Retrospektiva Vujice Rešina Tucića
Retrospektivna izložba Vujice Rešina Tucića, istaknutog protagoniste jugoslovenske neoavangarde šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, biće otvorena 23. marta u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) u Novom Sadu.
Retrospektivna izložba Vujice Rešina Tucića, istaknutog protagoniste jugoslovenske neoavangarde šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, biće otvorena 23. marta u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) u Novom Sadu.
Izložba pod nazivom “Tradicija avangarde” predstaviće Vujicu Rešina Tucića (1941-2009) kao književnika, vizuelnog umetnika, pesnika, polemičara, esejistu i urednika. Pored kompletnog predstavljanja vizuelnog romana “Struganje mašte”, autorskih filmova i obilja dokumentarne građe, retrospektiva će umetnika predstaviti i kao kritičara, performera i društvenog aktivistu.
Kustos izložbe Nebojša Milenković, podseća da je Rešin Tucić objavio 12 autorskih knjiga i realizovao niz subverzivnih i provokativnih umetničkih poduhvata na čitavom bivšem jugoslovenskom kulturnom prostoru.
Bio je jedan od članova i osnivača novosadskih umetničkih grupa Januar i Februar (1971) i Atentat (1972).
Privatni časopis Adresa, čiji je Tucić pokretač i izdavač (1977), bio je jedno od najznačajnijih neoavangardnih glasila na jugoslovenskom prostoru, takođe uređivao je i časopise Polja (Novi Sad), Ulaznica (Zrenjanin), Dalje (Sarajevo) i Tisa (Bečej).
Bio je pokretač i autor književne škole Tradicija avangarde (Fond za otvoreno društvo, Beograd, 1993-95), jedan od članova i osnivača alternativnog književnog društva K21K (Novi Sad, 1994-1995) kao i organizator višejezičnog književnog antiratnog karavana “Pod granom oraha” (Fond za otvoreno društvo, Novi Sad, 1994).
Kao književnik i vizuelni umetnik Vujica Rešin Tucić zastupljen je u više desetina umetničkih i književnih almanaha, pregleda, izbora i antologija.
Za svoj književni rad dobitnik je nagrada Vasko Popa, Pečata varoši sremskokarlovačke i Nagrade Paja Marković Adamov.
U monografskom tekstu, Nebojša Milenković navodi da je priča o Rešinu Tuciću jedna od ubedljivijih priča kad je o istoriji naše umetnosti i književnosti reč, o tome kako se etička, moralna, politička i poetička ubeđenja autora stapaju u jedinstveni kod umetnika kao sopstvenog dela. Kao umetnik i pesnik, Rešin Tucić stalno se kretao po tankoj granici u međuprostoru između eksperimentalne književnosti, nove poezije i nove umetničke prakse - istovremeno pripadajući i ne pripadajući svim trima podjednako.
Oslobođeni imperativa da bilo šta znače ili označavaju, reč i slovo kod Rešina Tucića postali su vizuelizirajuća sredstva/stanja jezika. Jezik u afektu - služeći se iskustvima istorijskih avangardi (dade i futurizma), konkretističkim eksperimentima, kao i pesničkom praksom slovenačkih reista - kod Vujice je postao vlastiti predmet. Pesma kod njega više nije jezička niti logička konstrukcija. Praksom permanentnog istraživanja u i sa jezikom, umesto jezičkog (verbalnog), kod Tucića pesma je postala vizuelni proizvod. Pored rada na dekonstrukciji smisla, Vujica istovremeno razara i samu logiku pesničkog teksta/govora - ali i stereotipne i patetične predstave o „ozbiljnosti pesničkog zanata“.
Njegovo pesništvo zasnovano je na buntu protiv svih konvencija, otuda su pojedini kritičari Tucićevu književno-umetničku pojavu opisali kao svojevrsnu „injekciju“ Majakovskog za našu književnost.
Vizuelizacija teksta, svoju kulminaciju doživljava u svakako najpoznatijem Tucićevom delu - vizuelnom romanu “Struganje mašte” (1971-1991).
U tom permanentnom eseju vlastitog postojanja, neposredno praktikovanom kroz literaturu i umetnost, pojmovi kao što su inovacija, sloboda i novo, počev od prvoobjavljene priče iz 1962, pa sve do umetnikove smrti 28. novembra 2009, za Tucića su imali specifičnu i (samo)obavezujuću težinu i značaj: Najgora vremena su za takozvanu umetnost ona u kojima stvaraoci ne mogu ničeg novog de se sete. Bitka za novu umetnost, pored zalaganja za drugačije odnose u kulturi i društvu značila je i (utopističku) bitku za novog i drugačijeg, istinski slobodnog čoveka - pojedinca koji će biti sposoban da veruje u vlastite snove i koji se, zarad privremenih interesa, neće odricati vlastitih ideala: Dobra i loša vremena se smenjuju.
Mi ne možemo suditi o tome kakva su vremena držeći se uslova koje društvo stvara, nego, jednostavno, po tome u kakvom se stanju nalazi sam čovek. Zato je neophodno pokušati takve stvari u umetnosti koje bi opet radikalizovale ljudsku svest da čovek mora uticati na promenu okolnosti u kojima živi, na promenu svog ljudskog života.
Kad je o Tuciću reč, sastavni deo neposrednog stvaralačkog bio je i njegov aktivistički rad. U vojvođanskoj, a usudio bih se reći i u srpskoj kulturi uopšte, nije bilo puno osoba koje su u tako dugom nizu godina, uporno i istrajno, bile gotovo opsednute demistifikovanjem i razotkrivanjem (tajnih i javnih) centara uticaja i moći kao što je to bio slučaj s Rešinom Tucićem. Razobličavanje kulturne scene kao poprišta politike, moći, uticaja, klanova i neformalnih grupa za Rešina Tucića bilo je pitanje etike, morala, istine, pravde. U vremenu u kojem se Vujica intelektualno formirao, ideja slobode bila je ona vodilja ka kojoj se neprestano težilo - zato je i duhovna pobuna njegove generacije bila pobuna protiv svega što je tu slobodu gušilo, cenzurisalo, ograničavalo: Mene je u umetnost odvela želja da sopstveni život promišljam kao sveopšti esej a ne da bih unapredio umetnost.
U monografiji Vujica Rešin Tucić “Tradicija avangarde” Nebojše Milenkovića, objavljen je istoimeni tekst o umetnosti i književnosti Rešina Tucića. Obrađen je njegov polemički i kritičarski rad kao i klima/okolnosti vremena u kojem je Tucić kao umetnik delovao. Takođe, u knjizi je štampana i obimna bibliografija (više od 500 bibliografskih jedinica) koju je priredila Gordana Đilas.
Izložba će biti otvorena do 20. aprila.
Sajt MSUV je http://www.msuv.org
(SEEcult.org)
