Odlazak Lua Rida
Legendarni njujorški rok muzičar Lu Rid (Lor Reed), pevač, gitarista i bivši frontmen uticajne grupe Velvet andergraund (Velvet Underground), preminuo je 27. oktobra u 72. godini od komplikacija transplantacije jetre, a počast su mu odale mnogobrojne kolege, ističući uticaj koji je imao na pank i alternativni rok pokret od 70-ih do danas.
Lu Rid je preminuo u svom domu na Long Ajlendu u Njujorku, a prema navodima njegovog agenta, imao je zdravstvene probleme već nekoliko meseci. Činilo se da se oporavlja, pa se time pohvalila bila pre par meseci preko društvenih mreža i njegova životna saputnica, takođe velika umetnica Lori Anderson (Laurie).
Autor legendarnih pesama kao što su “Perfect Day” i “Walk on the Wild Side”, Rid je imao transplantaciju jetre u maju ove godine, a na svom sajtu je napisao posle oporavka da je on “trijumf moderne medicine”. Godinama je, kako je sam priznao, bio težak alkoholičar i korisnik droge.
Povodom smrti Rida, suosnivač grupe Velvet andergraund, Džon Kejl (John Cale), naveo je na svom sajtu da je “svet izgubio jednog od najvećih tekstopisaca i pesnika”.
Grupa Hu (The Who) je poručila: “Počivaj na mirnoj strani”, a Igi Pop (Iggy Pop) da je skršila vest o Ridovoj smrti.
Lu Rid je bio jedan od najuticajnijih muzičara i rok pesnika današnjice, počev od vremena grupe Velvet andergraund, koja je spojila umetnost i muziku, zahvaljujući pre svega saradnji sa Endijem Vorholom (Andy Warhol).
Grupa Velvet andergraund, koja je delovala od 1966. do 1970. godine, proširila je tematski okvir i instrumentalizaciju roka uplivom dokumentarnog sadržaja sa njujorških ulica, ali je zbog tog delovanja ispred svog vremena i ostala je jedna od najmanje shvaćenih u svoje doba.
Sin knjigovođe sa Long Ajlenda, Rid je 1966. osnovao Velvet andergraund s basistom Džonom Kejlom, a u originalnoj postavi bili su i gitarista Sterling Morison (Morrison) i bubnjarka Morin Taker (Maureen Tucker).
Bivši student na Univerzitetu u Sirakuzi, koji se bavio i novinarstvom i pohađao kurs glume, Rid je počeo da se bavi muzikom kao kompozitor kompanije Pikvik rikords (Pickwick records) u Njujorku, ali se bavio i poezijom, koju je predstavljao na recitalima. I posle upoznavanja s Kejlom, pokušavao je da osnuje razne grupe (Warlocks, Primitives), a 1966. konačno su formirali Velvet anderground, preuzevši ime iz jednog porno filma. Prvi stalni angažman dobili su u čuvenom njujorškom umetničkom kvartu Grinič Vilidžu, ali su odmah počeli da izazivaju oštre reakcije.
Rid je izjavljivao da su im govorili da će biti “otpušteni ako odsviraju samo još jednu takvu pesmu”. Za njih se već tada zainteresovao Vorhol, pionir pop-arta, koji je tražio prikladnu rok grupu za svoj multimedijalni projekat “The Factory”. Vorhol ih je i poveo na svoj putujući šou “The Exploding Plastic Inevitable”, zajedno sa Niko (Nico).
Među reakcijama na njihove nastupe, kako se prisetio svojevremeno Kejl, bile su i ocene da je reč o “kreštavom roku koji podseća na dekadentni Berlin 30-ih godina”.
Američki mediji pisali su i da je to “grupa psihopata” (Variety), sastav koji “doslovno podrhtava od nasilja, cinizma i perverznosti” i čiji koncert znači “bespomoćno se izložiti nasilju” (Chicago Daily News).
Vorhol je bio i producent prvog albuma Velveta (1967) i on je i smislio čuvenu bananu na omotu tog izdanja koje je donelo zapanjujuće inovativne snimke u tadasdnjem roku.
Suprotstavljajuci se vibracijama ljubavi i mira sa Zapadne obale, Velvet andergraund su doneli demonskiju subkulturu, a masovni mediji izbegavali su njihove teme, poput droge u pesmama “Heroin”, “I’m Waiting For The Man” ili sadomazohizma u “Venus In Furs”.
Posle saradnje sa Niko i Vorholom, Velvet su krajem 1967. godine objavili album “White Heat/White Light” s klasikom “Sister Ray” kojim su još direktnije progovorili o urbanoj stvarnosti. Iako je reč o jednom od najbeskompromisnijih albuma u rok istoriji, ostao je i jedan od najzapostavljenijih, a Rid i ostali nastupali su u polupraznim dvoranama. Došlo je i do razlaza Rida i Kejla, koji je napustio grupu 1969.
Po razlazu Velveta, Rid je započeo samostalnu karijeru početkom 70-i albumima "Lou Red" i “Transformer” (1972). Producenti “Transformera” bii su Dejvid Bouvi (David Bowie) i Mik Ronson (Mick). Usledili su “Berlin” (1973), “Rock 'n' Roll Animal” (1974), “Sally Can't Dance” (1974), “Metal Machine Music” i “Coney Island Baby” (1975), “Rock And Roll Heart” (1976), "Street Hassle" (1978), "Take No Prisoners", "The Bells" (1978)...
Rid je tokom 80-ih snimio, između ostalog, i "Growing Up in Public", "The Blue Mask", "Legendary Hearts", "New Sensations", "New York", a početkom 90-ih i "Songs For Drela", na kojem je ponovo sarađivao sa Kejlom. Posle albuma "Ecstasy” (2000), snimio je i "American Poet", zvanično izdanje možda najpiratizovanijeg Ridovog koncerta u karijeri.
Inspirisan Edgarom Alanom Poom, 2005. godine objavio je dupli album "The Raven", a 2007. i ambijentalni "Hudson River Wind Meditations".
Sredinom 2000-ih uživo je izvodio i svoj konceptualni album "Berlin" iz 1973. godine.
Rid je svojevremeno i izjavio da nije rokerol zvezda, niti čini deo pop muzike, jer ga to ne zanima, već je "pisac koji svira i pravi svoje stvari".
"To je jednostavno muzika Lu Rida s rečima i zvukom gitare Lu Rida. Eto, to radim. Ostalo me ne zanima. Jedina stvar koja se računa je rad", naveo je on i dodao da mu je to ponavljao i Vorhol i da u to veruje.
Lu Rid je 2006. nastupio i u Beogradu i u Ljubljani, u okviru evropske turneje koja je počela na Zimskim olimpijskim igrama u Torinu te godine. Iako je prepunio tada Sava centar, tek na kraju dvočasovnog koncerta - klasikom "Sweet Jane" sa poslednjeg studijskog albuma Velveta “Loaded” i svojim najvećim solo hitom "Walk On The Wild Side", uspeo je da podigne publiku na noge.
(SEEcult.org)
