Potraga za izgubljenim životom
Višestruko nagrađivana regionalna koprodukcija “Upotreba čoveka” prema romanu Aleksandra Tišme, u dramatizaciji Fedora Šilija i u režiji Borisa Liješevića, gostovaće 30. aprila na sceni “Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu.
Taj komad, premijerno izveden u septembru 2021. godine u Budvi, u koprodukciji JU “Grad teatar”, Novog tvrđava teatra, Novosadskog pozorišta/Újvidéki Színház i East West centra iz Sarajeva, osvojio je brojne nagrade na pozorišnim festivalima u Užicu, Aleksincu, Šapcu, Aleksandrovcu, Vršcu...
“Upotreba čoveka” je priča o svetu kojim je zavladala verska, rasna, politička i svaka druga netrpeljivost. Ludilo se širi, a ljudi se nadaju da ono neće stići do miroljubivog Novog Sada, i da Evropa i svet neće dozvoliti širenje nacizma, te ne preduzimaju ništa iako im sve govori da treba bežati i spasavati se. Sigurni su da razum uvek na kraju nadvlada.
Glavna junakinja je Vera Kroner, devojka iz bogate trgovačke jevrejske porodice, koja iz gospodskog novosadskog života biva deportovana u Aušvic 1943. godine sa porodicom, ali i sa ostalim jevrejskim porodicama. Vera jedina preživljava taj stravičan život i prizore, jer logorsko vreme provodi u “kući radosti”, bordelu gde im seksualne usluge koje pružaju SS vojnicima produžavaju život i odlažu put u krematorijum.
Posle oslobođenja Vera biva internirana u Novi Sad, preko koga je prešao valjak rata, uništenja, ubistava, racija, oslobođenja, i u kojem nema više ni svoje kuće niti ikoga i ičega što je vezuje za život pre logora. Bez posla i gotovo bez pomoći i podrške, Vera preživljava onako kako je u logoru naučila da se opstaje - podavanjem svog tela muškarcima.
Pitanje je da li treba preživeti kada se ceo tvoj svet raspadne i nestane? Nije li bolje, časnije i pametnije nestati zajedno sa njim? Da li se treba boriti za život ako posle toga slede traume i slike najgorih užasa, koje se vraćaju i ne daju mira. Ima li tada više smiraja, doma? A kako se ne boriti za život kada je to najjači čovekov nagon?
Kako mu objasniti da ne treba da živi? Ratna psihologija koja stupa pretvara čoveka u robu za upotrebu, materijal, za sprovođenje tuđih namera. Nije li tada nagon za preživljavanje neprijatelj koji nas gura u propast? Šta je sve čovek i šta je sve u njemu, bilo je glavno pitanje tokom rada na ovo predstavi. Biće koje se prilagođava uslovima? U miru je civilizovan građanin koji se bori za mirnodopske vrednosti a isti taj u ratu postaje deo zloglasnog mehanizma koji, sprovodeći naredbe gura u poniženje i smrt hiljade drugih, dok ga posle rata opet zatičemo u nekim mirnim porodičnim uslovima. Čoveka menjaju okolnosti. Prilagođava se. Postaje ono što vreme od i njega traži. Ovo je, kako navode producenti, priča o potrazi za izgubljenim životom, koji se nikad nije ni desio.
U predstavi igraju: Emina Elor, Draginja Voganjac, Jugoslav Krajnov, Dušan Vukašinović, Ognjen Nikola Radulović, Aljoša Đidić i Ognjen Petković.
Muziku je komponovao Stefan Ćirić, kostime je osmislila Marina Sremac, a scenografiju Željko Piškorić.
(SEEcult.org)
