Nova mobilnost za Novu normalnost

Fenomen preseljenja umetnika i radnika u kulturi iz urbanih u ruralne sredine tokom pandemije korona virusa u fokusu je projekta „Nova mobilnost za novu normalnost“, u okviru kojeg Zemunski mali umetnički centar (ZMUC) istražuje, mapira i predstavlja nova mesta u kojima nastaje kultura u vreme izolacije, policijskog časa i zatvorenih granica – ključnih tački za razmenu i primenu novostečenih znanja. Kao svojevrsni nastavak projekta Mobilne rezidencije, koji ZMUC realizuje od 2010. godine, program „Nova mobilnost za Novu normalnost“ rezultirao je, između ostalog, dokumentarnim filmom o preseljenju umetnika i radnika u kulturi iz gradova u sela širom Srbije za vreme pandemije, među kojima je i ZMUC-ova lokacija u selu Babe kod Beograda, koja je renovirana prema rešenju arhitekte Milorada Miše Mladenovića

Bilo da su u pitanju organizacije ili pojedinci, njihov uticaj na okruženje je neizbežan, nezavisno od toga da li je vodio neposrednoj razmeni znanja i veština ili stvaranju novih umetničkih praksi i rezidencijalnih programa u kulturno marginalizovanim sredinama. U skladu sa vizijom o novim mogućnostima mobilnosti umetnika – tokom i nakon pandemije, ZMUC smatra da je važno istražiti postojeće razlike u novim i starim načinima rada umetnika i profesionalaca u kulturi - posebno u promenljivim okolnostima danas. U vreme istraživanja mobilnosti i posledičnih promena tokom pandemije, rasplamsala se nova globalna kriza – rat u Ukrajini, čije posledice nisu obuhvaćene ovim istraživanjem, koje je predstavljeno i u formi kataloga u izdanju ZMUC-a, objavljenog u okviru proijekta „Nova mobilnost za Novu normalnost“.

Temom preseljenja aktera kulturne i umetničke scene iz urbanih u ruralna područja u vreme pandemije korona virusa, te nastavkom njihovog rada u novim okolnostima i snalaženjem u seoskoj sredini, bavi se dokumentarni film “Ne treba mi ništa!”, u režiji Marka Mamuzića i produkciji ZMUC-a, snimljen u selima u okolini Zaječara, Bora, Valjeva, Knjaževca, Sokobanje, Pirota i Beograda, koja su postala za vreme pandemije lokacije za život i rad vajara, fotografa, istoričara umetnosti, IT-jevaca, muzičara, bibliotekara u novim sredinama... Baveći se fenomenom preseljenja autora u različitim medijima iz gradova u seoska područja tokom pandemije Kovid-19, dokumentarni road movie “Ne treba mi ništa!” sažima i slike lepote, i grozote života na selu.

Kadar iz filma Ne treba mi ništa!

Mobilne rezidencije 2010-2020: Trial & Error / Probaj i pogreši

Program „Nova mobilnost za Novu normalnost“ svojevrsni je nastavak eksperimentalnog programa Mobilne rezidencije, kojim se ZMUC bavi od 2010. godine okupljanjem savremenih umetnika iz regiona u selima Srbije, Crne Gore i Albanije. Jedan od osnovnih metoda na kojima su Mobilne rezidencije zasnovane je Trial & Error / Probaj i pogreši, koji se sastoji od ponavljanja raznovrsnih pokušaja sve do uspeha ili dok se pokušaji ne obustave. Posle rada sa 158 rezidenata, dosadašnje traganje za načinima da se taj program održi, nakon 2020. godine i pandemije postaje imperativ.

Od Karavukova do korone

Mobilne rezidencije su interdisciplinarni program regionalnog umetničkog čergarenja, zajedničkog boravka i rada više autora u različitim disciplinama, sukcesivnih okupljanja u tri države Balkana, koji rade na istu odabranu temu. Iako zamišljene kao međunarodni program, organizatorima nikada nije pošlo za rukom da nađu dovoljno zavodljiv prevod za „cigansku čergu“, a upravo je ona bila polazište i krajnje ishodište programa Mobilne rezidencije. Čergarenje je, nakon proglašenja pandemije, postalo metafizički prostor, koji olakšava uvid u počinjene greške

Mobilne rezidencije objedinjuju balkansko kulturno nasleđe, nomadsku romsku baštinu i evropski multimedijalni umetnički model.... Alternativna mesta i pravci umetničkog delovanja pronađeni su u balkanskim selima, na kulturnoj margini, gde se ponekad formiraju važne umetničke individualnosti. Stečeno iskustvo na prve dve multimedijalne umetničke kolonije u Karavukovu, ZMUC koristi za kontinuirano organizovanje rezidencijalnih boravaka vizuelnih umetnika, kustosa, novinara, arhitekata, pisaca i studenata, u više sela tri balkanske države, i to bez stabilnog finansiranja, garantovanog uslovnog smeštaja i najčešće sa minimalnim sredstvima.   

Tokom 12 godina rada na tom programu u različitim prostorima (fabrika za preradu semena, napuštena nemačka katolička crkva, zapuštena privatna kuća ili renovirana vila), na više lokacija (Reževići, Blizikuće i Čelobrdo, Pentar, Tirana, Kaluđerske bare, Karavukovo, Babe), okolnosti su uvek bile umetnički materijal.

Tematizujući životne probleme svih nas (ne samo u bivšoj Jugoslaviji), od beskućništva do korupcije – Tihe komšije, Tabui u tranziciji, Gostoprimstvo/Neprijateljstvo, Jezik i zajednica, Muzej korupcije, Doživotna sloboda, Godišnji odmor za umetnike... najbliže istini je da urađeno nije rezultat dugoročnog planiranja već niza pokušaja i promašaja.

Pozdrav iz Baba, serija razglednica, Stefana Savić, 2021.

Dve Babe

Naporedo sa antropauzom, globalnim, privremenim usporavanjem ljudskih aktivnosti tokom pandemije, započelo je i globalno preseljenje na sela, pa i umetnika. U slučaju ZMUC-a, pandemija je ubrzala proces pretvaranja privatne kuće u javni prostor i umetnički rezidencijalni centar Dve Babe (selo Babe, Sopot). Posle istraživanja različitih rezidencijalnih programa u Srbiji uživo, a u svetu online, zaključak je da su Dve Babe moguće kroz datosti kakve su danas i odmah. Rezidencijalni centar koji godinama unazad funkcioniše sezonski, preko leta, od 2022. godine otvoren je 365 dana u godini.

Uz podršku Gete instituta i nemačkog Saveznog ministarstva spoljnih poslova, kuća je delimično renovirana i proširena. To je rezultat višegodišnjih napora za uspostavljanjem fizičkog prostora za život i rad više rezidenata, ali i mesta u kojem je eksperiment i proces bitan pođednako kao i proizvod.

Lateralni susreti sa arhitektom Miloradom Mišom Mladenovićem, koji već dugo pruža podršku ZMUC-ovim poduhvatima (projektovanjem DžKC-a, kuće u Reževićima i sada u Babama), govori da u čitavom procesu postoji jedna konstanta. Pošto je Mladenović nacrtao željeni izgled rezidencije, ZMUC ove godine upućuje poziv na Mobu - na kojoj oni koji se odazovu oblikuju „idealnu rezidenciju za umetnike“.

Skica, Milorad Mladenović

Selo je drugačije i zahtevnije od grada na mnogo načina, posebno u proizvodnji društvenosti kojom se ZMUC bavi. Zato će se nova prostorna identifikacija uz pomoć dostupnih resursa dugo formirati, pod uticajem duha mesta i duha zajednice, pa i radne.

Poželjna rezidencija prilagođena je različitim namenama koje podrazumevaju realizaciju društvenih, umetničkih i drugih zamisli.

Dve Babe baštine iz ZMUC-a salonski komunizam i populistički elitizam, institucionalizaciju odsustva kontrole i discipline, spontanost i kreiranje ad hoc situacija, kao i avangardno nasleđe koje se, prema rečima kustoskinje Maje Ćirić, „manifestuje kroz sposobnost transgresije u odnosu na dostupne resurse“.

Program „Nova mobilnost za Novu normalnost“ realizovan je uz podršku Međunarodnog fonda za pomoć organizacijama u kulturi i obrazovanju 2021. nemačkog Saveznog ministarstva inostranih poslova, Gete-Instituta i drugih partnera.

(SEEcult.org)