O Umetnosti samoodbrane (kulture) i drugim Nakazama...

23. Međunarodni filmski festival Fantasia, Montreal, 11. jul - 1. avgust 2019.

Piše: Dejan Nikolaj Kraljačić

Upravo okončana tronedeljna svetkovina kulture Montreala servirala je pravim filmskim sladokuscima preko 130 dugometražnih ostvarenja i gotovo duplo toliko kratkometražnih (od kojih brojne svetske premijere) iz 35 zemalja širom globusa, tradicionalno začinjena nekolicinom živih specijalnih događanja.

Da li je reč o vidno slabijoj godini u tzv. žanrovskim vodama ukupno uzev, ili je pak tome šurovala prilično neobjašnjiva nova marketinška politika pojedinih distributera da se izvesni favoriti, naročito oni već etabliranih autora, teško daju festivalima neyavisno od zavidnog rejtinga istih (takav slučaj beleži i najprestižniji festival ovog kontinenta - torontski TIFF), Fantazijin program bio je nižeg kvaliteta u odnosu na svoja brojna superiorna izdanja prethodnih godina. No, uprkos tome što je izostalo barem neko od očekivanih prestižnih imena "žanrovske" produkcije, kao i činjenici da se na programu našao priličan broj netipičnih Fantazijinih filmova (onih bližih smotrama "umetničkog" i filma opšte prakse što vrve zamornim trendom predstava "realizma" i unutrašnjih stanja (pod)svesti), ovogodišnje izdanje je ipak pokazalo da postoje nove snage koje čekaju da budu otkrivene. Pre svih to je demonstrirala selekcija nezavisnih ostvarenja iz SAD (u kombinaciji sa Kanadom u jednom slučaju), pruživši publici još jednom preko potrebno osveženje u odnosu na odavno posustalu holivudsku mašineriju.          

Umetnost samoodbrane (The Art of Self-Defence), potpisnika scenarija i režije Rajli Sternsa (Riley Stearns), gde u glavnoj ulozi briljira Džesi Ajsenberg (Jesse Eisenberg), uradak je vredan pažnje ne samo u okviru ovogodišnje svetske produkcije, nego i ovoga nam veka.

Bivajući napadnut i povređen od nepoznatih napadača, protagonista filma - introvertni, anksiozni i usamljeni knjigovođa, odlučuje da se u budućnosti pokuša zaštititi najpre neuspelom kupovinom pištolja, a potom i obukom u obližnjem karate studiju gde mu svu pažnju zaokupi harizmatični sensei. Vremenom, on počinje da biva snažniji i odlučniji, ali u kom pravcu biva vođen od senseija i šta se zapravo krije iza tog učenja? "Nesporazum" blizak našoj prirodi koji lako odvodi u pogubene predele humanizma "iz dobre namere", tako lako vidljiv u američkom društvu ali daleko od toga i ekskluzivitet istog! Umetnost samoodbrane je svedena, asketsko vođena satira koja naprosto fascinira studioznom, ogoljenom preciznošću. Doslednost oneobičenosti ove priče i njenih likova pleni pažnju, kao i svežina i maštovitost u veštom poigravanju sa poznatim žanrovskim tropima dovodeći do iznenađujuće ali i neizbežne završnice filma, principa svojstvenog samo najvećim majstorima dramskog pripovedanja.

Krajnje efektna, smislena metafora vremena u kojem živimo, sofisticirano predstavljena kroz neprecizno definisano vreme kasnih 80-ih prošlog veka. Izvanredno.    

Nakaze (Freaks) je kanadsko-američko SF ostvarenje autorskog dvojca Zaka Lipovskog (Zach Lipovsky) i Adama B. Staina (Stein) koji su i pisali ovaj inteligentan, socijalno osvešćen uradak. Polazeći od zdravorazumske premise da u slučaju posedovanja nadnaravnih supermoći, naša ljudska psihologija bi nam pre nalagala da najpre pokušamo ulepšati život sebi, nego li da se momentalno bacamo na spašavanje drugih (ili uništavanje čitavog sveta), odnosno od koncepta kako kontekstualizovati supermoći u "realistični" milje, Lipovski i Stain su stigli do rezonantnog ostvarenja realizovanog u okvirima pristojnog budžeta, a koje u svakom pogledu prevazilazi domete priličnog broja aktuelnih skupih, ispraznih holivudskih superherojskih filmova.

Kloi, sedmogodišnja devojčica (izvanredna Leksi / Lexy Kolker) živi zatočena u trošnoj kući na periferiji dok pati za svojom majkom koja je, kako joj je rečeno, mrtva. "Previše zaštitnički" nastrojen otac (Emil Hirš / Emile Hirsch) joj uporno ne dozvoljava da izađe iz kuće jer napolju žive "loši ljudi" što bi je odmah došli glave, ali... Kloi je ipak devojčica, te joj i prirodno sve teže biva odoleti kamionu sa sladoledom, i misterioznom sladoledžiji koji je priziva (legendarni Brus / Bruce Dern). Tako se ona jednog dana osnaži i izađe po svoj omiljeni sladoled od čokolade, nesvesna da time otvara i Pandorinu kutiju - (spoljni) svet u kojem živi zapravo eliminiše nakaze, a nakaze su, naravno, oni drugačiji ljudi - sa talentom. Kloin je svakako od najvećih - ona mislima može naterati nekog da uradi ono što ona poželi... Konceptualna veza sa X-Menovima jeste očigledna, kao i sa Potpaljivačicom (Firestarter, 1984), ali Nakaze nude još podosta nadgradnje. Naime, priča je sigurno vođena iz vizure svoje ubedljive junakinje podvlačeći time i direktnu vezu sa tzv. filmom o odrastanju, struktura izbalansirana u odnosu na obrte u priči i žanrovske modulacije od bajkovitog, klaustrofobičnog horora do paranoičnog SF-a sa snažnim trilerskim nabojem, čineći sveukupno ovu suštinski porodičnu dramu nadasve nadahnutom i ubedljivom, i u potpunosti društveno angažovanom.

1BR

1BR je uspešni dugometražni prvenac Dejvida Marmora (David Marmor) koji je priču za film generisao iz svog ličnog iskustva, ili bolje rečeno, ličnih osećanja - nelagode i usamljenosti prilikom doseljenja u novu veliku sredinu, i to u jedan od stanova otuđenih stambenih kompleksa za rentiranje tipičnih za Los Anđeles. Srećom, tu se i završava analogija sa "autobiografskim", te tako 1BR nudi inteligentno razvijen i iznijansiran scenario.

Protagonistkinja priče Sara lako pronalazi stan kakav je želela, sve sa predusretljivim komšilukom, čak ljubaznim i privlačnim prvim komšijom... Dok se neispostavi da se radi o maskaradi, te je tako usamljena Sara ta koja je zapravo izabrana da se pridruži brutalnoj komuni koja ne preza ni od čega. A koncept komune je da strogo kontrolisanoj grupi u izolaciji, čiji se članovi međusobno "pomažu" čak i na najnasilniji, nehuman način, vremenom sleduje put do istinske sreće svakog njenog pojedinca ponaosob. Bilo da ova premisa u Severnoj Americi momentalno pobuđuje asocijaciju na opštu predstavu metodologije rada scijentološke crkve (Marmor je bio inspirisan delovanjem zapravo jedne manje poznate sekte u SAD), ili bi se u nekim drugim krajevima evocirao komunizam u praksi (i u svim fašizam), 1BR svojom glatko sprovedenom pričom govori o opšte pogubenim posledicama devijantnog doživljaja pripadnosti grupaciji, odnosno večnoj težnji svih sistema ka depersonalizaciji (iliti ispranim mozgovima). A to je svakako uvek aktuelan koncept povezivali ga mi sa pobrojanim, ili ga skrivali iza trenutno popularne tzv. političke korektnosti.

Čudovište iz Jezera Mičigen (Lake Michigan Monster), režisera, scenariste i tumača glavne uloge Rajlana Briksona Kola Tjusa (Ryland Brickson Cole Tews) i koscenariste Majka Čezlika (Mike Cheslik) impresivna je debitantska ekstravaganca realizovana za neverovatno skromnih 7.000 $.

Kapetan Sifild, u harizmatičnoj interpretaciji Tjusa, okuplja "tim specijalista veka" ne bi li se osvetio čudovištu koje je ubilo njegovog oca. Ali, u ovoj krajnje maštovitoj, modernoj, halucinogenoj transpoziciji voljenih nam kultnih filmova o čudovištima iz 1950-ih i 1960-ih (creature features), niti su eksperti za sonar, rukovanje oružjem ili pomorstvo zaista takvi kakvim ih opet previše eksentrični kapetan doživljava (zato i niz misija hvatanja čudovišta, koliko god neverovatno inventivne bile, ne uspevaju uroditi plodom), niti je čudovište onakvo kakvim bi ga svi očekivali, čineći tako furiozno finale filma prepuno iznenađenja. Od avanture do mjuzikla, od fizičke, slepstik komedije do horora i SF-a, od akcionih timskih filmova do melodrame, od nemog filma do stripa, Tjus nas vodi kroz svoj film gotovo kao kroz kakav uzbudljiv portfolio šta sve neko može biti u stanju izvesti praktično bez novca. No, začudo, ovaj beskrajno duhovit debi u potpunosti funkcioniše! A kako i ne bi, jer je reč o superiornom konceptualnom poigravanju sa filmskim nasleđem kroz pravu gozbu invetivnih specijalnih efekata na tragu onih od pre CGI ere, sjajnih grafičkih i dinamičnih montažnih rešenja, crno-beloj fotografiji koja savršeno evocira nesavršenost svojih filmskih uzora,... jednostavno rečeno vrhunskom spoju talenta, nadahnuća i umešnosti, što Tjusovo Čudovište značajno izdiže nad mišljenjem poput toga da se ovde radi samo o nečemu što bi Gaj Medin proizveo na tvrdožanrovskom B-film esidu.

Čistota osvete (The Purity of Vengeance, ili u originalu Journal 64, tj. Dnevnik 64), koju potpisuje Kristof Boe (Christoffer Boe), dansko-nemačka je ekranizacija međunarodnog bestselera, noar romana Dnevnik 64 (2010) vodećeg danskog krimi pisca Jusija Adler-Olsena (Jussi). Ujedno je i 4. ekranizovan nastavak Adler-Olsenove serije romana iz Departmana Q (do sada objavljeno 8 naslova), koji Trirovoj čudesnoj producentskoj kući Zentropa donosi i najveću bioskopsku zaradu u danskoj istoriji (pretekavši dotadašnjeg šampiona - drugi nastavak iz iste serije, dok su preostala dva takođe među prvih 5 danskih produkcija svih vremena u bioskopima matične zemlje; trenutno treće mesto zauzima izuzetna komedija Klovn, pobednik Fantasije 2011). Sa u ovom milenijumu planetarnim uspehom romana švedskog pisca Stiga Larsona, svakako da ne treba biti iznenađenje daljnji razvoj skandinavske triler literature, a ovakav predložak tek diže lestvicu, jer Čistota tretira krajnje delikatnu, neizmerno značajnu i nadasve aktuelnu socio-političku temu - eugenističku doktrinu (kontrola naraštaja putem sterilizacije zarad formiranja superiorne rase-nacije).

Karl Merk, koga ubedljivo tumači etablirani danski internacionalac Nikolaj Li Kos (Lie Kaas), kao i u svim prethodnim nastavcima, kapriciozni kopenhaški policajac teško podnošljivog karaktera (progonjen osećajem krivice zbog smrti svog partnera i obogoljavanja najboljeg prijatelja prilikom intervencije u kojoj je i sam učestvovao) prebačen je iz odeljenja za ubistva u Departman Q, gde je i jedini istražitelj decenijski nerazrešenih zločina. Uz pomoć kolege arapskog porekla, empatičnog Asada (Fares Fares, takođe međunarodno poznat i po četvrti put u ovoj roli), Karl ovog puta istražuje ubistvo grupe teško povezivih ljudi koji su decenijama bili zazidani u prostoriji, a čiji su leševi tako aranžirani kao da konzumiraju svoju poslednju večeru. Istraga vodi ka 1950-im, u dansku provinciju gde se do 1960-ih nalazila i jedna od zvaničnih državnih ustanova za "prevaspitanje" devojaka skrenulih sa puta "čestitosti", kročivši pre vremena u seksualne vode i to sa neadekvatnim partnerima - u slučaju naše junakinje sa svojim rođakom. Ali, ustanova ne samo što obavlja abortuse, nego i steriliše devojke bez njihovog znanja... Tako se naša junakinja, nakon što je preživela golgotu, i kasnije otkrila šta joj je učinjeno, odlučuje na osvetu. Deo ekipe odgovorne za svoju zlu sudbinu ubija i zazida 1987, ostavši još jedino dužna onom glavnom počinitelju - doktoru, koji je sada ugledan, politički pozicioniran vlasnik klinike.

I sve bi ovo odmah sugerisalo kakav čvrst, interesantno osmišljen triler - ipak "samo" film, da se na kraju ne ukaže natpis koji otkriva autentični poražavajući podatak - oko 11.000 ljudi je sterilizovano u periodu od 1929. do 1967, kada se u Danskoj i ukida zvanični zakon o sterilizaciji! Barem polovini je to učinjeno protiv volje, velikom broju i bez znanja, značajno prednjače emigranti, oni sa invaliditetom, i svakako iz nižih socijalnih slojeva (ukupno uzev, ova pojava nije bila samo specijalitet nemačkih nacista i poznati produkt II svetskog rata, već je prastarog porekla, a u moderno doba se zvanično razvija u Britaniji početkom prošlog veka, proširuje na SAD, Kanadu, veliki broj evropskih zemalja; npr. susedna Švedska beleži preko 60.000 hiljada žrtava, poput samog SAD). Više nego uznemirujuće!

Sasvim razumljivo, ultimativni hit programa bio je iščekivani još od svoje premijere na Kanskom festivalu Gangster, policajac, đavo (The Gangster, the Cop, the Devil) scenariste i režisera Von-te Lia (Won-tae Lee) - rekordno je rasprodata najveća sala, pa je upriličena i dodatna projekcija. Reč je o kriminalističkom ostvarenju iz Južne Koreje u duhu onog najboljeg što glavnotokovska produkcija ove zemlje nudi - pre svega odlična premisa priče i efektna realizacija prema svim savremenim estetskim standardima, i to u okvirima kontrolisanog budžeta. Zbog često primenjivanog ovakvog pristupa, teško da po pitanju standarda kvaliteta danas Južna Koreja ima pandana u svetu (jedino padaju na pamet još Japan, te Danska, naračito s obzirom na značajno manju proizvodnju), pa je i otuda toliko slavljena, i voljena i cenjena, rimejkovana u holivudske filmove, baš kao što to čeka i Gangstera, policajca, đavola, a da još ni krenuo nije u međunarodnu distributivnu mrežu (Silvester Stelone, koji je i ovde figurirao kao jedan od producenata, već je najavio produkciju američke verzije).

Naime, film je inspirisan istinitim događajem u Seulu 2005. godine, i naravno dramatizovan za potrebe filmske priče - serijski ubica slučajno pokuša da ubije glavešinu najmoćnijeg gangsterskog klana ne znajući ko je on, što dovodi do situacije da se Gangster, povređene sujete što se neko i usudio da podigne nož na njega, udruži sa Policajcem, već neko vreme na tragu sociopatičnom ubici - Đavolu. Cilj Gangstera je da ubije Đavola čime bi mu se osvetio za bruku nanesenu povredom nožem, a Policajčev da ga izvede pred sud. Prirodno, uključuje se i rat Gangstera sa suparničkim klanom, kao i potreba policije da ga privede za njegove kriminogene aktivnosti... a sve to uz dosta uzbuđenja i akcije, začinjeno izbalansiranom duhovitošću. Kada se tome pridoda i jedna od najupečatljivijih pojava savremenog filma u ulozi Gangstera - Don Li (Lee, izvorno Dong-Seok Ma koji je već viđen da ulogu ponovi i u američkoj verziji, a pozicioniran međunarodnim hit hororom Voz za Busan, pobednikom Fantasije 2016), kvalitetna zabava je zagarantovana.

Joe Bob Briggs - Fb

Od pratećeg programa, blistao je za Kanadu ekskluzivni, dvočasovni živi nastup legendarnog kritičara američkog tzv. eksploatacijskog filma, TV autora, voditelja i zabavljača Džoa Boba Brigsa (Joe Bob Briggs), naziva: Kako su "seljačine" spasle Holivud (How Rednecks Saved Hollywood); redneck je američki sleng kojim se, autentično gledano (barem prema rečima Brigsa koji takođe vuče takvo poreklo), oslovljavaju beli (siromašniji) farmeri i poljoprivrednici juga SAD, porekla iz "divljih" delova Škotske i Irske 17. veka, dominantno presbiterijanske konfesije, a u priličnoj meri prgavog temperamenta, ksenofobični, protiv obrazovanja, neutešne ljubavi spram alkoholu (pre svega viskiju), brzim sportskim kolima, kantri muzici, i što mlađim rednek devojkama u još užim šorcićima... te otuda i stereotip prema kojem ovaj pojam svima nosi pežorativan karakter, osim njima samima.

Ono što je jedinstveno u vezi sa Brigsovim nastupom je to što se tokom istog moglo naučiti više o američkoj istoriji nego li na ko zna koliko uskostručnih, specijalizovanih predavanja (upravo zahvaljujući njegovoj žovijalnosti gradivo se lako prati i još lakše pamti!). A što se tiče američke istorije 20. veka, svakako je nezaobilazno kulturološko uporište filmska industrija, tako da su brojne fotografije i inserti B filma došli kao najbolja ilustracija skiciranja jednog mentaliteta, odnosno pravog karaktera iza onog što se transparentno servira na A način. A kako su to "seljačine" spasile Holivud? Osim kontinuiteta stabilne (neretko i velike) zarade brojnih niskobudžetnih filmova (dovoljno je samo pomenuti prekratnički Teksaški masakr motornom testerom, 1974, i svakako nezaobilazni redneck klasik Smoki i Bandit, 1977), u doba današnje sveopšte političke korektnosti, holivudskom filmu je svakako najsigurnije posezanje za džokerom po pitanju filmskih negativaca - oni uvek mogu biti redneci i niko se neće ljutiti... Čak ni oni sami.    

Ted Kotcheff

I najzad prva, inauguraciona nagrada Kanadski utemeljivač otišla je sasvim opravdano Tedu Kočefu (Ted Kotcheff), režiseru: Prve krvi (Rambo, 1982, koji je od svog predloška - romana Dejvida Morela, do lokacija snimanja - Vankuver, pre svega kanadski produkt), Dudi visoko leti (The Apprenticeship of Duddy Kravitz, 1974), montrealskog filma koji prvi međunarodno pozicionira kanadsku igranu produkciju, Buđenja u užasu (Wake in Fright, 1971), ostvarenja razorne moći što se opravdano smatra jednim od najboljih australijskih uradaka ikad, hit američke komedije Vikend s mrtvacem (Weekend at Barnie's, 1989), i mnogo toga drugog tokom bogate karijere na više meridijana (SAD, Kanada, Engleska, Australija), na filmu, televiziji i u pozorištu.