Preminuo Dušan Jovanović
Istaknuti pozorišni reditelj, dramski autor i scenarista Dušan Jovanović, jedan od najznačajnijih i najplodnijih stvaralaca savremenog slovenačkog i jugoslovenskog teatra, preminuo je u Ljubljani u 82. godini.
Jovanović je, prema navodima slovenačkih medija, preminuo 31. decembra, a njegova smrt izazvala je tugu među kolegama, saradnicima i poštovaocima širom regiona.
Predsednik Slovenije Borut Pahor izrazio je saučešće Jovanovićevoj porodici na društvenim mrežama, ističući da je bio velikan pozorišta i dramskog teksta. “Zahvalni smo na njegovom nasleđu”, dodao je Pahor.
Rođen 1. oktobra 1939. u Beogradu, Jovanović je režirao više od 90 predstava, a autor je niza dramskih dela, TV drama, kratkih priča i poslednjih godina mnogobrojnih eseja i kolumni. Osnivač nekoliko alternativnih pozorišta, režirao je za najveće slovenačke pozorišne kuće, ali i u teatrima u regionu.
Dobitnik nagrade Prešernovog fonda (1979) i Prešernove nagrade (1990), Jovanović je bio i višestruki dobitnik Grumove nagrade. Dobio je i odlikovanje zlatnog reda za stvaralački opus i obogaćivanje slovenačke kulture, posebno pozorišta. Dobitnik je, između ostalog, i Rožanc nagrade za zbirku eseja “Svet je drama”.
Povodom 80. rođendana Jovanovića, Primož Jesenko zapisao je u njegovoj biografiji da “širokim zamahom sveobuhvatnog autora Dušan Jovanović predstavlja ključni autoritet u obnovi savremenog dramskog jezika i scenskog izraza u slovenačkom pozorištu”.
Jovanović se početkom 50-ih preselio iz Beograda u Ljubljanu sa ocem, koji je bio zaposlen u Tanjugu i poslat da otvori dopisništvo u Sloveniji. Nije znao slovenački, ali su nastavnici i vršnjaci u školi bili ljubazni sa njim, a kako se svojevremeno prisetio u jednom intervju, zvali su ga “Vizantinac”.
Pitanje nacionalnosti ga nikada nije preterano zanimalo. “Nacionalno opredeljenje me ne uzrujava previše. Pokušavam da radim najbolje što mogu, a pričama o nacionalnosti se ne bavim. Najbolje se osećam tamo gde su dobri glumci, dobra tehnika i gde ljudi vode da rade”, izjavio je Jovanović, koji je na ljubljanskom Filozofskom fakultetu sturidao engleski i francuski jezik, a potom i pozorišnu režiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju (AGRFT).
Jovanović se smatra jednim od prvih umetnika koji su u slovenačkoj drami upotrebili ideje čistog, krajnjeg modernizma – u ranim radovima pristupao je temi u stilu apsurda, potom realističnije i angažovano, približavajući se postmodernizmu.
Tokom 60-ih i 70-ih godina bio je među osnivačima Študentskog aktuelnog gledališča, Gledališča Pupilije Ferkeverk i Eksperimentalnog gledališča Glej, a kako je izjavio svojevremeno, bez predrasuda se upuštao u traganje, pozorišne avanture i eksperimente, što bi bilo dosta teže raditi sa profesionalcima. S mladima se osećao slobodnije, usred nečega vrlo uzbudljivog, jer su bili otvoreni, topli, spremni na sve.
Jovanović je u Gledališču Pupilije Frekeverk je kao režiser, u saradnji sa pesnicima iz grupe 442, stvorio 1969. godine kolaž poezije “Žlahtna pesem Pupilije Ferkeverk”, a potom i angažovanu dramu “Pupilija, papa Pupilo in Pupilčki”.
Među njegovim dramama iz 70-ih su: “Znamke, nakar še Emilija” (1969), “Igrajte tumor v glavi in onesnaženje zraka”, “Žrtve mode bum-bum”… U dramama, kao što je dokumentarna “OSlobođenje Skoplja”, drama informbiorvca i njegova tri sina “Karamozovi” i kamerna igra o bračnom bordolomu “Zid-jezero”, tražio je nove postopke u prodiranju u suštinu konflikta. Neke od njegovih najpoznatijih drama su i “Predstave ne bo (1963)”, politička parodija “Norci” (1970), “Življenje podeželskih plejbojev po drugi svetovni vojni ali tuje hočemo, svojega ne damo” (1972), “Vojaška skrivnost (Jovanović)” (praizvedena 1983), “Viktor ali dan mladosti” (1989), “Don Juan na psu” (1991) i “Balkanska trilogija” (1997).
Među najvažnije Jovanovićeve režije spadaju i: Osvajalec (A. Hieng), Spomenik G (B. Štih), Čarovnica iz Zgornje Davče (R. Šeligo), Svatba, Ana, Kralj na Betajnovi, Hlapci, Za narodov blagor (Cankar), Blodnje (po romanu Besi Dostojevskog ), Striček Vanja (Čehov), Aretej (M. Krleža)...
Poslednje Jovanovićevo autorsko delo je drama “Boris, Milena, Radko”, inspirisana ljubavnim trouglom između njega samog, Radka Poliča i Milene Zupančič. Matjaž Ivanišin i Rajko Grlić snimili su o nastanku te predstave 2017. godine dokumentarni film “Svaka dobra priča je ljubavna priča”, a prikazan je na ZagrebDoxu, Martovskom festivalu u Beogradu…
Jovanović je bio angažovan i kao umetnički vođa i režiser Slovenskog mladinskeg gledališča (1978-1985), te kao predavač na AGRFT-u (1989-2006).
U izdanju Beletrine, objavljena je njegova knjiga Na stara leta sem vzljubil svojo mamo, jedinstven žanrovski hibrid eseja, autobiografije, uspomena i vinjeta, u kojem je izuzetno iskreno progovorio o svom životu. "Vinjete pokazuju nemirnog istraživača, umetnika, ljubavnika, prijatelja, oca, dedu, autoritet, njegov jezik je oštro nabrušen, beskompromisan i na trenutke nekonvencionalan”, navela je u recenziji knjige Gabriela Babnik, dodajući da se čini da Jovanović pokušada da apsorbuje suštinu pojedinca ili situacije, da mu izreže utrobu i sastavi sopstvenu narav od tih pojedinačnih čestica. Jovanović je pisao i radijske i televizijske igre, a objavio je i zbirke eseja “Paberki” i “Svet je drama”, dok je 2011. objavio i pesnički prvenac “Nisem”.
Široj javnosti bio je poznat i po kolumnama, u kojima je, kao i u esejima, cesto preplitao pozorišnu i društvenu realnost. Govorio je da su granice među njima veoma tanke.
Bio je u braku sa filmskom i pozorišnom glumicom Milenom Zupančič, sa kojom je imao kćerku Mašu Jovanović. Iz prvog braka sa Vidom Zei imao je sina Sašu Jovanovića.
*Foto: screenshot/RTVS
(SEEcult.org)
