Potraga za demokratijom

Putujući Festival o ljudskim pravima VIVISECTfest krenuo je na sedmu turneju širom Srbije, tematski objedinjenu potragom za demokratijom u današnjem svetu.

Turneja VIVISECfesta počela je 15. aprila u Subotici i Zaječaru, gde će do 19. aprila biti prikazivani dokumentarni filmovi i fotografije, a u maju i junu biće nastavljena u Nišu, Vrbasu, Kikindi, Prijepolju, Beogradu, Zrenjaninu, Vranju, Preševu i Somboru.

Program čine dokumentarni filmovi autora koji ukazuju na izazove pred kojima se nalaze ne samo društva u tranziciji, već i društva sa razvijenom demokratijom.

Da li postoji samo jedan, univerzalni model demokratije primenjiv na sva društva, koja su ograničenja i moguće alternative za dalji demokratski razvoj, kako očuvati temeljne pretpostavke demokratije i osvojiti nove slobode i prava, koja je uloga građana u demokratskoj rekonstrukciji društva i koji su izazovi demokratije u slučaju Srbije… To su samo neka od pitanja koja organizatori VIVISECTfesta žele da pokrenu u javnosti temom “U potrazi za demokratijom”.

Festival podstiče na kritičko razmišljanje ne samo o osnovnim pretpostavkama demokratije, već i o putevima daljeg demokratskog razvoja, budući da razočaranost u političku elitu dovodi do sve veće apatije i sklonosti ka apstinenciji.

Filmski program u Subotici i Zaječaru obuhvata filmove: “Nema ćutanja”, “Pravda za Sergeja”, “Naše novine”, “Beloruski san” i “Ljubav u istočnom bloku”.

Švedski film “Nema ćutanja” iz 2011. godine (Javeria Rizvi-Kabani, Jonny von Wallström, Alexandra Sandels ) bavi se pitanjem uloge interneta u pokretanju revolucija u svetu.

Svako ko ima pristup internetu ima pristup i potencijalnoj političkoj moći, pa je revoluciju lako pokrenuti, ili makar omogućiti. To je pokazao i arapski svet 2011. Da li će takva smena moći da stvori novi svetski poredak, ili će moć i pristup informacijama i dalje kontrolisati nekoliko ljudi? Kakvu to buduću vlast žele revolucionari? Kakve su šanse da će oni koji su revoluciju započeli na kraju vladati ovim državama? Kako će revolucija uticati na prava žena i manjina? Ovo su tek neka pitanja koje dokumentarac “Nema ćutanja” postavlja i istražuje.

Mladi ljudi na Bliskom Istoku, bilo da su aktivisti, umetnici, muzičari, sajber disidenti ili obični građani, poslednjih godina sve više i više koriste internet kako bi podelili i sakupili informacije, sarađivali i mobilisali se. Kreativni i hrabri ljudi pokrenuli su se širom regije, koristeći društvene mreže kao što su Tviter, Jutjub i Fejsbuk, kako bi se suprostavili nepravdi i tiranskim režimima. Uz pomoć lokalnih, regionalnih i globalnih mreža, zaobišli su cenzure koje nameću njihove države i tako se našli korak ispred cenzora.

“Nema ćutanja” nije film o tehnologijama društvenih medija, već o revoltu mlade generacije za koju tišina više nije opcija.

“Beloruski san” Ekaterine Kibalčič je priča o mladiću iz Minska koji je poslednjih 18 godina živeo u državi kojom vlada diktator. Dok pozadinu te priče pišu falsifikovani glasovi na izborima, brutalna represija i teška ekonomska kriza, “Beloruski san svedoči o tome kako sve više ljudi u “najstabilnijoj državi bivšeg Sovjetskog Saveza” insistira na promenama.

Holandsko ostvarenje “Pravda za Sergeja” Hansa Hermansa i Martina Mata (2011) šokantna je priča o Sergeju Magnickom, advokatu iz Rusije koji je u novembru 2009. umro u zatvoru u Moskvi, gde je čekao suđenje. Međunarodna zajednica burno je reagovala, ali u Rusiji, korumpirani državni službenici odgovorni za njegovu smrt nikada nisu suočeni sa pravdom.

Magnicki razotkrio je najveću poresku obmanu u istoriji Rusije i raskrinkao ruske državne službenike kao odgovorne. Umesto da korumpirani državni službenici završe u zatvoru, oni svedoče protiv njega i šalju ga u pritvor. Tu počinje noćna mora nedužnog čoveka, zatvorenog bez suđenja i mogućnosti da izađe iz zatvora uz plaćenu kauciju. Uprkos fizičkim i psihičkim pritiscima, Magnicki odbija da lažno svedoči, čak i kada mu je zdravstveno stanje postalo ugroženo. Tokom poslednjih šest meseci života ukinuta mu je medicinska pomoć. Umro je 16. novembra 2009.

Službenici u zatvoru odbili su sve zahteve za nezavisnom autopsijom. Nakon pritiska domaće i međunarodne javnosti, predsednik Rusije Dmitrij Medved naredio je istragu. Ni nakon dve godine od istrage nijedna osoba nije proglašena odgovornom za smrt Magnickog.

Holandski film “Naše novine” rediteljke Eline Flips govori o Andreju Školniju, novinaru u oblasti Uljanovsk, gde se rodio Lenjin.

Iako je to nekada bila bogata regija, danas su to osiromašena i napuštena sela. Ljudi su siromašni i dosta im je i politike i novina. Andrej je dao otkaz u regionalnom listu “Lenjinist” jer nije mogao više da piše tekstove koje su tražili od njega. Potpuno posvećen novinarstvu pokreće sa suprugom sopstvene novine “Naše novine”, koje nedeljno čita 7.000 ljudi. U tim novinama ljudi čitaju one vesti koje ih se tiču - o životu u selu koje već tri meseca nema vode, gde je zemljoradnik pronašao svog psa tako što je lajao, gde doktor dnevno pređe kilometre na biciklu, uprkos temperaturi od 36 stepeni ispod nule. Nema vesti o Moskvi, zlatnim žetvama, impresivnim ali neostvarnim i nemogućim projektima, i to je ono što se ne sviđa nadležnim državnim organima. Uprkos njihovom otporu, Školni nastavlja da objavljuje male, lične priče o ljudima koje su svi zaboravili.

Film “Ljubav u istočnom bloku” Logana Muće, australijsko-beloruska koprodukcija, posvećen je paradama ponosa širom sveta. Iako je prošlo više od 40 godina od prve Parade ponosa u SAD, još uvek pokušaj organizovanja takvih događaja u mnogim zemljama izaziva žestoke javne debate koje dovode do zabrane održavanja.

Film prati akiviste u pokušajima da organizuju Paradu ponosa u pet zemalja nekadašnjeg Istočnog bloka - Belorusiji, Estoniji, Litvaniji, Rumuniji i Poljskoj. Takođe, pruža uvid u različite stavove, uključujući mnoge koji misle da njihove zemlje ne treba da dozvole održavanje takvih manifestacija.

Program VIVISECTfesta u Zaječaru, osim filmskih projekcija, obuhvata i izložbu fotografija “Žene na selu u Vojvodini”.

Ulaz na sve projekcije je besplatan.

Realizaciju putujućeg festivala finansira NED - Nacionalna zadužbina za demokratiju.

Festival u Subotici realizovan je u saradnji sa bioskopom Eurocinema i Otvorenim univerzitetom, a u Zaječaru u saradnji sa Zaječarskom inicijativom.

VIVISECT fest organizuje udruženje građana "Vojvođanka - Regionalna incijativa" od 2004. godine, kada je prvi put održan u Novom Sadu.

Dosadašnje teme festivala bile su: Rat u bivšoj Jugoslaviji - pogled iznutra i spolja, Moji neprijatelji: nacionalizam i ksenofobija, Terorizam, ne hvala, Totalitarni režimi - pogled iznutra i spolja, Dobro došli u stvarni svet i Osvajanje slobode.

Od 2005. godine uspostavljena je mreža putujućih festivala u 32 grada u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Crnoj Gori, Nemačkoj i Italiji.

Festivalski sajt je www.vivisectfest.org, a program turneje nalazi se i u Kalendaru Portala za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org

(SEEcult.org)