Nametnuta pozicija nemoći

Nezavisna kultura u Srbiji, najvitalniji deo ukupne kulturne produkcije, dovedena je zaoštravanjem ekonomske krize do ivice opstanka. Teška situacija, s druge strane, doprinela je prvom okupljanju organizacija nezavisne kulturne scene na nacionalnom nivou, kako radi razmene programa, iskustava i znanja, tako i radi delovanja u sferi kulturne politike i rešavanja nagomilanih problema. Dve godine nakon osnivanja Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) situacija je još teža, a zbog drastičnog smanjenja budžeta za kulturu sada je, pored nevladinog, životno ugrožen i javni sektor.

Direktorka Nezavisne umetničke asocijacije Remont Darka Radosavljević Vasiljević, jedan od inicijatora i osnivača NKSS, govori u intervjuu za Platformu za kulturnu politiku i menadžment o ključnim problemima i potencijalima nezavisne scene, mogućnostima za izlazak iz začaranog kruga pozicije “nametnute nemoći”, kao i o najvećim preprekama na tom putu.

Ocenjujući da je najveći problem i kulture i društva danas u Srbiji raspad sistema vrednosti, ona je podsetila da je taj proces započeo još 90-ih, kada je došlo do raslojavanja kulturnih polja delovanja: nove ideologije i estetika sa jedne strane, stagnacija, pa i nazadovanje sa druge, dok je u sredini nastajala nezainteresovanost za kulturu generalno. Time su stvoreni uslovi za obesmišljavanje svega. Sredinom 90-ih intenzivno se formirala nezavisna scena organizovana oko nekoliko punktova, prevashodno u Beogradu i Novom Sadu, ali i u drugim gradovima. Temelji uspostavljeni 90-ih omogućili su razvoj nezavisne scene početkom 2000-ih, a prema rečima Darke Radosavljević, već tada je bilo jasno da su kapaciteti ključni za razvoj društva i kulture koncentrisani među akterima nezavisne scene.

“Neki od istaknutijih aktera su se u tom periodu, u najboljoj nameri, prihvatili posla u javnom sektoru, ali njihovo iskustvo stečeno u nezavisnom sektoru nije podrazumevalo snagu i specifično znanje da se uhvate u koštac sa već tada nefunkcionalnim institucijama”, konstatovala je ona, dodajući da nisu, stoga, uspeli da spreče devastaciju institucija. To je po prirodi stvari uzrokovalo neophodnu brigu države, čime je pažnja u potpunosti preusmerena na hitne intervencije održavanja javnog sektora u životu.

“Uz dodatnu partizaciju svih sistema društva danas imamo situaciju ‘gašenja požara’ u javnim ustanovama koje se nisu razvijale u skladu sa okolnostima”, navela je Darka Radosavljević, ukazujući na pogubno zapostavljanje najvitalnijeg dela kulturne produkcije – nezavisnog sektora.

“Iako su po Zakonu u kulturi izjednačeni, u praksi, međutim, neomogućavanjem osnovnih uslova za rad – nezavisnom sektoru nije pružena šansa da zaista primeni sve svoje kapacitete i znanje u kontekstu razvoja i boljitka društva. Tako su sada, u odsustvu elementarne lokalne podrške, mnoge aktivnosti nezavisnog sektora, bez obzira na značaj ili angažman u lokalnim i internacionalnim saradničkim mrežama čije su članice, svedene na ekces”, konstatovala je ona.

I Remont je tako još od osnivanja 1999. u “konstantnom kriznom režimu”.

“Finasijski stabilni periodi se mere mesecima (kada radimo međunarodne projekte, retko i delimično podržane od države). Okvirno, svake dve godine naš mali tim donosi odluku da treba prestati sa aktivnostima. Mirimo se se sa činjenicom da je moguće da u svakom trenutku stavimo ključ u bravu i to ne doživljavamo kao gubitak, već kao kraj jedne faze. Godinama smo bezuspešno ubeđivali državne institucije i donatore da smo veoma važni za edukaciju u praksi, da naše kontakte i iskustvo želimo da prenesemo mlađima i da nam je za to neophodna elementarna stabilnost, no, koliko god se mi trudili da to predstavimo kao ‘projekat’, nismo uspevali. Našu misiju i želju da prenesemo znanje teško je formulisati u zadate okvire uobičajenih propozicija. Nas četvoro koji zajedno radimo već deset godina takođe smo svesni sopstvenog umora”, navela je direktorka Remonta.

Iako u Remontu s vremena na vreme prepoznaju velike kapacitete i snagu, sve teže je mladim ljudima zaista nešto pružiti, a ni volontiranje nije rešenje.

“Nas je sramota da od nekoga očekujemo da bude volonter godinu dana… (mi smo i sami često volonteri… nekada nema honorara po mesec, dva… važno nam je da prvo platimo zakup, komunalije, da umetnicima bude bar ugodno kada rade sa nama)… Pritom smo još i vozači, higijeničari, administratori, arhivari, vodiči za mnogobrojne goste iz inostranstva… Stid nas je i da se pojavimo na prijemima i sličnim selebriti skupovima na koje nas sve ređe i pozivaju – ne osećamo da tu ‘gde se radi posao’ pripadamo. Bliža nam je ‘baza’. A biti ‘radnik’, pa makar u kulturi, postalo je deplasirano, odraz nemoći. Nije ni čudo što nas javna administracija i od nje angažovani ‘stručnjaci’ često ponižavaju… Danas očigledno nije normalno voleti svoj posao i truditi se ne za sebe, već za druge”, konstatovala je Darka Radosavljević.

Dok je Remont ranije održavan u životu zahvaljujući projektima koji su podrazumevali profesionalne usluge, danas se takva praksa ispostavlja kao kazna, jer ogromne povlastice na cenu zakupa poslovnog prostora imaju sada oni koji su više od 50% finasirani iz budžeta, što se odnosi i na političke partije.

“U praksi, to znači da ako u zemlju unosiš sredstva kroz projekte podržane iz međunarodnih izvora, ako si spreman da i sam privređuješ, manje si vredan od onih koji usisavaju budžet”, navela je Darka Radosavljević, dodajući da je “problem” Remonta i to što nije aktivistička, već profesionalna organizacija koja se bavi promocijom savremene kulture, a “kultura bez aktivizma – dnevno-političkog stava, izgleda da više nikoga ne zanima”.

“S obzirom da se ne bavimo aktivizmom i da nam je osnovni kriterijum kvalitet, a ne etnička ili pripadnost manjinama, kao i to što radimo prvenstveno u galerijskom, a ne u javnom prostoru, nekako smo žižak i u važećem tumačenju uloge NVO. S obzirom da pripadamo svuda po malo i nigde potpuno, još nam je teže”, navela je ona.

Trenutno, Remont je u svojevrsnom “blanko periodu” i primenjuje “strategiju hibernacije”.

“Umesto da još kvalitetnije radimo ono što smo započeli pre desetak godina, prinuđeni smo da smišljamo nove i nove projekte da bi uopšte održali osnovnu delatnost. Konstantno insistiranje na novom, a ne i na unapeđenju već postignutog je još jedan apsurd. Da bi smišljali i realizovali to nešto Novo, prinuđeni smo da odustanemo od mnogih dobrih ‘starih’ inicijativa (izdavaštvo, arhiviranje) koje su i dalje važne – deficitarne su, ali nisu nove… Tako je svuda, nije to samo naš problem. Bez stabilnosti i kontinuiteta slabimo, a opšta kriza je uzela maha. Predanost, znanje, iskustvo, kvalitet, ostvareni rezultati… više nisu vrednost. Možda će nešto da se desi, a možda ne… Upali smo u cunami. Nema više logike, planova… Do te mere je beznađe da više nema brige za budućnost – nema je”, navela je Darka Radosavljević.

Ipak, Remont je nedavno objavio monografiju “Zbogom andergraund - Saša Markovic Mikrob”, a uskoro, u saradnji sa Kulturnim centrom Beograda, otvara veliku međunarodnu fotografsku izložbu “Aftermath”. Priprema i redizajniranu, osveženu bazu podataka o srpskoj umetničkoj sceni nakon 2000. godine serbiancontemporaryart.info.

Slično Remontu, u teškim uslovima su i druge organizacije sa nezavisne scene, suočene sa problemom nemogućnosti planiranja aktivnosti, a samim tim i sa opasnošću gubitka relevantnosti kao partnera za međunarodne projekte.

Podsećajući na istraživanje Predraga Cvetičanina “Vaninstitucionalni akteri kulturne politike u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji“, rađeno od oktobra 2009. do septembra 2010. godine, koje je i iniciralo osnivanje Asocijacije NKSS u maju 2011. godine, Darka Radosavljević istakla je da ti podaci, koji su i danas vrlo relevantni, ukazuju da nezavisna kulturna scena okuplja najobrazovaniji kadar, sarađuje na lokalnom i internacionalnom nivou, produkuje više od 1.500 javnih kulturnih programa… Za razliku od ustanova kulture, najveći deo budžeta odlazi na programske troškove (produkcija). Takođe, nezavisni sektor generiše mlade kreativce, reaguje na potrebe građana, ali i ima velike probleme upravo zbog nestabilnosti, nedostatka osnovnog prostora za rad, lošeg odnosa lokalnih vlasti…

Ukazujući na raznolikost devedesetak članica NKSS (po kapacitetima, razvijenosti, iskustvu, profilu, interesovanju, ideologiji, načinu rada, odnosu prema društvenoj zajednici…), Darka Radosavljević konstatovala je da je njihov zajednički problem “nametnuta pozicija ‘malog’, nemoćnog da nešto sam zaista promeni”.

“Kako god pokušali da napravimo analizu različitosti, zajedničko svima je da deluju u praznom prostoru između zastarelih institucija, nasleđenih dezorijentisanih strukovnih organizacija, nedostatka edukacije i potreba građana u širem ili užem smislu (i umetnici su građani)”, navela je ona, ocenjujući i da nezavisni sektor nije svestan marginalizacije, jer je prilično zatvoren u sopstveno okruženje i veruje da je važniji i uticajniji nego što objektivno jeste. Pritom njegovo izuzetno mesto ni u društvu nije prepoznato, pa se nezavisni sektor često, iako veoma profesionalan, tumači kao amaterizam.

“Još uvek je građanima lakše da sve gledaju iz ugla socijalističkog ustrojstva građanske kulture baziranog na dvema opcijama: elitna kultura i amaterska društva u mesnim zajednicama. S obzirom da mesnih zajednica kao nekadašnjih formi komunikacije sa građanstvom više nema, lakše im je da kulturu koja nije institucionalizovana (elitna) pripisuju amaterskom stvaralaštvu. Nikako da prođe vrednovanje po navikama 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. Za razliku od prve decenije 2000-ih, kada smo kasnili za globalnim promenama deset godina (pravdali smo se ratovima i sankcijama), uspeli smo da nekako ubrzano stignemo do kašnjenja od dve decenije. I to na svim nivoima, ne samo u kulturi ili uže, u nezavisnom sektoru”, navela je Darka Radosavljević.

Asocijacija NKSS je stoga suočena sa mnogobrojnim problemima, počev od neodgovarajućeg zakonskog okvira koji sve više otežava rad u oblasti kulture.

“Kultura se u našem društvu tretira kao balast - nikome nije potrebna. A poslanici, kojih je inače nenormalno mnogo za ovako malu zemlju, to usvajaju bez veće polemike, jer ih ni ne zanima. Kultura je za njih besmislen trošak, u njoj nema para, nema ugrađivanja (osim da nekom partijskom miljeniku smeste direktorsko mesto, ili bar članstvo u retkim honorarisanim upravnim odborima)”, navela je Darka Radosavljević.

U takvoj situaciji ni komunikacija sa Ministarstvom kulture ne daje konkretne rezultate, iako je NKSS početkom 2011. potpisala i Protokol o saradnji sa Ministarstvom.

“Formirana je radna grupa i održano nekoliko sastanaka. Kako su se ministri menjali, svakome je iz početka sve objašnjavano. Bez obzira na srdačne atmosfere sastanaka, ništa nije urađeno. Veći deo neuspeha na ovom polju pripisujemo sebi, nismo bili dovoljno agilni (dosadni). Još veće opterećenje je što nismo bar pokušali da rezultati ovogodišnjeg Konkursa Ministarstva ne budu tako katastrofalni po prijave projekata organizacija iz nezavisnog sektora. Pitanje je i da li bismo uspeli. Još uvek mi odzvanja odgovor na pitanje rada komisija, koje je izrekla jedna od osoba koja se bavi finansijama u Ministarstvu kulture – da je pitanje sastava komisija, političko pitanje. Opet, po ko zna koji put, treba krenuti iz početka. I to zamara”, navela je Darka Radosavljević.

Poseban problem za mnoge članice NKSS je i odlazak stranih donatora i promena njihove politike, jer se insistira na velikim projektima, kooperacijama u regionu bar, što je nemoguć zadatak za male organizacije koje rade u lokalu. Pogotovo što je uslov da i same obezbede neka sredstva.

“Problema je toliko da ne stižemo da se koncentrišemo, pa je sve tako nekako, da se preživi. Ipak, ako se još bolje ne organizujemo, ako ne uspemo da još jednom koncentrišemo ove sve manje snage, postavlja se pitanje suvislosti udruživanja”, konstatovala je Darka Radosavljević.

Prema njenom mišljenju, za izlazak iz sadašnje pogubne situacije najpre su neophodne izmene i terminološko osavremenjivanje Zakona o kulturi, te donošenje suvislih podzakonskih akata i njihova primena. Takođe, neophodno je uključivanje neospornih stručnjaka kojih ima u nezavisnom sektoru u rad svih radnih tela koji se tiču savremene kulture.

“Uz poštovanje članova zakona koji praktično izjednačavaju različite subjekte (javni i nezavisni sektor), to bi bio početak koji bi rezultirao mnogim dobrim rešenjima”, zaključila je Darka Radosavljević.

Razgovarala: Vesna Milosavljević

(SEEcult.org)