Roberto Ćuli - I lepa i tužna sećanja na Bitef i Jugoslaviju

Slavni reditelj Roberto Ćuli (85), jedan od najznačajnijih i najprovokativnijih reditelja našeg vremena, čije su predstave snažno obeležile festival novih pozorišnih tendencija Bitef, ponovo je gost Beograda, a ovoga puta, povodom 30-godišnjice Bitef teatra, predstavlja svoj leksikon – “Moj abecedarijum pozorišta”.

“Abecedarijumom se nazivaju knjige za decu, bukvari. Ljudi danas misle da znaju sve, ali ja imam osećaj da ne znaju gotovo ništa, naročito kada je reč o osnovama pozorišta. Pišući ovu knjigu i sam sam morao da učim šta znači pozorište”, rekao je Ćuli 1. aprila u razgovoru s novinarima u hotelu "Cepter".

U svom leksikonu, čiji je podnaslov “Pravila, umetnost, magija – arheološki leksikon scenskih pojmova”, Ćuli pod odrednicom “Autor” navodi: “Za produkciju pozorišta potrebna su četiri autora, a prvi je autor teksta. Drugi autor je reditelj i njegovo umetničko osoblje. Treći autor je glumac kao glumac. Četvrti, najvažniji autor je gledalac. On odlučuje šta vidi. Njegov izbor zavisi od mnogih faktora. Jedno izvođenje proizvodi onoliko predstava koliko ima publike. Publika nije homogena publika. Pozorište diže publiku. Ovo je jedna od njegovih osnovnih dužnosti”.

Miljenik Bitefove publike, autor čije su predstave osvajale nagrade žirija, publike i lista “Politika” (na 13, 14, 17, 23. i 31. Bitefu), Ćuli ne propušta priliku da istakne značaj godina koje su pripadale Miri Trailović i Jovanu Ćirilovu, kao i značaj Bitefa pre raspada Jugoslavije kao najboljeg festivala na svetu, koji je suštinski uticao i na rad njegovog Teatra na Ruru, u Milhajmu.

“Imam mnoga lepa sećanja na to vreme. Ali moja sećanja su i tužna, jer mnogi od ljudi iz tog vremena više nisu živi. Ja imam 85 godina i to vidim kao poklon, pogotovo s obzirom na moje zdravstveno stanje. Inače, u svojim uspomenama ne mogu da odvojim Miru i Jovana. Oni su imali podjednaku ulogu u mom životu. Na prvi pogled nije delovalo da pašu jedno drugome, ali to je samo na prvi pogled. Zajedno su uspeli da ostvare nešto jako veliko i značajno u kulturnom i umetničkom smislu u nekadašnjoj Jugoslaviji”, izjavio je Ćuli, kosmopolita italijanskog porekla koji od 60-ih godina živi u Nemačkoj.

Roberto Ciulli, predstava Mali princ, foto: Rudolf Grittner

Kultni status među bitefovcima ima njegova predstava “Kaspar”, koja je u godini osnivanja Bitef teatra (1989), bila apsolutni pobednik 23. Bitefa, ali Ćuli napominje da je Bitef za njega počeo još ranije.

“Između učešća mojih predstava ‘Kiklop’ i ‘Kaspar’ proteklo je šest godina. U međuvremenu smo osnovali Teatar na Ruru. Bitef  je za mene najveći svetski festival 70-ih i 80-ih godina 20. veka i njegov uticaj na Teatar na Ruru ne mogu da uporedim sa bilo čim drugim na svetu i u pogledu umetničkog kvaliteta i što se tiče samog osnivanja tog teatra”, istakao je Ćuli.

Ćuli je početkom 80-ih pozvan da režira u Ateljeu 212, gde je upoznao glumicu Gordanu Kosanović. Sa njom se vratio u Nemačku, gde su osnovali Tetar na Ruru.

“Dakle, uzrok leži u Beogradu. Naše prve predstave bile su teške za publiku, imam osećaj da ih nije razumela. Kao da su bile okrenute budućnosti i da još nije bilo pravo vreme za njih u Nemačkoj. Nije bilo odjeka kakav sam očekivao. Osećali smo se kao stranci. Tada je Gordana došla na ideju: 'Idemo u Jugoslaviju, tamo nas razumeju'. Napravili smo veliku turneju po celoj Jugoslaviji. Tu smo dobili snagu i tu su koreni za dalji rad Teatra na Ruru”, ispričao je Ćuli.

Filozof po obrazovanju, Ćuli je istakao da su mu mnogo značili kontakti sa jugoslovenskim intelektualcima i umetnicima.

“Ti susreti i razgovori bili su najvažniji u određivanju estetike Teatra na Ruru”, rekao je on, pominjući Dragana Klaića, Mani Gotovac, Vladimira Stamenkovića, Dalibora Foretića...

“Nažalost, usledili su Gordanina bolest i smrt, tragična i puna bola. Bilo je to jako teško vreme. Iz tog bola se rodio ‘Kaspar’. Tragao sam za nekim drugim jezikom, za drugačijim načinom izražavanja i kroz to traženje nastala je predstava”, rekao je Ćuli.

Roberto Ciulli, Bahantkinje, 23. BITEF

Na pitanje novinara SEEcult-a o odnosu sadržaja i forme u njegovom radu, Ćuli je odgovorio da novu predstavu uvek počinje od toga šta hoće da kaže, a ono “kako” dolazi tokom procesa rada.

“To ‘kako’ razvija se na probama. Traganje za načinom na koji ću da pričam jednu priču stalno se ponavlja, svaki put kad dođem na probu. Kaže se da čovek svaki dan mora da živi kao da mu je to poslednji dan u životu. U teatru čovek mora da radi tako da svakog dana počinje iznova. Postoji, naravno, par tehnika koje predstavljaju osnovu i koje ja pratim, ali u suštini kreativni proces svakog dana kreće iz početka. U tom procesu posebno je važno da reditelj bude pripravan za slučajnost koja se desi na sceni, isto kao i životu. Dobar reditelj jako pažljivo posmatra glumce. Kada se nešto iznenada desi, to je taj momenat slučajnosti, to je faktor koji igra veliku ulogu u mom radu na predstavi”, rekao je Ćuli, dodajući da je slučajnost ume da bude pametnija od reditelja i da nešto slično postoji i u nauci, jer je, na primer, penicilin otkriven slučajno.

Što se tiče stanja u današnjem pozorištu, Ćuli ne uočava velike promene i upozorava da je, “ako posmatramo pozorište sa aspekta tog ‘danas’, naš pogled jako ograničen”.

“Pozorište je najstarija umetnost. Istorija pozorišta ne počinje čak ni u staroj Grčkoj, već mnogo ranije - sa homo sapiensom i njegovom prvom idejom o smrtnosti”, rekao je Ćuli.

Na pitanje o savremenom trendu dokumentarnog pozorišta odgovorio je da o njemu nema neko posebno mišljenje.

“Uzeti neki realitet i staviti ga na scenu – to nije moguće. Ne možete brod sa hiljadu izbeglica preneti na scenu. Pozorište ima svoj posebna jezik. Smatram da dokumentarni teatar nema šta da traži kao medij”, izjavio je Ćuli, zagovornik umetnosti improvizacije kao osnovne ljudske slobode.

Revoltirano opredeljen protiv realističkog prikazivanja, Ćuli je, kako je navela Vesna Bogunović u tekstu povodom njegovog gostovanja, negovao ideju o gledaocu koji aktivno intelektualno učestvuje u predstavi, pokušavajući istovremeno da pronađe alternativnu stranu stvari.

Pozorište je prostor slobodne izvođačke prakse, kao i mesto dijaloga i instrument za promenu sveta. Za pionirski angažman u internacionalizaciji, kao osnovnom principu savremenog pozorišnog rada, Ćuli je dobio veliko priznanje, posebno za svoj interkulturalni projekat “Put svile”, realizovan sa pozorišnim kućama u Centralnoj  Aziji.

Ćuli je dobitnik mnogih nagrada i priznanja, među kojima su Poljski orden za kulturu (1990), Krst za zasluge SR Nemačke (1996), Specijalna nagrada za pozorišnu umetnost i za doprinos razumevanju kultura u Teheranu (1999), nagrada Fondacije Hirošima u Stokholmu (2002), nagrada Centra ITI povodom Svetskog dana pozorišta (2004), Nagrada Saveta za kulturu pokrajina Severna Rajna i Vestfalija (2006), Državna nagrada Pokrajine Severna Rajna i Vestfalija (2013)…

(SEEcult.org)