• Search form

09.02.2018 | 22:15

Stvarni pejsaži

Stvarni pejsaži

Galerija Bartselona predstavlja od 13. februara izložbu umetničkih fotografija Dragana BabovićaStvarni pejsaži”, koja postavlja pitanje realnosti viđenog.

Pitanje koje se postavlja u najmanju ruku je filozofsko: Kakva je realnost ovih slika? Da li je “ono” na slici realno zato što je tako viđeno, ili je viđeno zato što je realno? Ako je slika samo odraz, čega je ona odraz? I sam nadahnut istim pitanjem, a nemoćan da odgovori pojmovnim jezikom, Platon je naslikao stoznačnu sliku –  čuvenu Alegoriju pećine (Država, VII knjiga):

“Zamisli da ljudi žive u nekoj podzemnoj pećini, i da se duž cele pećine provlači jedan širok otvor koji vodi gore, prema svetlosti. U toj pećini žive oni od detinjstva i imaju okove oko bedara i vratova tako da se ne mogu maći s mesta, a gledaju samo napred, jer zbog okova ne mogu okretati glave. Svetlost im, međutim, dolazi od vatre koja gori iznad njih i daleko iza njihovih leđa.

Zar misliš da oni vide nešto drugo osim svojih senki i senki drugih ljudi, koje svetlost vatre baca na suprotan zid pećine? Oni uopšte nijednu stvar neće smatrati realnom, osim senke predmeta koje su napravili ljudi….

I kad bi neko od njih bio oslobođen okova i bio prinuđen da ođednom ustane, da okrene vrat i da pođe i pogleda prema svetlosti, dok pri svemu tome oseća bolove, a od svetlosti ne može da vidi one stvari čije je senke nekad gledao, šta misliš šta bi odgovorio kad bi mu neko rekao da je sve dotle gledao samo koještarije, da je sada mnogo bliže realnosti i da vidi pravilnije, pošto je okrenut većoj istini?

Kad bi ga sad odande neko silom odvukao uz težak i nepristupačan izlaz ne puštajući ga dok ga ne izvuče na sunčevu svetlost, zar ne bi on tada trpeo muke i ljutio se što ga ovaj vuče, i zar mu se, kad bi zatim došao na svetlost, oči ne bi zasenile tako da ne bi mogao videti ništa od onoga što mi zovemo stvarnim?

Morao bi da se navikne na svetlost kad bi hteo da vidi predmete gore. U početku bi najlakše raspoznavao senke, onda slike ljudi i ostalih predmeta u vodi, a same njih još docnije. Zatim bi, gledajući svetlost zvezda i meseca, lakše video nebeska tela i samo nebo noću, nego sunce i njegovu svetlost danju.

Najzad će moći, mislim, da vidi i posmatra samo sunce onakvo kakvo je ono po sebi i na svome mestu, a ne njegove slike u vodi ili na nekom drugom mestu…”

Naše duhovno oko, isprovocirano da izađe iz tame pećine na zaslepljujuću svetlost saznanja, ovde se oprašta s Platonom, jer on je ovde stao. On je umetnost prezreo, nazvavši je obmanom čula, kopijom kopije jedinog originala stvarnosti – sveta ideja, i sledstveno tome, najudaljenijom od istine. A da li je tako? Zar nam upravo ova nesvakidašnja serija umetničkih fotografija ne otvora prolaz do realnosti do koje se ne bismo mogli nikada vinuti pukim intelektualnim aparatom? Štaviše, zbunjeni, nijednoj ne možemo nadenuti ime. Prepušteni samo “čistom” viđenju, kojim ne upravljamo više, pred svakom od njih bačeni smo u ambis novog smisla. Dok naš duh putuje zatalasano, tačkasto, ka tajanstvenom horizontu, možda pročišćen, navedeno je u najavi izložbe.

Izložba će biti otvorena do 3. marta.

(SEEcult.org)

Video
08.08.2018 | 23:49

VOĐENJE: Nagrada Mangelos 2018.

Vođenje kroz izložbu finalista nagrade “Dimitrije Bašičević Mangelos” za 2018. godinu, održanu u Galeriji Remont u Beogradu od 2. do 20. jula 2018.