Protestna izložba
Beogradska umetnica Maja Milovanović predstavlja se od 19. septembra u Galeriji Doma omladine Beograda izložbom “Ovo nije prvi put” kojom nastavlja višegodišnje istraživanje položaja i društvene uloge umetnika, izražavajući ovom prilikom i protest zbog okolnosti u kojima je nastao njen poslednji projekat, koji i naziva protestnom izložbom.
Izložba, odnosno instalacija u prostoru, predviđena je kao projekat koji je odobrio Savet galerije DOB-a i taj projekat je bio znatno drugačiji. Naziv “Prvi put” trebalo je da istakne lični kontekst rada, monumentalnim šavovima, ubodima velikih igala, prekrajanjem prostora, navela je umetnica u pratećem tekstu izložbe na kojoj predstavlja radove “Zamena teze”, “Dosta ste bušili”, “Ovo nije prvi put”, “Jedan metar i dosta”, koji stvaraju utisak “prekrojenog, prošivenog, probodenog, bušenog i izrezanog prostora”.
Maja Milovanović se kroz vizuelni rad bavi prostorom kao telesnim i telom kao prostornim svojstvom kroz različite medije i teme, pa je i u ovoj situaciji zid koji određuje prostor pretvoren u tkivo, telesnu membranu ili zid sa osobinom kože koja trpi “spoljašnje uticaje” ili “odbrambene mehanizme”.
“Mogla bih tako, praveći se da je sve u redu, opisivati svoj rad onima koji vizuelnu umetnost čitaju u katalozima umesto da gledaju i osećaju. Mogu i da dopunim sadržaj, da se ono što nedostaje, a ne može se naslutiti u vizuelnom prikazu, doda kroz pisani tekst - i eto sadržaja. To je česta praksa”, navela je umetnica, napominjući da je tekst koji prati izložbu protestni i nije u vezi sa bilo kakvim organizacijama, grupama, asocijacijama…
To je, kako je istakla, njen lični protest protiv svih okolnosti koje pominje, kojima će “dopuniti sadržaj” izložbe i iskoristiti prazne stranice kataloga.
Ovo nije prvi put
Ni izložba “Ovo nije prvi put”, kako je konstatovala Maja Milovanović, nije prvi put da umetnik zbog određenih okolnosti (nedostatka sredstava) mora da menja svoj rad, jer se to dešava mnogo češće nego normalne okolnosti (kada sve protekne po planu).
U realizaciju samog rada, stvaralačkog procesa - koji je za umetnike najvažniji deo, Maja Milovanović je, kako kaže, utrošila četvrtinu vremena, jer je sve ostalo vreme potrošila nalazeći načine da budžet bude što manji (moljakajući prijatelje, komšije i rodbinu za besplatne usluge), tražeći novac, pišući projekate za konkurse koje su objavile državne institucije ili nevladini fondovi, tražeći pomoć od domaćih proizvođačia materijala…
Tako je i projekat konstantno menjala, prilagođavajuci ga sve manjim izgledima da dobije sredstva. Na kraju je, kako je navela, dobila 10 kvadratnih metara stiropora i mogućnost da odustane od svega.
Jedan metar i dosta
Umetnica u tekstu povodom izložbe detaljno opisuje uzroke takve situacije u kojoj se našla:
“Analizirajući rezultate konkursa Ministarstva kulture za finansiranje projekata savremenog stvaralaštva, posle svih kontroverzi, šamaranja komisije i ostalog, mogla sam da zaključim da moj projekat nije bio podoban, jer ne ističe određene tradicionalne vrednosti koje se primećuju u projektima rođaka i prijatelja ministarskog osoblja.
(Primer: Član komisije mi je rekao da je izuzet iz glasanja za projekat bliskog rođaka i koloniju u kojoj je i sam moderator…ali i da to nema nikakve veze, jer ministarstvo uvažava rad komisije samo ukoliko preostane novac nakon raspodele koju sam ministar sa “svojim ljudima” obavi. Pri tom, član komisije je višegodišnji “član komisije” kome je takva praksa ministarstva već duže vreme poznata, ali nema nameru da je objavi. Takođe, na društvenim mrežama su mogle da se pročitaju izjave eminentnih umetnika kako je takva praksa ministarstva uobičajna, kao i činjenica da to svi znaju?!)
Prema zvaničnim odgovorima koje sam dobila I zahvaljujući neformalnim razgovorima sa ljudima upućenim u rad NGO fondova, moj projekat nije dovoljno ekspicitan ili tačije, banalan u promovisanju “politički korektnih ciljeva” prema manjinama: LGBT populaciji, Romima, žrtvama rata, žrtvama žrtvama žrtvama… Verovatno bi isečen prst pored testere bio dovoljno jasan .
(Primer: Prilikom predaje formulara povodom konkursa za finansiranje projekata jedne NGO kompanije, fina gospođica kojoj se jako dopao moj projekat prijateljski me je posavetovala da “doradim” projekat odnosno da mora da bude mnogo više angažovan ukoliko želim da dobijem novac.)
Najsumornije od svega je što ni jedna vlast do sada nije utrošila ni minimum truda za savremenu vizuelnu umetnost i tako uradila svoj posao, na primer: promenila zakon,obezbedila poreske olakšice i povoljnosti za konkretna ulaganja u kulturu, motivisalia proizvođače da daju sponzorstva makar kroz materijal ili usluge itd..
(Primer: Pokušala sam da kontaktiram četiri proizvođača građevinskog materijala, i strane i domaće, koji rade na na teritoriji Srbije. Pojedini mi nisu odgovorili ni na jedan mail, a poslala sam svakom bar po tri, dok su mi na poziv najčešće odgovarali u stilu, da je najbolje da se javim za dve nedelje, jer je direktor marketinga na poslovnom putovanju. Neki direktori se nisu vratili ni posle tri meseca sa poslovnog putovanja...)
POSLEDICE ILI OPET UZROCI
O pravim vrednostima u umetnosti više se i ne govori. Umetnici ne mogu da plate za stručno mišljenje o svom radu onima koji opet moraju živeti od novca NGO fondacija i često previše ozbiljno shvataju svoje uloge u promovisanju “pravih ciljeva”. Medije ne zanima ništa što ne donosi prihode i izaziva skandale zarad većih tirža i gledanosti, tako da je kritičko promišljanje o umenosti i umetničkom delu zauvek nestalo.
U primerima iz sopstvenog okruženja, mogli ste da pročitate i čujete od radnika u kulturi, u intervjuima savetnika ministra kulture, od starijih kolega, profesora, umetnika-menadžera, političara birokrata:
Treba da se učlaniš u neku stranku.
Danas umetnik mora da bude menadžer.
Postoje umetnici patriote i anti-patriote.
Umetnost mora da promoviše nacionalne vrednosti.
Treba da se družiš sa ljudima koji mogu da ti pomognu.
Završi kurs za pisanje projekata za finansiranje.
Druži se sa stranim umetnicima, stvaraj kontakte.
Najbolje prolaze projekti o žrtvama rata (naročito žrtvama Srba).
Napiši angažovan projekat, laži nešto samo da dobiješ pare a onda napravi šta hoćeš.
Moraš da imaš vezu…”, navela je umetnica.
Maja (Živanović) Milovanović čitav svoj angažman od 2010. godine oblikuje postavljajući hipotetičko pitanje “Šta sve umetnica može da uradi?”
Svojim radovima istražuje granice umetničke egzistencije, stvaralačkog procesa i društvene uloge, polazeći od ličnih, intimnih i realističkih sadržaja, sve do preispitivanja sopstvenih i zvanično usvojenih sistema vrednosti savremenog društva i umetničke scene.
Rođena u Beogradu 1977. godine, gde živi i radi kao umetnik i profesor u Srednjoj školi za dizajn, Maja (Živanović) Milovanović magistrirala je slikarstvo 2005. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.
Izlagala je na osam samostalnih i više grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu.
Dobitnica je dve nagrade - za slikarstvo na završnoj godini studija o za fotografiju na Međunarodnom bijenalu umetnosti minijature u Gornjem Milanovcu 2010. godine.
Izložba “Ovo nije prvi put” u Galeriji DOB-a biće otvorena do 29. septembra.
(SEEcult.org)
