Preminuo Ratko Božović

Uticajni sociolog kulture, univerzitetski profesor i književnik Radoslav Ratko Božović preminuo je 23. novembra u Beogradu u 90. godini, saopštio je Fakultet političkih nauka (FPN).

Rođen 1934. godine u Banjaluci, Božovic je završio Gimnaziju u Nikšiću, a Filozofski fakultet u Beogradu 1959. godine, gde je magistrirao 1967, a doktorirao 1971.

Bavio se teorijom i sociologijom kulture, sociologijom slobodnog vremena i sociologijom umetnosti, a često je bio prisutan i u javnosti komentarima o problemima i fenomenima savremenog društva i kulture.

Na FPN-u je predavao na predmetima: Teorija kulture, Sociologija kulture, Kulturna politika, Javno mnjenje. Bio je dugogodišnji šef Katedre za novinarstvo i političku sociologiju. Držao je predavanja i na redovnim i na poslediplomskim studijama. Bio je rukovodilac smera Sociologija kulture i kulturna politika na postdiplomskim studijama FPN-a, gde je držao predavanja iz predmeta Fenomeni modernog sveta.

Bio je i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu na predmetu Sociologija umetnosti, na Filološkom fakultetu u Beogradu na smeru Sociologija jezika i književnosti poslediplomskih studija na predmetu Sociologija masovnih komunikacija i na poslediplomskim studijama Arhitektonskog fakulteta u Beogradu na predmetu Kultura urbanog vremena. Predavao je Teoriju kulture na Fakultetu političkih nauka u Podgorici i Fakultetu vizuelnih umjetnosti. Deset godina proveo je kao predavač Sociologije kulture na Filozofskom fakultetu Univerziteta Crne Gore u Nikšiću. Studijski je boravio u Parizu početkom 70-ih, te u više navrata u Njujorku.

Autor je oko 300 naučnih, 150 stručnih radova i 15 naučnih projekata. Njegova najznačajnija dela su: "Kultura slobodnog vremena”, "Metarmofoze igre”, "Iskušenja slobodnog vremena”, "Usud igre”, "Nedoumice oko kulture", "Lavirint kulture", "Pod znakom pitanja", "Kroz crveno", "Kult – ura", "Noćna mora", "Izveštaj iz ludnice", "Razbijeno ogledalo", "Leksikon kulturologije", "Tišina dokolice", "Igra ili ništa", "Paradoksi medijske slobode", "Molitve osame", "Geometrija mišljenja"...

Bio je jugoslovenski dopisnik francuskog časopisa za svetsku politiku "Démocratie Nouvelle" (Nova demokratija) i urednik edicije Kultura i društvo IP "Vuk Karadžić” (Beograd) i biblioteke Poenta IP "Unireks” (Nikšić).

Božović je dobitnik nekoliko nagrada, uključujući „Đorđe Fišer“ (2012) za doprinos razvoju humora i satire, "Radoje Domanovic“ (2016) za teorijski pristup satiri, “Tipar”, (2016) za životno delo za humor i satiru, "Muškarac životnog stila" (2013) i Porodice bistrih potoka (2017). Dobitnik je i nagrade za studiju “Paradoksi medijske slobode” časopisa Dialogos za najbolje delo u regionu u oblasti teorije medija (2015). Dobitnik je zvanja Vitez poziva koji dodeljuje Liga eksperata (2021).

Bio je član srpskog žirija Saveta za borbu protiv korupcije, koji dodeljuje nagradu ,,Verica Barać” , član žirija Lige eksperata-LEX koji dodeljuje nagradu Vitez poziva, kao i član Udruženja književnika Srbije.

Bio je i među profesorima koji su 90-ih godina podržali studentske proteste protiv režima Slobodana Miloševića.

Bio je oštri kritičar srpskog društva i posle pada Miloševićevog režima, ocenjujući da “ljudi u Srbiji žive kao što vetar nosi lišće u jesenjim danima - oni danas ne stoje čvrsto na svojim nogama i nemaju osećaj da upravljaju svojim životima”.

Smatrao je da je Skupština Srbije "epicentar nasilja" i da su promene jedini izlaz iz krize.

“Ljudi više ne pristaju da budu gluvonemi posmatrači nasilja, koje ih od jutra do sutra, u onome što je njihov život poništava. Kakvi smo mi to ljudi koji nemaju sposobnost da volimo druge, da čujemo druge, kakvi smo mi to ljudi koji vidimo druge kao one koje hoćemo da uništimo, onda ostaje do kraja složeno pitanje šta se ovde desilo sa čovečnošću”, rekao je Božović ranije ove godine u emisiji Novi dan TV N1.

Društvo u Srbiji smatrao je bolesnim, odnosno anomičnom zajednicom koju prate haos, nasilje i bezakonje, i u kojoj su “sveprisutna ekstremna ponašanja koja imaju obeležja hronične patologije” – kako je rekao za Medija centar.

“Ako se u društvu ne uspostavlja alternativa nasilju, ako se ono ne zaustavlja, ako se ne leči, onda je  njegov uspon neizbežan. To se ovde i dogodilo. I u tome se daleko otišlo. Moglo bi se reći da su način života i skala vrednosti ogrezli u mržnji i nasilju. Zato bi se moralo znati: ko ne izađe na kraj sa sopstvenim nasiljem i svojom mržnjom neće moći da izbegne da ga uništi vlastito zlo”, naveo je Božović, koji je smatrao da društvima poput srpskog nedostaje neophodno iskustvo o  toleranciji i otvorenost u shvatanju i prihvatanju razlika i drugosti.

Božović je smatrao i da je srpska intelektualna elilta u košmaru, umrtvljena: “Ako je i ima, ona je malobrojna, nevidljiva, na društvenoj margini, na Tviteru. U svakom slučaju, ona je bez bitnijeg uticaja na strukturalne promene u društvu. Mali je njen uticaj i  u otporu prema ekstremizmu, mržnji i banalnosti. Intelektualci koji se nisu priklonili  dežurnoj vlasti životare sa osećanjem apatije, gubitništva, ogorčenosti, rezignacije i depresije. Što je najgore, u nas manja ili nikakva pamet odlučuje o svemu. U normalnim okolnostima to bi valjda pripadalo najumnijim, najobrazovanijim, najodgovornijim i najsavesnijim. To se ovde nije dogodilo”.

Prema njegovim navodima, posle petooktobarskih događaja 2000. godine nije došlo do neophodnog diskontinuiteta sa prethodnim sistemom.

“U neodlučnosti da se ide do kraja u obznanjivanju prljavšina zločinačkog režima, da se obelodani istina koja je zaudarala od krvi, truleži i raspadanja sadržan je fatalni nesporazum u razumevanju istine. A politička demagogija razbila je ogledalo istine. Da bi se stiglo do stvarnosti istine neophodno je suočiti se sa suštinom društvenog života, spoznati »kako« se životni procesi zbivaju i »zašto« imaju nepovoljna ishodišta. Međutim, sve je to dovedeno u pitanje jer ne postoji nepotkupljiva kritička javnost, a aktuelnoj vladajućoj eliti najviše odgovara falsifikat istine. U tome joj pomažu tajne službe koje bezbedno plasiraju svoju verziju krivotvorene istine. U njoj je moguće da tajnost proguta javnost”, ocenio je Božović.

Božović je reagovao i na niz pojava u kulturi, poput izostanka prikazivanja nagrađivanog filma sarajevske rediteljke Jasmile Žbanić “Quo vadis Aida” o genocidu u Srebrenici.

“Da je bilo pameti i racionalnosti, mi smo morali taj film prvi da prikažemo jer nije u pitanju ovde ni Srbin, ni Hrvat, ni Bosanac. U pitanju je zločinac. To je ono što ne možemo da shvatimo. Mi smo branili srpstvo i Srbe od nečega što nije trebalo da se brani. Sve jedno kakav je taj film”, rekao je Božović povodom zahteva u javnosti da film “Quo vadis Aida” bude prikazan na RTS-u.

Karikature Predraga Koraksića Koraksa smatrao je “laserskim zracima u mračnoj komori naše političke stvarnosti”.

“Najlucidnije i najbritkije političke i društvene komentare podario nam je Koraks, njegova dežurna osmatračnica radi danonoćno i sve obuhvata, i zato on neće da plovi uz struju kolektivnog gubitništva i raspamećenosti”, izjavio je Božović za Danas, ocenjujući da je Koraks “hroničar sveopšte posrnulosti naše društvene i političke zajednice, i on svojim satiričnim mišljenjem i pobunjeničkom energijom ne štedi nikoga”.

*Foto: Medija centar

(SEEcult.org)