Narcis – od portreta do pamfleta
Kolektivni tematski likovni projekat “Narcis – od portreta do pamfleta”, u kojem učestvuje desetoro umetnika, okupljenih u krugu Kolonie Wedding u Berlinu, biće predstavljen 17. avgusta u Gradskoj galeriji Fonticus u Grožnjanu.
Kustos programa je Eugen Borkovsky, a autori su: Cristina Artola, Jovan Balov, Andrea Čović Ružić, Archi Galentz, Alexander Horn, Karen Stuke, Kata Unger, Josef Vilser, Veronika Witte i Andreas Wolf.
Autori nude rešenja na humorno, dokumentarno, aktivistički i figurativan ili apstraktan način, na temu narcisoidnosti - egoističnog doživljaja sebe, pojma pozajmljenog iz grčke mitologije.
Odlike te serije radova, prema navodima kustosa, jesu “odmereno lirski pristup i promišljeno likovno oblikovanje”.
Cristina Artola nastavlja svoj niz koji se referiše na tradiciju azulejosa, arabeske ili apstraktne šare, kompozicije od keramičkom tehnologijom izvedenih ploča. Taj način opreme pločicama Portugalci, ali i Španci, prihvataju od Arapa. Artola parafrazira poduhvat savremenog čoveka koji je kročio u svemir. Bio je to put na najbliži svemirski objekat, Mesec. Umetnica ujedinjuje fotografiju astronauta sa ilustracijama morskih stvorenja Ernsta Haeckela. Tema njenog projekta ogleda se u narcisoidnoj ideji čoveka da bude jači i da se suprotstavlja svemirskim uslovima. Artola nas, kako je naveo Borkovsky u pratećem tekstu, na humoran način uvlači u problematiku naše planete. Hoćemo li ga toliko uništiti da ćemo i na njemu morati biti opremljeni specijalnim odeljenjem koje dopušta disanje i uopšte opstanak u životu?
Jovan Balov predstavlja tri portreta velikih dimenzija, nastala tehnikom akrila na platnu. Lica ukazuju da se radi o istoj osobi. Na jednom su brada, brkovi i zulufi. Drugo lice je sveže obrijano. Noviji portret ima uređene, stilizovane zulufe, brkove i bradu. Osim tih vizuelnih karakteristika, radovi propituju stanja osobe kao i promene uzrokovane zrenjem, vremenitošću. Sva lica su natprirodno velika. Tako radovi dominiraju prostorom i deluju nadrealno. Umetnik se trudi da osobe, lica prikaže u nedefinisanim stanjima, kao da prikriva psihološke karakteristike. Radi se o autoportretima. Jovan Balov predstavlja jednu fizionomiju u tri perioda, stanja. Ovom spoznajom promišljanje se može proširiti na pitanja sigurnosti/nesigurnosti muškarca u vezi sa izgledom.
Andrea Čović Ružić šalje poruku promišljanja o ličnom stanju koristeći aluzije na legende o Narcisu. Ona svoj slikarski portret, autoportret, postavlja na pod. Oko njega oblikuje kutiju. Dno kutije bez poklopca portretni je rad. Asocijacija na površinu vode i postupke Narcisa donekle je dramatizovana stranicama kutije koje su crne. Umetnica tim dramatičnim objektom propituje lični socijalni status, dimenziju uronjenosti i komunikacije s okolinom.
Archi Galentz ideju Narcisa problematizuje izvlačenjem muškog polnog organa na videlo. On predstavlja niz humorno-erotičnih predmeta, falusoidnih oblika nacrtanih na kamenim oblutcima. Autor koristi fine obline morskog/rečnog uglačanog kamenja koje ponekad nude moguću trodimenzionalnost motiva. Religije, koje su uspele nametnuti pojam “srama”, proganjaju prirodnu pojavnost tela. Nagost se prezentuje kao egzibicionizam i smatra se prekršajem ili čak kaznenim delom. Kako je Čini se da Galentz, kako je naveo Borkovsky, ovim artističkim aktivizmom želi da iznedri povezivanje teritorije s periodom antike, kada su sportisti nastupali goli.
Čini se kao da Alexander Horn propituje stanje sveta. On izdvaja nekoliko portreta koji odgovaraju ideji, temi projekta. Karakteristike njegovih radova su zamućenost i izvesna nečitkost.
“Mi ne znamo ko su osobe na radovima. Sve nalazimo u egzaltiranim situacijama. Ponegde to iščitavamo iz samog portreta, a ponegde atribucijama koje umetnik bira. Kao da neki od radova odražavaju stanje aktera u savremenom vremenu koje nije nežno. Naziremo nesigurnost ili čak zastrašenost”, naveo je Borkovsky.
Karen Stuke predstavlja niz promišljenih radova propitujući neuhvatljivost delanja tokom snova. Primetna je želja umetnice da se poigra realnošću. Ona koristi jednostavan postupak - ostavlja spravu osetljivu na svetlost, cameru obscuru, uključenom tokom spavanja. Ekspozicija, osvetljavanje fotoosetljivog medija znatno je produženo. Tako se na fotografijama nalaze korektno zabeleženi elementi koji se za vreme ekspozicije nisu micali. Ostali elementi kompozicija, telo spavača, pokrivači, jastuci, ono što se micalo tokom osvetljavanja, bivaju zabeleženi s pomacima. Raspon narcisoidnih pitanja vezanih za trenutke sna može biti dug. Kako izgledamo i jesmo li lepi kad spavamo; jesu li naši snovi nekom vidljivi… Od odgovora ili pretpostavki zavisi kakva će relacija biti uspostavljena u procesu komunikacije umetnika samog sa sobom ili promatrača ovih radova.
Kata Unger predstavlja nekoliko manjih radova kombinovanim tehnikama na papiru. Na radovima nalazimo crteže, ponegde slikarski izvedene detalje. Umetnica kao da, nakon razrade elemenata na podlozi, konačno krugom izdvaja detalj koji želi da naglasi. Najčešće je zaokružena neka celina, a ponekad kao da je locirana nasumice. Način oblikovanja detalja može asocirati ideju grafita ili uličnog slikarstva. Ovaj način vizuelno-slovnog iskaza najčešće biva obojen protestnim tonovima.
Prema navodima Borkovskog, i Kata Unger kao da želi da ispriča, svedoči nelagodu vremena sadašnjeg. Na radovima zapažamo osobe i/ili oblikovne naznake lica. Ona, za razliku od Narcisovog, nisu lepa. Čak ne deluju sretna i zadovoljna. Više su grimase određene nezadovoljstvom, ljubomorom, prezirom, u najmanju ruku propitivanjem socijalne okoline.
Josef Vilser predstavlja zagonetne geometrizovane formacije koje se mogu tumačiti na više načina unutar ideje projekta. Reljefnost rada odaje nadograđivanje, slojevanje, a kontrast kolora i površina asocira umetanje raznolikih materijala u zajedničku podlogu. Čini se da su njegovi radovi na tehnološkoj granici asamblaža i inkrustacije.
Iskustvom drugačijeg, Veronika Witte ispituje novo okruženje. S njim, provocirajući neiskusnog posmatrača, iskazuje rezultate njenih iskustava. Ona objavljuje vizualizovana pitanja neponovljivih trenutaka označenih drugačijim civilizacijskim sklopovima. Radnju prenosi u Aziju, u okruženje države Vijetnam. Naziv ciklusa “Ovde je takođe 2011. godina” već provocira. Osim toga, u seriji radova umetnica je uvek naga, a na licu nosi masku. Ona hrabro, na rubu drskosti izaziva reakciju izgovarajući svoje ime čiji odjek, značenje, tamošnji dizajneri i štampari doživljavaju i interpretiraju na različite načine. Rezultati ponekad izazivaju humorne, a ponekad dramatične finalizacije.
Andreas Wolf fenomen Narcisa obrađuje na specifičnom nivou, njemu bliskim, osobenim stilom. On ne oblikuje ni portret niti odraz u vodi. Ne poštujući oblikovnu prepoznatljivost, ovaj umetnik utiske prevodi na apstraktne oblike. Značajna karakteristika radova je trodimenzionalnost prezentacije. Wolf dopušta posmatraču dve strane pogleda. To mogu biti ogledala ili stražnja strana. Propitivanje se ovde promoviše kao modus vivendi. Cilja se na neposlušnost uobičajenom, provocira se lični stav, utisak, uverenje. Buđenje i lociranje podsvesnog.
“Po njemu, ideja ili utisak Narcisa je razigran, gestualno raznobojan. On nije lepi lik iz tradicije već oblik koji nema i ne mora imati prepoznatljivu formu. Kao da želi reći da smo svi Narcisi i da svako oblikovanje koje podražava legendu zapravo biva zloupotreba tradicije, religija, istorije koju pišu podobni autori. Povest je zapravo hrpa usmerenih i tendencioznih plaćenika. No, realna povest je utopija, jer bi to trebao biti zbir svih ličnih iskustava. Najveća nenapisana knjiga”, naveo je Borkovski.
(SEEcult.org)
