Retrospektiva Fasbindera
Retrospektiva reditelja Rajnera Vernera Fasbindera (Reiner Werner Fassbinder, 1945-1982), čiji filmovi na radikalan i ličan način pripovedaju o društvu, biće održana od 18. do 22. novembra u Muzeju Jugoslovenske kinoteke, povodom 70-godišnjice rođenja tog uticajnog i produktivnog autora koji je zauzeo trajno mesto u nemačkoj kinematografiji, iako je za neke bio problematičan, drugi su ga nazivali producentom kiča, a neki su, pak, u njemu videli genija.
Fasbinder bi 31. maja 2015. godine napunio 70 godina, a tim povodom Gete institut u Beogradu, u saradnji sa Jugoslovenskom kinotekom, prikazuje izbor od deset filmova tog velikog autora - od ranih dela poput “Žabara” (1969), do poslednjeg “Kerel” (1982).
Retrospektiva počinje premijerom nemačkog dokumentarnog filma “Fasbinder” (2015), kojim je autorka Anekatrin Hendl podigla svojevrsni spomenik Fasbinderu.
Uz “Žabar” i “Kerel”, posetioci Muzeja Jugoslovenske kinoteke imaće priliku da vide i filmove “Efi Brist” (1974), “Marta” (1974), “Svi drugi se zovu Ali” (1974), “Đavolje vrenje” (1976), “Brak Marije Braun” (1979), “Lili Marlen” (1981), “Lola” (1981) i “Čežnja Veronike Fos”.
Lili Marlen, 1981.
Sa više od 40 filmova, koje je snimio za svega 13 godina, Fasbinder se ubraja ne samo u najuticajnije, već i u najproduktivnije nemačke umetnike.
Trajno je obeležio 70-te godine 20. veka, a pre svega autorski film posleratnog perioda, poznat kao Nova nemačka kinematografija.
U Fasbinderovim filmovima politička i privatna sfera neprekidno se prožimaju.
“Želim svojim filmovima da izgradim kuću”, rekao je svojevremeno Fasbinder, čiji opus obuhvata i suvoparne socijalne studije (Žabar), i ambiciozne ekranizacije književnih dela (Fontane - Efi Brist) i velike produkcije (Lili Marlen).
Efi Brist, 1974.
Fasbinder, kako podseća Gete institut, svakako nije bio graditelj idiličnih kućica. Malograđanske institucije i norme svake vrste odlučno je odbijao. Svojim filmovima je više voleo da gradi kuću: “Neki su podrum, drugi su zidovi, a neki pak prozori. Nadam se da će na kraju od toga nastati kuća”.
Rođen 1945. u Bavarskoj, Fasbinder je preminuo 1982. u 37. godini u Minhenu – verovatno od posledica konzumiranja droga i premorenosti.
Karijeru je započeo nakon škole glume u minhenskom akcionom teatru.
Per Raben (Peer Raben), koji je kasnije postao Fasbinderov stalni kompozitor, u to vreme je vodio pozorište. Uskoro je Fasbinder preuzeo kormilo i osnovao 1968. godine antiteatar. Tu se i nalaze njegovi koreni kao režisera.
Đavolje vrenje, 1976.
Fasbinderovi često na brzinu napisani pozorišni komadi tog vremena bune se, kao i njegovi filmovi, protiv ustajalosti Savezne Republike Nemačke 60-ih godina. U antiteatru, koji je istovremeno bio i kafana, vladale su haotične okolnosti. Tu je Fasbinder formirao glumačku trupu, poznatu iz njegovih filmova, i naučio da ceni grupnu dinamiku koja je obeležila njegovo stvaralaštvo.
Pored Hane Šigule (Hanna Schygulla), trupi su se pridružili Irm Herman, Heri Ber, Ginter Kaufman i Ingrid Kaven, koja je dve godine bila i u braku s Fasbinderom. Većina članova ansambla sledila ga je bezuslovno, bez obzira na ponekad problematične odnose. Privatne kavge i njegove afere sa muškarcima i ženama iz grupe uticale su i na filmsku produkciju – ljubavne spletke katkad je unosio čak i u svoje scenarije, kao u filmu “Gorke suze Petre fon Kant”.
Pre rada u pozorištu, Fasbinder je zapravo hteo da počne direktno da se bavi filmom. U maju 1966. polagao je prijemni ispit na novoosnovanoj Filmskoj akademiji u Berlinu, ali je odbijen. To ga, ipak, nije zaustavilo, jer “kada moraju da se prave filmovi, oni se naprosto prave”. Tako su iste godine nastali njegovi prvi kratki filmovi “Gradski lutalica” i “Mali haos”.
Svi drugi se zovu Ali, 1974.
Kada su njegovi prvi bioskopski filmovi “Ljubav je hladnija od mržnje” i “Žabar” 1969. godine prikazani na Berlinalu, Fasbinder je praktično preko noći doživeo uspeh.
Film “Ljubav je hladnija od mržnje” dočekan je porugom i uzvicima negodovanja, a “Žabar” - adaptacija njegovog istoimenog pozorišnog komada, doneo mu je pet nagrada i budžet za sledeći projekat.
Od tada je Fasbinder ostvario začuđujući broj produkcija - između 1969. i 1982. godine realizovao je 40 dugometražnih filmova, visokobudžetsku televizijsku seriju “Berlin Aleksanderplac” (1980), zasnovanu na istoimenom romanu Alfreda Deblina, apsolvirao je glumačke nastupe kod drugih režisera, pisao pozorišne komade, eseje i druge spise. Jednom prilikom snimio je čak 10 filmova za 18 meseci.
Takva produktivnost bila je moguća zahvaljujući kompaktnom Fasbinderovom ansamblu koji je i u privatnom životu bio vezan za njega. Koleginice i kolege bili su u svako doba na raspolaganju i preuzimali na snimanjima više funkcija. Prve filmove trupa je snimila gotovo bez ikakvog novca u roku od nekoliko dana.
Fasbinder je i kasnije često ulazio u projekte sa nesigurnim finansiranjem: “Samo tako kod nas nastaju filmovi: oni se stvaraju bez obzira na gubitke”.
Marta, 1974.
Filmovima “Strah izjeda dušu” i “Marta” (oba snimljena 1974), Fasbinder je, između ostalog, stekao status nevaljalog deteta i “rok zvezde” Novog nemačkog autorskog filma, ali je postao i objekat društvenih rasprava.
Komadom “Otpad, grad i smrt” - navodno antisemitskim i dugo neizvođenim, Fasbinder je 1976. godine izazvao istinski skandal i proslavio se definitivno kao provokator građanskih normi. Ipak, njegov uspeh nije mogao da bude ugrožen često oštrim reakcijama dela društva.
Svoje možda najznačajnije filmove snimio je pri kraju života - takozvanu BRD trilogiju (ime trilogije zapravo je skraćenica za Bundesrepublik Deutschland, tadašnje zvanično ime Zapadne Nemačke), koju čine filmovi “Brak Marije Braun” (1979), “Lola” (1981) i “Čežnja Veronike Fos” (1982), za koji je dobio Zlatnog medveda na Berlinalu.
Lola, 1981.
Ti filmovi zastupaju Fasbinderovu tezu o bojažljivom raskidu između nacional-socijalističke Nemačke i Nemačke kao privrednog čuda. U stilskom i pripovedačkom smislu, BRD trilogija, nasuprot ranim delima Fasbindera prožetim pozorišnim manirom, stvara istinsku nemačku holivudsku kinematografiju.
Fasbindera je u junu 1982. godine pronašla mrtvog njegova tadašnja sustanarka i životna partnerka Julijane Lorenc (Juliane Lorenz), koja je zadužena za montažu 14 njegovih filmova. Našla ga je sa izgorelom cigaretom među prstima, uz uključen televizor. U blizini su bile beleške u vezi sa novim filmom na kojem je radio - "Rosa L" o Rozi Luksemburg.
Prema navodima Gete instituta, odvažni i genijalni stvaralac kakav je bio Fasbinder do današnjih dana nedostaje nemačkom kinematografskom krajoliku – neko ko bi kao on dizao prašinu i stvarno morao nešto da kaže.
Utoliko mit koji Fasbinderovu smrt opisuje kao kraj jedne ere nemačkog filma, nije u potpunosti neosnovan: “Kulturi je potrebno nešto kao ja”, rekao je Fasbinder 1976. godine u jednom televizijskom intervjuu.
Retrospektiva Fasbindera u Kinoteci organizovana je na inicijativu Predraga Azdejkovića, direktora festivala “Merlinka”.
Sajt Kinoteke je kinoteka.org.rs, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org.
(SEEcult.org)
