Ratni triptih Puriše Đorđevića
Filmski reditelj Mladomir Puriša Đorđević gostovaće 9. septembra u Legatu Čolakovića u Beogradu, uz razgovor i simultane projekcije njegovih ranih i ujedno ključnih igranih filmova “San”, “Jutro” i “Podne” ih 60-ih, koji su žanrovski određeni temom rata, kao i projekciju autobiografskog dokumentarnog filma “Alegro ma non tropo”.
Filmski reditelj Mladomir Puriša Đorđević gostovaće 9. septembra u Legatu Čolakovića u Beogradu, uz razgovor i simultane projekcije njegovih ranih i ujedno ključnih igranih filmova “San”, “Jutro” i “Podne” ih 60-ih, koji su žanrovski određeni temom rata, kao i projekciju autobiografskog dokumentarnog filma “Alegro ma non tropo”.
Događaj prati i publikacija “Puriša Đorđević: San, Jutro, Podne”, koja je prvo izdanje Muzeja savremene umetnosti u Beogradu (MSUB) iz edicije “MSUBioskop sveske”. Osim toga, biće proizveden i dokumentarni film (making off) pod istim nazivom, u režiji Đorđevića i produkciji MSUB.
O filmovima Đorđevića, koji će biti prikazani od podneva na svaka dva sata, govoriće u 20 časova, osim samog autora, i Dinko Tucaković, Srđan Vučinić i Stevan Vuković, uz moderaciju Vesne Milić.
Đorđevićev opus u okvirima istorije jugoslovenske kinematografije pripada poglavlju novog filma. Moderna filmska estetika svrstava ga, u kontekstu svetske kinematografije, u anarhističku struju. Intervencijama na polju filmskog jezika poništio je, koristeći globalnu metaforu umesto retoričke, granice između fantazije i faktografije, zadržavši pritom jedinstvo radnje, vremena i prostora u filmu.
Rad na igranom fimu započeo je temom Drugog svetskog rata. Prva četiri njegova igrana filma: “Devojka” (1965), “San” (1966), “Jutro” (1967) i “Podne” (1968), žanrovski su određena temom rata, a povezuje ih i specifičan autorski izraz baziran na dramaturgiji montažno povezanih fragmenata, izveden kombinacijom rediteljskog i montažnog postupka koji se oslanja, pre svega, na metaforične dijaloge i ekspresivnu muzičku podlogu.
Prema rečima Đorđevića, hteo je da ispriča sudbinu svoje zemlje.
“Ja sam, idući kroz život, naglo, u jednom strašnom montažnom rezu, ušao u rat: svojim očima gledam rat iako u njemu ne učestvujem organizaciono, nisam član partije, ne odazivam se ustanku. Ali se rat često okreće prema meni i ja se ponašam kao režiser prema ratu. Šta je bila moja ideja? Hteo sam da ispričam sudbinu moje zemlje. Počeo sam sa ljubavnom pričom, koja se završava ‘Snom’, koji se ne završava ‘Jutrom’, koje je i rat i mir u ratu. Naravno, šta je sledeće bilo najveće što se desilo u našoj zemlji, jeste bio sukob Tita i Staljina. To je bila jedna vrlo delikatna tema”, naveo je Đorđević o ranom opusu.
Prema navodima filmskog kritičara Dinka Tucakovića, koji je takođe i filmski autor i upravnik Muzeja Jugoslovenske kinoteke, u celokupnoj istoriji domaće kinematografije ne postoji sličan primer filmskog triptiha koji je suštinski mnogo više od aktuelnih franšiza koje kao strategiju imaju eksplikaciju. Đorđević je hteo da ispriča nešto, što nije moglo da ostane zarobljeno samo u jednom filmu.
Dva crno-bela i jedan kolor film čine celinu koja je ravna nekim od najvećih dostignuća sedme umetnosti, u maniru Romera ili Godara, koji uvek snimaju isti film, a vernom gledaocu ostavljaju bartovsko uživanje gustog tkanja u kojem pojedinačni naslovi, u krajnjoj instanci, gube smisao, a film, što mu je verovatno i namera od nastanka, prestaje da robuje tehnicizmu i postaje reka bez obala, naveo je Tucaković.
Povodom polemike koju je svojevremeno izazvao Đorđevićev film “Jutro”, istoričar umetnosti Stevan Vuković naveo je da su se time pokazale dve stvari - stepen emancipovanosti autora, kao što je bio Puriša Đorđević, od zahteva lokalne socijalističke običajnosti, i način na koji su zastupnici te običajnosti pokušavali da normiraju prikaze nosilaca revolucije, te suzbiju emancipaciju od tih normi, uz prećutnu podršku partije.
Krste Crvenkoski je u obrazlaganju tada važećeg zakona o filmu to i priznao rekavši da grupama “slobodnih filmskih radnika” treba “obezbediti da mogu biti i sami inicijatori za stvaranje pojedinih filmskih dela”, ali da su ipak “neopravdana mišljenja zasnovana na hipotezi da je naš razvitak prerastao potrebe za organizovanim uticajem društva”, podsetio je Vuković.
Prema rečima Vukovića, organizovani uticaj društva bio je zamena za direktivu partije i direktno uplitanje države, a vršio se i kroz radne organizacije i kroz sredstva javnog informisanja. U slučaju Puriše Đorđevića to se srećno završilo na neuspešnom pokušaju kontrole njegovih snova i sećanja o revoluciji.
Đorđević je za film “Jutro” (u kojem igraju Milena Dravić, Ljubiša Samardžić, Mija Aleksić, Neda Arnerić, Ljuba Tadić, Olga Jancevecka, Jelena Jovanović-Žigon, Neda Spasojević, Faruk Begoli...), dobio Veliku Srebrnu arenu u Puli 1967. i zlatne arene za režiju i za scenario.
Sajt MSUB je www.msub.org.rs
(SEEcult.org)
