Sa Cvejom - iz ugla prijatelja i saradnika
Knjiga „Sa Cvejom“, zbornik tekstova o ličnosti i delu Branka Cvejića (1946-2022), cenjenog i popularnog glumca i dugogodišnjeg upravnika Jugoslovenskog dramskog pozorišta (JDP), predstavljena 7. novembra na sceni tog teatra, u prisustvu članova njegove porodice i mnogobrojnih kolega i prijatelja.
Monografija velikog formata na 400 stranica sadrži autorske tekstove oko 70 Cvejićevih saradnika i prijatelja, uz izbor od čak 188 fotografija, u izdanju kuće „Klio“ i Fondacije „Moj Balkan“.
Inicijatorka i urednica knjige Beka Vučo zapisala je na koricama da to „nije samo važan dokument o jednom izuzetnom umetniku i njegovim dostignućima u oblasti kulture i umetnosti, o gradu, zemlji i celom regionu bivše Jugoslavije, već i o godinama zajedništva, o druženju, bliskosti, radu, prolasku vremena, pokušajima razdvajanja... Prisećamo se događaja, anegdota, čitamo o tome gde smo zajedno bili i putovali, kako smo cenili ukazano poverenje koje smo imali... Srećni smo što smo ga poznavali“.
U takvom tonu protekla je i promocija, koju je vodio Aleksandar Milosavljević, a učestvovali su direktorka JDP-a Tamara Vučković Manojlović, glumci Vojislav Brajović i Branka Petrić, reditelji Slobodan Unkovski, Gorčin Stojanović i Stefan Arsenijević i, u ime izdavača, Zoran Hamović i Beka Vučo.
Aleksandar Milosavljević, koji je bio u Uređivačkom odboru, uz teatrološkinju Kseniju Radulović i Zorana Hamovića, rekao je da je knjiga nastala za kratko vreme, „ali smo temeljno uradili ovaj posao i to ne doživljavajući ga kao posao, nego kao mali deo duga čoveku koga smo veoma cenili, voleli i doživljavali kao prijatelja“.
„Uveren sam da Cveja ne bi želeo da ova promocija bude neka produžena komemoracija, nego šansa da govorimo o pozorištu i jednoj od osoba koje su, ugrađujući svoju energiju, svoju ljubav i život u teatar, zapravo bili vojnici pozorišta“, rekao je Milosavljević, dodajući da termin vojnik koristi u smislu odanosti i istrajnosti, te da su svi koji su pisali za ovu knjigu naglasili upravo tu dimenziju odanosti pozorištu, uz niz drugih odrednica koje ga definišu, kao što su gospodstvo, ležernost, drugarstvo.
Tamara Vučković Manojlović napomenula je da je ova knjiga i svedočanstvo o JDP-u, jer je najveći deo života Cvejića bio posvećen tom pozorištu. Prisetila se da ga je upoznala 1987. godine u Petoj beogradskoj gimnaziji na tribini na koju su učenici pozvali Cveju, Điđu Karanovića i Gorana Markovića.
„Nama su tada mnogo značili njihovi filmovi i serija 'Grlom u jagode'. Nisam ni slutila da ću šest godina kasnije doći u JDP, početi da igram sa Cvejom, družiti se s njim na sceni, a i u vannastavnim aktivnostima, a na kraju deliti i to upravničko iskustvo“, rekla je Tamara Vučković Manojlović.
U ime svoje glumačke generacije iz devedesetih istakla ja da su ih tadašnji upravnik Jovan Ćirilov i njegov pomoćnik Branko Cvejić dočekali tako što su im „pružili oazu u ono teško vreme“. Posebno je istakla veliku energiju koju je Cvejić uložio u izgradnju novog JDP-a (posle požara). Uz osmeh je dodala da neke angedote nisu za priču.
Voja Brajović, koji je prvi put na scenu izašao sa Cvejićem još 1968. godine, ispričao je da su igrali starce u horu u predstavi „Agamemnon“ i kako su se smejali Cveji sa dugom bradom i velikim štapom, a on je, mada još student, rekao: „Profesore, ako se još budu smejali ja ću da napustim ovu predstavu“.
„Bogata su mi sećanja. Teško da jedna knjiga može sve to da sabere, da prenese te audio-vizuelne trenutke iz naših druženja. Mnogo me je podržavao i hrabrio. Neko nas je, iz zlobe, nazvao Cvojač – znači Cveja, Voja i Mijač (reditelj Dejan)“, rekao je Brajović. Prisetio se raznih anegdota, pa i „bežanja“ od Cvejićeve nerazdvojne životne saputnice Vesne, da bi u sitne sate igrali karte, a imitacijom Cvejića kako joj se pravda preko telefona koji „nešto prekida vezu“ izazvao je smeh u publici.
Osmesi su pratili i priču Slobodana Unkovskog o „cenjkanju“ oko svog honorara kada je režirao u JDP-u, a Cvejić pokušavao da obori cenu, ali i o njegovom impresivnom nastupu kada su zajedno išli kod mogućih sponzora. „Bila je to jedna od boljih monodrama koje sam u životu video. Kada je kasnije JDP gostovao na mom festivalu u Skoplju pokušao sam da složim „žalosnu“ priču kako nemamo para, ali me je iskusni Cveja nadigrao. Nisam imao tu strast za pregovore kao on“.
„Za ovu priliku napisao sam tekst ‘Uticaj Cvejinog upravnikovanja na estetiku pozorišta u Zapadnoj i Istočnoj Evropi, Aziji i Kambodži’. Ali onda su mi objasnili da promocija ne treba da bude u teškom tonu. Zato sam odlučio da na ličnom primeru analiziram činjenicu da veliko pozorište radi sa ljudima, ali radi i sa parama“, rekao je Unkovski u duhovitom i detaljnom izlaganju koje je uveselilo publiku.
Branka Petrić je već bila članica JDP-a kada je stigla Cvejićeva generacija, zvana „Bojanove bebe“, po reditelju Bojanu Stupici.
„To je bilo ’68. kada su mladi počeli da ruše konvencije. Moja generacija je jako poštovala starije kolege. Na primer, kad putujemo na gostovanje uvek za njih ostavimo prednje redove u autobusu. Jednog dana ulazim u autobus, a Cveja sedi u pvom redu. Ja ne mogu da verujem. Ali bilo mi je i simpatično“, prisetila se Branka Petrić.
Kako je istakla, Cvejić će zauvek ostati u njenom srcu kao izuzetan čovek, topao, vezan za svoju suprugu Vesnu, hedonista, a i obožavalac brze vožnje, s kojim je jednom stigla iz Ljubljane u Beograd za nepunih pet sati.
Branka Petrić je pročitala i tekst mladog glumca Pavla Veselinovića, koji je igrao Cvejićevog unuka u jednoj TV seriji, o tome kako se i zašto „zaljubio u svog deku“.
Umetnički direktor JDP-a Gorčin Stojanović izjavio je da je ceo njegov profesionalni život vezan za Cvejića, s kojim je sklopio prvi profesionalni ugovor, i da ima puno svojih primera za svaku od već pomenutih tema – o „svađi“ oko koeficijenta zarade, o tome kako ga je Cveja učio da igra gangsterski remi, o neverovatno brzoj vožnji kola i takmičarskom duhu kada je hteo da obori rekord Cveleta (glumac i nekadašnji upravnik Ateljea 212 Svetozar Cvetković), uz napomenu njemu kao suvozaču: „Nemoj da kažeš Vesni“.
„Imao je nerv i mediteranski temperament, zato je tako dobo igrao Petrunjelu (u predstavi „Dundo Maroje“), mada je bio jedan beogradski gospodin. Odlikovala ga je visoka etika, bio je lišen egoizma i odan teatru kao takvom, uz navijački odnos za JDP“, rekao je, između ostalog, Stojanović, ističući da je „Cveja i dalje sa nama, jer stalno pričamo te anegdote, svako doda ponešto i to postaje predanje“.
Filmski reditelj Stefan Arsenijević, koji je svojevremeno inicirao knjigu povodom 40 godina serije „Grlom u jagode“, istakao je da je „Cvejić snimio više od 150 uloga u filmovima i serijama, ali je ona koja se prve setimo uloga Baneta bumbara“.
„Prvi put sam gledao tu seriju kao tinejdžer. Postala mi je uočište u vremenu raspada zemlje (devedesetih). Serija je čarobna, a u centru svega bio je Bane bumbar. Cveja je potencirao njegovu kompleksnost, vrline i mane, stavljajući i nas, publiku, pred ogledalo. Kad je Bane najgori, Cveja ga brani i mi osećamo da je to istina“, rekao je Arsenijević i ocenio da je to bila „moderna i svedena gluma, gde Cvejin cilj nije da se razmeće, već da požrtvovano igra za ceo tim, važnije mu je da celina uspe nego da se on eksponira“.
Kako je podsetio, desetak godina kasnije snimljen je film „Jagode u grlu“, a Cvejić je smatrao da mu je to najbolja filmska uloga.
„Ova serija i film su istorija građanskog života na ovim prostorima. Cveja će uvek otelovljavti taj duh građanskog života“, zaključio je Arsenijević, a Unkovski je dodao da je „Cveja tu igrao samog sebe, to je bilo snimanje života, zato je tako dobro“.
Zoran Hamović je izjavio da je počastvovan saradnjom u ovako važnom projektu.
„Sa Cvejićem se nisam družio intenzivno, ali smo imali jednu vrstu prepoznavanja, jer smo bili iz istog sveta, saveznici u nama neneklonjenom vremenu. On se uvek hrabro držao svog stava, sačuvao je duh onog jugoslovenskog i građanskog. To mi je blisko i to me je privuklo ovoj knjizi, koja je kolektivno svedočanstvo, kao dobro oblikovani spomenik ljubavi, bliskosti, prijateljstva“, rekao je Hamović i najavio seriju promocija ove knjige po Srbiji i regionu, uz razgovore sa publikom.
Beka Vučo je ocenila da je ovo izdanje neverovatan poduhvat, jer je realizovano za manje od godinu dana.
„Radili smo brzinom kojom je on vozio. Želela sam da ne gubimo vreme, jer ovde ljudi brzo zaboravljaju, pa o nekom važnom ne ostane trag. Hvala svima koji su dali tekstove, i to sa oduševljenjem. Niko nas nije odbio. Tu je širok dijapazon autora - od poznatih ličnosti do privatnih poznanika i prijatelja“, istakla je Beka Vučo.
Kako je dodala, u knjizi „možete da nađete ovo što se danas čulo, ali i jednog drugog Cveju kakvog niste znali“.
Za odličan dizajn knjige zaslužna je Dragana Lacmanović, a za lekturu Nataša Nikolić, rekla je Beka Vučo, zahvalivši za fotografije JDP-u, Jugoslovenskoj kinoteci, kao i Cvejićevoj porodici i prijateljima.
„Knjigu sam posvetila njegovim unucima. Drago mi je da će moći da i kroz nju upoznaju deku koji ih je beskrajno voleo“, izjavila je Beka Vučo.
(SEEcult.org)
