonda Peter Zevrel (Zewrel).
Glavna junakinja pobedničkog filma, koja potiče iz siromašne porodice, dobija u jednoj reklamnoj kampanji automobil kao nagradu, ali sa porodicom mora da dođe u Bukurešt kako bi snimila pohvalnu video zahvalnicu. Dok stalno pravi greške i ponavlja snimanje, u pauzama se svađa sa roditeljima u vezi sa sudbinom poklona, pa se njena sreća pretvara u bolno iskustvo koje dovodi do preispitivanja porodičnih odnosa.
Nagrada Palićki toranj za režiju pripala je ruskom reditelju Bardinu, za politički angažovani film “Rusija 88”, prvog u Rusiji koji obrađuje temu skinhedsa i neonacista.
Prema navodima žirija, Bardin je pokazao “veštinu kombinovanja igranog i dokumentarnog žanra na veoma provokativan način”, uz snažnu i smelu političku poruku koja donosi “neprijatnu priču o ljudima koje ne želimo da upoznamo, ali koje ne bi trebalo ni da ignorišemo”.
Specijalno priznanje Međunarodnog žirija pripalo je belgijskoj drami “Moskva, Belgija” reditelja Kristofa van Rompea (Christophe van Rompaey) i “izuzetnoj glumici Barbari Sarafian koja nas vodi kroz celu filmsku priču na autentičan i zabavan način”.
I Žiri kritike FIPRESCI Srbija, koji su činili Dejan Dabić (predsednik) Dinko Tucaković i Dušan Vukić, nagradio je taj film, kao “dramaturški slojevitu, ali u suštini jednostavnu, toplu i svima razumljivu ljubavnu dramu sa elementima komedije i melodrame o životnim dilemama sredovečne žene i njenom porodičnom i socijalnom okruženju”.
“U mnoštvu delikatnih tema koje odslikavaju tamne strane naših života, ovaj film se izdvojio vitalizmom poučavajući nas koliko čovek može da podnese, a da toga nije ni svestan, i vrlo promišljenim, diskretnim režijskim postupkom koji je uspeo da pomiri ukuse filmskih profesionalaca i najšireg gledališta”, naveo je žiri kritike.
Glavna junakinja filma “Moskva, Belgija” je samohrana majka troje dece iz radničkog kraja, koja je slučajno udarila kolima jedan kamion na parkingu ispred supermarketa, a posle svađe sa vozačem, upušta se sa njim u emotivnu vezu...
Međunarodni žiri kritike, koji su činili Filip Bergson, Ivana Nanut i Nebojša Popović, dodelio je nagradu “Gorki List tolerancije” bugarskom filmu “Zift” Javora Gardeva, koji je rađen u strip maniru, a predstavlja, kako je navedeno u obrazloženju, “briljantno debitantsko ostvarenje” reditelja koji je “već ovladao vizuelnim stilom, sadržajem i glumačkim ansamblom u elegantnoj filmskoj fresci o životu ljudi na marginama bugarskog društva u periodu između 1940. i 1960. godine”.
Međunarodni žiri kritike je Specijalno priznanje dodelio domaćem filmu “Neko me ipak čeka” Marka Novakovića, koji upućuje na dramatičan položaj žene u savremenom srpskom društvu, a posebno po pitanju abortusa.
Prema navodima žirija, tako snažan i otvoren film treba da se nađe pred bioskopskim gledaocima, a priznanje na Paliću dodeljeno mu je i kao “podrška na putu do trake od 35mm”.
Palićki festival, održan uprkos znatno manjem budžetu, obeležen je gostovanjem britanskog reditelja Kena Rasela, dobitnika nagrade “Aleksandar Lifka” za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji, ali i nedolaskom domaćeg dobitnika tog priznanja, glumca Predraga Mikija Manojlovića, koji je obavestio 23. jula Direkciju festivala da neće moći da dođe na svečano uručenje, navodeći za to razloge lične prirode.
Manojlović je, između ostalog, naveo da mu nagrada “Aleksandar Lifka” predstavlja veliku čast i da mu znači veoma mnogo, te da Palićki festival smatra važnim obrascem podrške filmu u celini, ali da u kratkom vremenskom roku nije mogao da uskladi želje i mogućnosti.
Navodeći da je zahvalan na velikoj pažnji koja mu je ukazana, Manojlović je dodao da iskreno pozdravlja sve na Palićkom festivalu, publiku, direkciju, organizatore i “sve koji su omogućili osnivanje i kroz godine za nama održanje i napredak ove ugledne manifestacije”.
Na Palićkom festivalu dodeljena je i nagrada “Underground Spirit” nemačkom reditelju Uliju M. Šipelu (Schuppel), koji se proslavio filmom “Road to God Knows Where” (1990) o turneji čuvenog australijskog muzičara i kantautora Nika Kejva (Nick Cave) i njegovog benda Bed Sids (The Bad Seeds).
Sajt festivala je www.palicfilmfestival.com, a program se nalazi i u Kalendaru Portala za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org
(SEEcult.org)
