Preminula Hildegard Berens
Nemačka operska diva Hildegard Berens (Behrens), kojoj je muzička kritika pripisivala vagnerovski glas, preminula je u bolnici u Tokiju u 73. godini. Poznati sopran, čiji je talenat svojevremeno otkrio Herbert fon Karajan, preminula je 18. avgusta u tokijskoj bolnici, u koju je hitno smeštena nakon što joj je naglo pozlilo. Berensova je vodila radionicu na muzičkom festivalu u Tokiju, ali je ubrzo hospitalizovana.
Nemačka operska diva Hildegard Berens (Behrens), kojoj je muzička kritika pripisivala vagnerovski glas, preminula je u bolnici u Tokiju u 73. godini.
Poznati sopran, čiji je talenat svojevremeno otkrio Herbert fon Karajan, preminula je 18. avgusta u tokijskoj bolnici, u koju je hitno smeštena nakon što joj je naglo pozlilo.
Berensova je vodila radionicu na muzičkom festivalu u Tokiju, ali je ubrzo hospitalizovana.
Rođena u gradu Farelu na severu Nemačke, kao šesto dete u porodici lekara, pevanjem i muzikom bavila se još od ranog detinjstva - najpre samo za sebe, roditelje i goste. Za životni poziv bila odabrala pravne nauke, kojima se i posvetila na univerzitetu u Frajburgu. Tek u 27. godini rešila je da isproba vokalne kvalitete i muzički talenat, pa je na konzervatorijumu u Frajbugu četiri godine studirala klasično pevanje.
Uz svo divljenje prirodnoj lepoti glasa Berensove, njen pedagog izražavao je ipak sumnju u uspešnost njene karijere kao operske pevačice.
Na operskoj sceni debitovala je u 35. godini, pevajući Grafinu u Mocartovoj “Figarovoj ženidbi”, posle čega je dobila angažman u studiju Deutsche Oper am Rhein u Diseldorfu.
Jedna od njenih prvih uloga u tom studiju bila je Mari u Bergovom “Voceku”, a toliko se svidela slavnom dirigentu Fon Karajanu, koji se u to vreme našao u Diseldorfu, da se odmah lično zauzeo za karijeru buduće operske zvezde.
Zahvaljujući i tom visokom patronatu, Berensova je već 1976. debitovala u Kovent gardenu, a odmah potom i u Metropoliten operi, da bi godinu dana kasnije na Salczburškom festivalu pevala naslovnu ulogu u “Salomi” Riharda Štrausa, pod dirgentskom palicom samog maestra Fon Karajana. To je upravo bila uloga koju je slavni dirigent punih pet godina pripremao za Hildegard Berens i sa Elektrom, takođe iz Štrausovog opusa, mnogo godina ostaće dragulj u repertoaru te pevačice koja je brzo prerasla u opersku divu svetskog ranga i ugleda.
Muzička kritika ocenila je da je njen dramski sopran bio toliko snažan da se uspešno nosio sa najgušćim i najtežim partijama operske literature, a mogao je neočekivano zazvučati i zvonko, oštro i lepršavo. Pored čisto tehničkog usvaršavanja vokalne strane svojih rola, Berensova je velku pažnju i koncentraciju posvećivala i glumačkoj interpretaciji, duboko se udubljujući u psihologiju likova koje je pesmom oživljavala na sceni.
Pri tome se nije uvek saglašavala sa rediteljima, ali je svojim magnetizmom i dramskom snagom ostvarivala na sceni tako snažne i žive likove koji su u pođednakoj meri nailazili na oduševljenje i kritike i publike. To se pre svega odnosi na njene uloge iz Vagnerovog repertoara, posebno Izolde i Brunhilde, koje su je ustoličile kao najuspešniju interpretatorku ta dva lika u 20. veku. Bolja se Brunhilda od nje nije rađala još od kada je velika Birgit Nilson jednom za uvek sišla sa scene.
Premda su za Hildegard Berens zlatne godine bile 80-te, nastavila je da peva i u 90-im, pa je i početkom ovog veka pevala na koncertima ne samo Vagnerov repertoar, nego i dela Riharda Štrausa, Pučinija, Betovena i Janačeka.
Poslednji veliki događaj u njenoj karijeri bila je opera “Zavičajna hronika” koju je specijalno za nju napisao Lučano Berio, a premijerno je izvedena na Salczburškom festivalu pre ravno deset godina, pa je tako počinjući ozbiljnu karijeru operama 1900-ih godina, njome simbolično zavšen 20. vek.
B. Rakočević
