Otvoren 50. Fest, sjaj u tragovima sećanja
Beogradski međunarodni filmski festival Fest obeležio je 25. februara pola veka postojanja skromnom ceremonijom otvaranja, uz podsećanje na bogatu istoriju, uticajne osnivače i selektore, kao i na legendarne strane goste, a počeo je domaćom premijerom pobedničkog filma 55. Karlovih Vara – “Strahinjom Banovićem” Stefana Arsenijevića, čija je internacionalna ekipa ispraćena dugim aplauzima publike u Kombank dvorani.
Zvezde svečanog programa otvaranja jubilarnog Festa bili su reditelj Emir Kusturica i glumac Predrag Miki Manojlović, dobitnici počasne nagrade “Beogradski pobednik”, koji su 50. Fest i proglasili otvorenim, nakon kratkih filmskih pregleda njihovog opusa i međusobnih komplimenata.
Publiku 50. Festa, kako je istakao umetnički direktor Jugoslav Pantelić, očekuje “88 brižljivo odabranih filmskih naslova”, čiji su autori upotrebili za inspiraciju i realnost, i fikciju. Ono što oba ta autorska sveta povezuje je, kako je istakao, erupcija osećanja koja će pratiti svakoga ko se potrudi da pogleda što više filmova.
Povodom filma o istoriji Festa, obeleženoj gostovanjem mnogobrojnih svetskih zvezda, ali i programskim promenama, Pantelić je rekao da, bez obzira što je Fest nastao i doživeo najveći uspeh u vreme Hladnog rata, imao mnoge izazove, ratove u okruženju, te dve godine apstinirao u vreme međunarodnih sankcija 90-ih, ne može da zamisli da su Milutin Čolić, Petar Volk, Milan Vukos, Dušan Makavejev i svi drugi koji su osnovali i vodili Fest, mogli i da pomisle da će 50. festivalsko izdanje biti otvoreno u vreme kada se pravi rat događa u bliskom okruženju.
“Nadamo se da će pobediti mir i razum i da ćete uživati u filmovima 50. Festa na način kao što ste to radili do sada i kao što ćete raditi najmanje još 50 godina do njegovog stotog izdanja”, poručio je Pantelić.
Ostali učesnici svečanog otvaranja 50. Festa, pa ni Kusturica kao veliki prijatelj Rusije, nisu se osvrtali na rusko-ukrajinski sukob, započet dan ranije.
Glumac i producent Miloš Biković, predsednik žirija Glavnog takmičarskog programa 50. Festa, prisetio se studentskih dana i značaja koji je Fest imao za njega i kolege sa Fakulteta dramskih umetnosti, dok su maštali da će “možda jednog dana postati njegov deo”.
“Fest je već 50 godina oaza slobode i stvaralaštva, mesto gde se postavljaju pitanja na koja možda čovečanstvo nije kadro da odgovori, ali sam taj pokušaj da na neka najvažnija pitanja odgovorimo nas i čini ljudima. Moj odnos prema Festu se nije promenio. Ja sam i danas došao ovde nešto da naučim. A vama želim, svima nama želim da uživamo u filmovima u ovoj oazi, jer je film nešto što je u ovom nevremenu jedna od retkih stvari koja može da nam pomogne da sačuvamo razum i da ne izgubimo srce”, poručio je Biković, koji će 20 naslova u Glavnom takmičarskom programu ocenjivati sa grčkim rediteljem i producentom Argirisom Papadimitropulosom, hrvatskim glumcem sa berlinskom adresom Tonijem Gojanovićem, srpskom glumicom Tamarom Dragičević i direktorom Filmskog arhiva Mađarske Đerđijem Radulijem.
Nagradu “Beogradski pobednik” Mikiju Manojloviću uručio je jedan od retkih svedoka svih 50 festivalskih izdanja Radoslav Zelenović, dugogodišnji direktor Jugoslovenske kinoteke.
“Film ne traje dugo, 130 godina, a Fest evo već 50. Svih tih godina nas je uveravao da film možda nije promenio svet, ali da ga je obeležio - u to nema sumnje. Filmovi sa raznih strana sveta bili su svojevrsno pismo. Svaka civilizacija je imala neko svoje pismo, a naša je ovo koje se zove pokretne slike”, rekao je Zelenović, ističući da je na Festu od početka, pa zajedno i slave jubilej.
“Mnogi su autori pohodili Fest i činili da on bude bolji i zanimljiviji. Fest je znao da se oduži. Postojale su mnoge nagrade, poslednjih godina to je ‘Beogradski pobednik’. Sa velikim profesionalnim i ličnim zadovoljstvom ovu nagradu uručujem mom prijatelju Mikiju Manojlviću”, rekao je Zelenović.
Primajući repliku čuvenog spomenika Ivana Meštrovića na Kalemegdanu, Manojlović je rekao da je velika čast dobiti to priznanje iz ruku čoveka koji je deo svih 50 festivala.
“Nema puno živih koji mogu svedočiti o svakom filmu koji je ovde prikazan, a Rale to svakako može”, konstatovao je Manojlović, koji je iz istorije srpske i jugoslovenske kinematografije posebno izdvojio značaj autora crnog talasa.
“Videli smo razne inserte, velike ljude kojih više nema, a koji su bili naši gosti, ali važno je da se kaže – da nije bilo naših uzora crnog talasa ovde i svetskog crnog talasa, da nije bilo Žike Pavlovića, Makavejeva, Aleksandra Petrovića, da nije bilo naslednika crnog talasa - takozvane Praške škole - ne bi ni mene večeras bilo ovde, ne bih mogao da budem formiran, ne bih mogao da rastem”, naveo je Manojlović, ističući da su autori koji su se školovali na čuvenoj akademiji u Pragu bili vezani ne samo za film, već i za sve ostale vrste umetnosti, sve pojavnosti života koje imaju transpoziciju u neku vrstu umetnosti.
“To su ti režiseri koji su čitali knjige, koji su odlazili u pozorište, koji su imali pravog razumevanja za slikarstvo i osećaj hrabrog novog sveta. Sa njima svima sam radio, osim sa Lordanom Zafranovićem”, rekao je Manojlović, koji je kao “najvećeg među njima i najbolji primer koliko režija može biti neuhvatljiva, beskrajna, bitna, važna, priznata, osporavana, voljena, nevoljena” izdvojio Emira Kusturicu.
Manojlović je istakao višestruke talente Kusturice kao čoveka-graditelja, koji “radi drvetom, radi kamenom, radi dušom, radi srcem, radio je celuloidnom trakom kada je traka bila u modi, a sada radi elektronski, koji piše i pomalo svira”.
Pominjući i “vrlo živ odnos” koji je imao u saradnji sa Kusturicom, Manojlović je naveo da je to reditelj koji je shvatio da je istinska razmena s glumcima beskonačna i nepredvidljiva. Kusturica to, prema rečima Manojlovića, i voli, pa zato traži, provocira, opipava granice moguće komunikacije…
Manojlović je i uručio “Beogradskog pobednika” Kusturici, koji je rekao da se oseća “kao jedan od preživelih u filmovima Veljka Bulajića”.
“Pogledajte ovaj broj mrtvih i broj živih. Imam potrebu da vam ispričam nešto o čemu je Miki počeo, a to je vreme. Nedavno sam bio u Egiptu i gledao piramide i pomislio kako je život jedina trka u kojoj takmičari ne žele da prođu prvi kroz cilj. Ispričao sam to lokalnom svešteniku, koji je rekao da je to tačno, ali ima i dodatak – svi bi želeli da žive u raju, a niko ne bi da umre”, naveo je Kusturica.
Prema njegovim rečima, najveći dometi umetnosti su jedini način da se zaustavi vreme.
“Vreme ne može da se preskoči. Filozofija se nije proslavila na tom pojmu. Jedino neki dometi u umetnosti su oni koji čoveka lansiraju u visine i tu štoperica prestaje da radi. Moj rad sa Mikijem je često podrazumevao zaustavljanje te štoperice, jer kako reče veliki pisac Peter Handke – ushićenje je najveća ljudska moć. Jedino kada ta štoperica ne radi je kada dostižemo te visine, pa da li u tranziciji, da li u transformaciji, da li u veri u večnu dušu, potpuno je svejedno. Dođemo u jednu tačku na kojoj sve prestaje. Nas dvojica smo na daljinu i na blizinu zajedno zaustavljali to vreme”, rekao je Kusturica.
Utoliko svaka civilizacija, pa i ova naša – kako je dodao, ima svoj hronometrijski okvir, pa se “može reći da je prošli vek bio vek filma, da smo živeli u znaku Festa i da je Fest bio, sa manje ili više uspeha, zavisno od toga kakva je bila godina, jedna vrsta svetog dana, odnosno svetih dana u kojima smo, gledajući filmove, doživljavali da ta štoperica prestane da radi. Dakle, ne samo kada smo radili filmove nego i kada smo ih gledali i kada smo učili taj jezik”, rekao je Kusturica.
Kusturica se posebno osvrnuo i na značaj filmskog zanata, te važnost gledanja starih filmova u smislu edukacije.
“Slušao sam Mikija u jednoj TV emisiji kako kaže da se zanat podrazumeva. Mislim da je danas upravo obrnuto - da je film na izdisaju, da mnogo ljudi radi filmove, ali zanat nisu dobro naučili. Utoliko verujem da gledanje starih filmova može da obnovi znanje i ostaje nam da verujemo da će film ostati medij koji ne mora živi samo u bioskopu, ima sad milion prozora kroz koje može da se provuče, ali ćemo uvek tražiti te momente kad se zaustavlja vreme, zaustavlja dah i kad se isključuje ta štoperica koja nas vodi ka cilju koga uporno trčeći izbegavamo”, rekao je Kusturica, koji je dobio aplauz kada je Jugoslavu Panteliću, kao direktoru Jugoslovenske kinoteke, uručio komplet svih svojih digitalnih filmova.
Ceremonija otvaranja 50. Festa počela je, inače, izvođenjem nekoliko numera iz mjuzikla “Flešdens” Pozorišta na Terazijama, te nastupom dečjeg hora Čarolija.
Među prisutnima na otvaranju, osim brojnih predstavnika kulturnog života, bili su i ministarka kulture i informisanja Maja Gojković, kao i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, koji je prošetao crvenim tepihom neposredno nakon sednice Saveta za nacionalnu bezbednost i konferencije za novinare na kojoj je saopšten stav Srbije o rusko-ukrajinskom oružanom sukobu.
Prvi put u poluvekovnoj istoriji Fest je otvoren bez prisustva filmskog kritičara Milana Vlajčića, kome je Stefan Arsenijević posvetio premijernu projekciju svog filma “Strahinja Banović”, ispraćen dugim aplauzom publike sa glavnim glumcima Ibrahimom Komom i Nensi Mensa-Ofei i ostalim članovima ekipe.
Publika 50. Festa imaće još pet prilika da pogleda Arsenijevićevu kompleksnu i emotivnu ljubavnu i migrantsku priču o bračnom paru iz Gane koji čeka da dobije azil u Srbiji, nakon neuspelog pokušaja da pronađe bolji život u nekoj od razvijenih evropskih zemalja.
Uzbuđen nakon premijere, Arsenijević je svoj film kratko opisao kao priču o svima koji odlaze, a ne možemo ih zaustaviti.
Film “Strahinja Banović”, nastao prema scenariju Arsenijevića, Bojana Vuletića i Nikole Dikrea (Nicolas Ducray), prikazivaće se u Evropi, SAD, Kanadi i u karipskim zemljama, a u domaće bioskope planirano je da stigne u septembru, nakon učešća na letnjim filmskim festivalima.
Svetska premijera “Strahinje Banovića” bila je na 55. Međunarodnom filmskom festivalu u Karlovim Varima, gde je osvojio čak pet nagrada, uključujući i Gran-pri Kristalni globus za najbolji film, kao i nagradu za najboljeg glumca, koju je dobio Koma.
Nastao u produkciji kuće Art & Popcorn, odnosno Miroslava Mogorovića kao glavnog producenta, Arsenijevićev film učestvovao je do sada na još 20 filmskih festivala, a osvojio je još petnaestak nagrada.
Zbog velikog interesovanja publike, Kombank dvorana dobila je od Kriznog štaba dozvolu da popuni ceo kapacitet sale, uz pridržavanje epidemiološke mere nošenja zaštitnih maski.
Kombank dvorana, odnosno nekadašnji Dom sindikata, bila je i mesto na kojem je Fest održan prvi put 1971. godine pod sloganom “Hrabri novi svet”, a otvoren je filmom "Meš" Roberta Altmana. Na prvom FEST-u našli su se i filmovi “Odiseja u svemiru” Stenlija Kjubrika, ”Goli u sedlu” Denisa Hopera, te dela Erika Romera, Luisa Bunjuela, Živojina Pavlovića… Prvo izdanje Festa bilo je i svečanost povodom obeležavanja 75 godina kinematografije, kada je na Terazijama otkrivena spomen ploča, na mestu gde je 1896. godine održana prva filmska projekcija na Balkanu.
Među gostima Festa bili su Federiko Felini, Roberto Roselini, Mikelanđelo Antonioni, Luis Bunjuel, Miloš Forman i drugi veliki filmski autori, a kako svedoče podaci iz tog vremena, bili su dostupni i medijima i građanima, slobodno šetajući prestonicom. To tada nije bilo zamislivo ni na jednom drugom filmskom festivalu.
U domaće anale ušao je i drugi Fest, održan u Dvorani Doma sindikata pod pokroviteljstvom tadašnjeg predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita. Događaj su upriličili i Kirk Daglas, Monika Viti, koja je dobila "Zlatno sunce" za ulogu žene koja je izmislila "ljuljanje kukovima", zatim članovi posade Apola 15, kao i slikarka Olja Ivanjicki, koja je "izmislila" hepening.
Festivalski sajt je fest.rs, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org, odnosno u prilogu (pdf).
(SEEcult.org)
