Preminuo Krsto Škanata
Proslavlјeni reditelј Krsto Škanata, doajen jugoslovenskog i srpskog dokumentarnog filma, preminuo je 18. februara u Beogradu u 94. godini.
Vreme i mesto sahrane biće naknadno objavlјeni, saopštilo je Udruženje filmskih umentika Srbije (UFUS), koje je 2014. godine dodelilo Škanati nagradu za celokupno stvaralaštvo i doprinos srpskoj kinematografiji.
Rođen u Tivtu 12. januara 1924. godine, Škanata je posle rata završio filmski tehnikum, te počeo da se bavi dokumentarnim filmom.
Od 1953. godine, kada je u produkciji "Zastava filma" snimio "U senci magije", Škanata je u karijeri dugoj 40 godina režirao više od 40 dokumentarnih filmova, među kojima su mnogi ušli u antologije dokumentarnog žanra: “Veliko stoleće”, “Tamo gde prestaje zakon”, “Prvi padež – Čovek”, “Izveštaj iz sela Zavoj”, “12 meseci zime”, “Ulјez”, “Moševac”, “Odričem se sveta”, “Ratniče, volјno!”, “Hvala na slobodi”, “Nostalgija vampira”, “Teroristi” - o korenima nasilju na primeru ustaškog terorističkog čina u beogradskom bioskopu “20. oktobar”…
Ostvarenja Škanate, kako je istakao UFUS, i danas predstavlјaju daleko više od pukih svedočanstava o prošlom vremenu i jednoj nestaloj zemlјi.
Prvi padež – Čovek
Dramski potencijal gotovo svakog Škanatinog dokumentarca krije se u naročitom vidu psihodrame koju žrtve ili obespravlјeni u njemu praktikuju; kroz mimiku, gestove i grimase, bujicu govora i rečita ćutanja, njegovi “junaci” nastoje da se oslobode utvara prošlosti, pre svega, nanesene nepravde, počinjene u nečije ime, iz navodno “viših interesa”. Kao dokumenti prošlog vremena, Škanatina dela nesumnjivo su vrednija od većine današnjih pisanih istorija, naveo je UFUS.
Škanata je dobitnik mnogih domaćih i svetskih filmskih nagrada i priznanja, a između ostalog, 2009. godine dobio je zvezdu ispred tada još uvek živog bioskopa "Balkan", dok mu je 2015. dodeljena i nagrada Festivala autorskog filma u Beogradu za životno delo.
Krsto Škanata ispred zvezde koju je 30. marta 2009. dobio ispred bioskopa Balkan, foto: Beogradski festival dokumentarnog i kratkog filma
Škanati je na 21. FAF-u priređena i retrospektiva, a nagrađen je odlukom festivalskog Saveta koji je istakao da je “istoriju uzdigao na univerzalni nivo legende i predanja, o sukobu starog i novog, dobra i zla, institucija i pojedinca… jer je sinematički moćno opevao istoriju zemlje u kojoj smo živeli, a koje više nema”.
Škanata je progovorio u svojim filmovima o sukobu birokratije i pojedinca (Prvi padež - Čovek), okamenjene ljudske stvarnosti i tehnicizirane nad-stvarnosti (Uljez), kao i između sile otuđene vlasti i moralnog imperativa pobunjene zajednice (Moševac, Hvala na slobodi). U predvečerje rata i raspada Jugoslavije snimio je film "Hvala na slobodi" (1987), posvećen slučaju makedonskog sela Vevčani, brutalnom prebijanju pobunjenih meštana, žena i dece od strane specijalnih odreda milicije.
Kako je naveo povodom Škanatine retrospektive na 21. FAF-u Srđan Vučinić, susret sa traumom koji je njegova kamera beležila često je iznenađujuće potresan upravo zbog spontanosti, nenameštenosti: devojka koja je izgubila obe noge u diverziji u beogradskom bioskopu “20.oktobar” suočava se u sudnici sa mladim ustaškim teroristom koji je podmetnuo eksploziv (Teroristi); rudari čitaju nepojmljivo nehumani tekst birokratskog odbijanja zahteva za odštetu njihovog druga koji je u rudniku izgubio ruku (Prvi padež čovek); meštani primorskih Vodica sa ogorčenjem govore o ratnom potkazivaču i zločincu Tukcu, koji se u njihovo mesto vraća zaštićen zakonom, kao bogati italijanski turista (Nostalgija vampira). U poslednjem slučaju, kako je naveo Vučinić, tragika se čak smelo meša i sa farsičnim elementima (u prizorima kada Tukac pred kamerom razneženo peva primorske melodije).
Nostalgija vampira
U Škanatinim filmovima ljudi govore ne samo rečima, već i ćutanjem, pogledom, izrazima lica, zamuckivanjem, čitavom fizionomijom koju je na njima izbrazdalo dleto privatne i kolektivne istorije.
Škanatina remek-dela (Uljez, Prvi padež čovek ili Ratniče, voljno), snimana isključivo na filmskoj 35-milimetarskoj traci, poseduju i ono što se iz većine današnjih dokumentaraca ili TV reportaža koje pretenduju da dokumentarni film naslede, nepovratno izgubilo. Umesto puke informacije, oni poseduju emociju; umesto intrige – neponovljivu atmosferu; umesto plošnosti – prostornu i psihološku dubinu; umesto senzacije – mitsku auru, istakao je Vučinić povodom retrospektive Škanatinih filmova na 21. FAF-u.
(SEEcult.org)
