O konjima i ljudima... poput Gonzalesa
38. Montrealski festival svetskog filma (FFM), 23. avgust – 1. septembar 2014.
Piše: Dejan Nikolaj Kraljačić
Čini se da ovogodišnji program najstarijeg aktivnog festivala u Montrealu, inače uvek dosledno orijentisanog ka autorskom filmu, nije ponudio ništa drugo do islandskog filma O konjima i ljudima, već bi bilo dovoljno da se godina dobrano upamti! Srećom, bilo je tu još nekoliko drugih uradaka vrednih isticanja.
Pre svih, to je meksički debitantski film Gonzales (Gonzalez) mladog čileanskog autora Kristiana Diaz Pardoa (Christian), kojem je više nego opravdano dodeljena nagrada za najbolji debitantski film od žirija predvođenog velikim poznavaocem filma, iranskim autorom Bahmanom Magsoudlom (Maghsoudlou, tvorac i izuzetnog dokumentarca Abasa Kiarostami – Izveštaj, o kojem sam pisao prošle godine). Gonzales je sigurno vođena priča o junaku razapetom između brojnih novčanih dugova, koji putem interneta pronalazi novi posao u telefonskom centru jedne hrišćanske sekte (na čijem čelu je zavodljivi pastor u ubedljivoj interpretaciji Karlosa Bardema, starijeg brata oskarovca Havijera), što nalikuje bilo kom telešopu sa brojnim operaterima smeštenim u svoje box-ove. Poput kakvog meksičkog samuraja, uvek u odelu sa kravatom, harizmatični Gonzales na putu ostvarenja svojih ambicija, beskompromisno nas vodi kroz svet surove stvarnosti u kojoj su najlakši plen manipulacije religioznim osećanjima materijalno najugroženiji.
Ono što potpuno pleni pažnju nesvakidašnje je zreo autorski pristup celom prosedeu (nikada ne vidimo uobičajene kadrove bede, kao što je i sam završetak filma bez očekivanih moralizatorskih poruka tipičnih za “društveno osvešćene” filmove), te minuciozno precizna, asketska režija Pardoa kroz vešto sproveden trilerski okvir, kao i impresivna rola glavnog protagoniste, mladog Harolda Toresa (Torres, kojem je ovo i producenatski debi), i sve to u budžetskom okviru od samo 90.000$! U konačnici, meksička kinematografija bi morala dobro da obrati pažnju u budućnosti na imena Pardoa i Toresa.
Reklo bi se zemlja koja je najviše podigla svoj produkcijski kvalitet poslednjih godina u istočnoj Evropi - Poljska, predstavila se uzbudljivim špijunskim trilerom Džek Snažni (Jack Strong), baziranom na istinitoj životnoj priči svog najvećeg špijuna hladnog rata, pukovnika poljske armije koji je odavao ključne informacije američkoj obaveštajnoj službi. Moderna režija jednog od vodećih poljskih glavnotokovskih autora Vladislava Pasikovskog (Wladyslav Pasikowski, potpisnik i scenarija) uspešno parira najzahtevnijim svetskim produkcijama ovoga žanra, nedozvoljavajući da se fascinantan predložak igde oklizne u pravcu pada intenziteta i tenzije. Lokalna glumačka zvezda Marsin Dorocinski (Marcin), koji na momente podseća na Klajva Ovena, veoma je efektan izbor, a ono što ovu priču čini posebnom jeste ubeđenje glavnog junaka da je kompletno njegovo delovanje bilo u službi patriotizma, a nikako izdaje, jer je bilo usmereno ka sticanju slobode od SSSR-a.
Opravdanu pažnju privukao je ruski film Šagal i Maljevič (Chagall and Malevich) veterana Aleksandra Mite (Aleksandr Mitta), koji tretira prve godine nakon Oktobarske revolucije u rodnom mestu čuvenog slikara Marka Šagala - Vitebsk u Belorusiji. Iako je rad autora koji je upravo zagazio u devetu deceniju života, film odiše mladalačkim poletom, a veoma moderna estetika sa ciljem evociranja Šagalovog rada (naročito kroz intenzivne tople boje i kompoziciju), uspeli je okvir u koji Mita inteligentno suprotstavlja niz oprečnosti. Počevši od dva viđenja umetnosti, one koja počiva na tradiciji klasičnog slikarstva, te tendenciji ka suštini - sadržini i pobuđivanju pozitivne emocije (Šagal), spram aktuelne moderne koja raščišćava sa prošlošću, nudeći novo kroz formu - koncept apstrakcije - racionalizaciju (Kazimir Maljevič); preko dva koncepta obučavanja studenata umetnosti - Šagalov uz puno razumevanja i davanja, Maljevičev distanciran, egocentričan, naredbodavački, revolucionaran (što naravno uzrokuje i međusobnu podelu studenata); pa do konsekvenci promena u novoutemeljenom društvenom sistemu, pritom prelamajući sve pobrojano kroz neuzvraćenu ljubav Šagalove supruge ka najboljem mu prijatelju, uticajnom komesaru KP-a. Ovo složeno ostvarenje dragoceno je i zbog niza istorijskih činjenica, počevši od samog Šagalovog pionirskog poduhvata da u novoj državi osnuje slikarsku škole u jednom Vitebesku, u koju poziva Maljeviča da zajedno obučavaju slikarstvo.
I najzad, O konjima i ljudima (Of Horses and Men, prikazan u netakmičarskom programu), debitanski film renomiranog islandskog pozorišnog režisera i dramskog pisca Benedikta Erlingsona (Erlingsson), ostvarenje je o kojem je veoma teško pisati. Zašto? Iz prostog razloga što se ovaj film jednostavno mora doživeti! Veliko je uzbuđenje kada se već od prvih minuta gledanja može osetiti nešto potpuno novo u spoju sadržine i forme, pogotovo u art house vodama toliko indoktriniranim formom - konceptom. Kao što se to izgleda i jedino može očekivati iz severnih krajeva nam Evrope, Erlingsonov čudesan film varira nekoliko sudbina žitelja (i meksičkog turiste) udaljenog sela na planini pored mora, iz vizure njihovih konja. Konji, jedan od omiljenih simbola evropskog filma, od Tarkovskog i Vajde, do Trira ili Tara, te obaveznih statista sa zadatkom američkog vesterna, ovde konačno dosežu nivo karaktera, sa svim prednostima, ali i manama koje jedan konj može da ima (?!) U nekih samo 80 minuta, svedoci smo: kobnih posledica skrivanja emocija - što prirodno rezultira stradanjem kobile koja je osramotila svog gazdu, inače tajno zaljubljenog u ženu čiji je opet konj seksualno opštio sa pomenutom kobilom (sve sa svojim vlasnikom u sedlu, kao što poster filma sugeriše), a što će opet konja, prirodno, koštati kastracije; smrti žitelja koji se ili bore za komad nepregledne zemlje više, ili litre alkohola više; smrti konja koji će spasiti život nepoželjnom (neadaptiranom) strancu iz Meksika; i još mnogo čega drugog. Ono što potpuno obuzima gledaoca je to što se u ovom ostvarenju inače izuzetne estetske lepote, na jedan magijski način vrtoglavo smenjuju surovo i nežno, vraški duhovito i delikatno, realno i metaforično, ritualno i zaumno... Pojednostavljeno, to što fascinira zapravo je čistota izraza jedne potpuno originalne poetike koju Erlingson nudi, ili, drugim rečima, remek-delo!
Kao i ranijih godina, FFM uvek ponudi po koji dragocen dokumentarni film, a reklo bi se da to naročito važi kada su u pitanju dela iranskih autora, u raseljenju naravno. Svakako je od posebnog značaja nemačko-francuska koprodukcija Pesma bez zemlje (No Land’s Song), debitansko ostvarenje Ajata Najafija (Ayat) koje je opravdano osvojilo i nagradu publike za najbolji dokumentarni film. Iako po obrazovanju pozorišni režiser, Najafi je kreirao sinematičan film, uspevši da savlada sve ono najteže sa čime se jedan dokumentarista može susresti – pripovedanje svoje priče na uzbudljiv način tako da se prati poput kakvog dobro skrojenog igranog filma, a u isto vreme ostati veran dokumentu, i pri tome biti izrazito hrabar! Pesma bez zemlje prati mladu iransku kompozitorku Saru Najafi u pokušaju da organizuje koncert u Teheranu na kojem će se istaći ženski solo glasovi, što inače zabranjuje vladajući šerijatski zakon, jer, kako u filmu kaže jedan islamski učenjak – ti bi glasovi mogli uzbuditi muškarca. U prilogu, isti nam i metaforično dodaje kako nema problema kada se jede samo običan sir, ali ako mu se doda kakav ukusan dodatak, može se početi, ne daj bože, i uživati u zakuski...
Tretirajući još jednu od šokantnih zabrana Iranske islamske države 21. veka, Najafijev film je veoma savremen, iskren, povremeno ironičan i nadasve hrabar (u prilici smo čak da gledamo Iranke kako razgovaraju bez hidžaba!); obiluje akterima (pored Sare, tu je još nekoliko drugih iranskih i francuskih muzičara koji zajedničkim snagama pokušavaju da pobede apsurd iranske realnosti), ali i dragocenim informacijama od pre islamske revolucije 1979. (nudeći čak i arhivski materijal poput popularne pevačice 60-ih koja peva u ambijentu bluz kluba, dok za vreme svog izvođenja drmne i po koju kratku (?!)) Najzad, sofisticiranost Najafijevog pristupa je u tome što koliko god nam bio jasan tragičan kontekst, ovaj film nije puki ideološki proglas, već mnogo iznad toga - topla priča aktera za koje se vezujemo, sve sa izvesnom dozom autorovog zdravog optimizma i vere u bolje sutra.
Iako ne tako uspešan kao dokumentarni film (nedostaje mu nekoliko bitnih informacija), nemačko ostvarenje Beltraki, umetnost falsifikovanja (Beltracci, The Art of Forgery) Arna Birkenstoka (Birkenstock) fascinantna je priča o jednom od najuspešnijih falsifikatora umetničkih slika ikad, koji je uspeo da proda stotine platna i crteža od 1970. do 2010, a poslednje godine provodi u zatvoru tako što je preko dana kod kuće, da bi samo noćio iza rešetaka (pretpostavka gledalaca bi trebalo da bude da mu je ovako ugodan status omogućila zaštita kredibiliteta čitavog lanca stručnjaka za umetnine, galerista, direktora muzeja, dilera, kolekcionara,... koji su mahom nesvesno posredovali u protoku miliona dolara). Naime, zajedno sa svojom ženom, Beltraki je analizirao tehnike i opuse modernih i apstraktnih slikara prve polovine 20. veka, da bi onda pronalazio nazive njihovih nestalih slika, i upravo njih slikao (poput recimo Maks Ernsta, posebno zastupljenog u filmu). Veoma je simptomatično sledeće: najpre to što se Beltraki, iako kaže da je i velike majstore lako kopirati (pogotovo recimo Da Vinčija), opredelio samo na modernu, a zatim insitiranje istoričara umetnosti na tome da prikazana emocija na platnu čini jednog slikara umetnikom, dok nedostatak iste praktično nikada nisu uspeli da utvrde u Beltrakijevom radu bez da im na to ukaže mikroskop i posebne laboratorijske pretrage (uzgred, veoma polemična tema u kombinaciji sa filmom Šagal i Maljevič).
Najzad, nagrada žirija za inovaciju otišla je filmu Dušana Milića Travelator (srpsko-američka koprodukcija), koji se vizuelno toliko dopao žiriju čak i uprkos tome što je iz nekog razloga projekcija imala tehničke probleme. Možda je pozitivnom utisku ove Milićeve ekstremno naivne maštarije doprineo eventualni antiglobalistički (tj. antiamerički) podtekst u kojem su naše kriminogene strukture u tako čvrstom dogovoru sa američkim vlastima, da mi ulazimo u SAD (bez obzira koliko sumnjivo izgledali, ili čak neodgovarali na obavezna pitanja carinika), toliko lako kao kada svraćamo recimo do Makedonije, dok je Las Vegas prilično naša svojina, poput jedne Mataruške banje.
U takmičarskoj selekciji našao se i film Dena Žukovića (Dan Zukovic) Glava za prevaru (Scammerhead), rođenog Kanađanina crnogorskog porekla. Žanrovski definisan kao globalni film noir, Glava je veoma pomerena satira u kojoj i glavnu ulogu tumači harizmatični Den (inače školovani glumac koji se pojavljivao i u brojnim holivudskim produktima), igrajući lika koji izmišlja prilično otkačene proizvode da bi ih potom vešto plasirao na globalno tržište, a dok se vozi u automobilu, svoja razmišljanja i planove deli samo sa najboljim prijateljem – lutkom čovečije veličine, napravljene od crnih vreća za đubre, sa šeširom, naravno.
Nagrade za životno delo dodeljene su Klodu Lelušu, koji je i otvorio festival sa Mi te volimo, đubre jedno (We Love You, You Bastard), posthumno Alanu Reneu, čije je poslednje ostvarenje Život Rajlija (Life of Riley) zatvorilo ovogodišnji progam, kao i Majklu Verneru (Michael J. Werner), vlasniku producentske i distributerske kuće Fortissimo, čuvene po učešću u proizvodnji brojnih azijskih filmova, te njihovoj popularizaciji širom sveta (recimo, radova autora poput Von Kar Vaia, ili produkciji neverovatnog tajlandskog vesterna Suze Crnog tigra / Tears of the Black Tiger).
