Svestranost Čelebonovića

Muzej Zepter završava ovogodišnju i započinje izlagačku sezonu u novoj godini izložbom “Svestrana ličnost” Alekse Čelebonovića (1917-1987), koja će biti otvorena 28. decembra, dan uoči stogodišnjice rođenja tog slikara i kritičara.

Iako je rođen u Lozani, gde je porodica izbegla po izbijanju Prvog svetskog rata, Čelebonović je ceo vek, uz mnogobrojna putovanja u toku života, proveo u Beogradu, gde je i preminuo u maju 1987. godine. U Beogradu je završio osnovnu i srednju školu, te diplomirao na Pravnom fakultetu (1941).

Rođen u porodici poznatog beogradskog advokata, Jakova Čelebonovića, Aleksa je još kao đak srednje škole sa svojim drugarom iz klupe, Juricom Ribarem (koji je takođe studirao na Pravnom fakultetu), počeo da slika. Obojica su sa još dvoje mladih slikara (Danica Antić i Nikola Graovac) početkom 1934. godine izložili svoje radove u prostorijama tadašnjeg Udruženja prijatelja Francuske. Tu grupu sastavio je slikar Jovan Bijelić, koji je i govorio na otvaranju izložbe.

Čelebonović je nastavio slikarstvo i po upisivanju studija prava i ponovo je izlagao sa slikarima najmlađe generacije (Danica Antić, Ljubica Sokić, Dušan Vlajić, Nikola Graovac, Borivoje Grujić, Milivoj Nikolajević, Jurica Ribar, Stojan Trumić i Bogdan Šuput) koji će, iako kratko vreme, činiti Grupu Desetorica. Uoči Drugog svetskog rata, učili su kod Jovana Bijelića ili u Umetničkoj školi, a pojavili su se u februaru 1940. na prvoj izložbi u Beogradu, koja je krajem godine preneta u Zagreb. I ta izložba je bila zapažena, a pohvalu su dobili i od slikara Petra Lubarde, starijeg kolege.

Dalji rad Grupe Desetorica prekinuo je Drugi svetski rat. Čelebonović je posle oslobođenja i povratka u Beograd napustio slikarstvo kao javnu delatnost, iako je još neko vreme izlagao sa ULUS-om i u Salonu 56 u Rijeci. Priredio je i dve samostalne izložbe u Beogradu (1957) i Novom Sadu (1959), ulazeći sve dublje u kritičarski rad.

Kritičarski rad započeo je veoma rano, i to pre Drugog svetskog rata, u časopisu za kulturu i umetnost Mlada kultura, u kojem su sarađivali levo orijentisani mlađi intelektualci. Kada se tome gotovo isključio posvetio, Čelebonović je bio redovni kritičar Književnih novina (1951-1952), potom Borbe (1952-1954), a povremeno je pisao za NIN i Politiku. Sarađivao je u časopisima Književnost, Delo, Umetnost, kao i u mnogim drugim publikacijama, uključujući engleski časopis The Studio.

Kretao se kroz celoklupnu istoriju umetnosti od praistorije do moderne, obuhvatao široka geografska prostranstva, interesovao se i za pozorište što ga je dovelo do Ežena Joneska i razgovora s književnikom, kao i za druge umetničke pojave u zemlji i svetu. Baveći se kritikom i esejistikom više od 50 godina, Čelebonović nije bio samo hroničar, svedok pojava ličnosti i novih trendova, već i tumač i sudija. Pisao je i pratio i starije i one koji stupaju na likovnu pozornicu, a radoznalog duha i uočavajućeg dara za nepoznato i nepriznato, nije se libio da, po nečijoj molbi, napiše tekst. Interesovao se i za najnovije umetničke pojave o kojima se brzo obaveštavao kao poznavalac stranih jezika i stalni putnik iz poslovnih ili privatnih razloga.

Kao kosmopolita, govorio je nekoliko stranih jezika: nemački, francuski, italijanski je znao odlično, a engleski slabije. Njegova majka je bila Bečlijka, pa je svoj deci maternji jezik bio nemački. Koristio je svaku priliku da jezik “vežba” a to je najčešće radio s prijateljem Dejanom Medakovićem, koji je perfektno govorio nemački.

Čelebonović je možda najbolje poznavao likovnu scenu Pariza. Tamo je, kao i na jugu Francuske, kod svog brata Marka, često boravio s mnogim umetnicima, likovnim kritičarima i teoretičarima bio u direktnom kontaktu. Susret s Pjerom Frankastelom doveo je do prevoda i štampanja knjige “Umetnost i tehnika” s Čelebonovićevim predgovorom. Iz kontakta sa Žanom Dibifeom nastao je intervju štampan u Politici, kao i saradnja na knjizi posvećenoj umetniku. Kasnije, kada je Dibife premestio svoju fondaciju u Lozanu, pomogao mu je u pronalaženju nekih interesantnih eksponata za kolekciju.

Sem pojedinačnih tekstova pisanih raznim prilikama i potrebama, Čelebonović je objavio nekoliko knjiga iz oblasti teorije i istorije umetnosti, među kojima ima i nezaobilaznih, kapitalnih studija, kao što su monografija o Dušanu Vlajiću (Prosveta 1959), Za pristup umetnosti (Rad 1960), Savremeno slikarstvo Jugoslavije (Jugoslavija, 1965), Stara Grčka (Jugoslavija, 1973). Knjiga Ulepšani svet (Jugoslavija, 1975), odmah po objavljivanju, izazvala je veliku pažnju u domaćoj, a i u stranoj javnosti. Predstavljala je “tematsko i strukturno iznenađenje i dokazala da za radoznalog pisca i za sveobuhvatan duh, kakav je Čelebonovićev, ne postoje tabu teme”. Prevedena je i štampana u osam zemalja (Jugoslavija, Austrija, Nemačka, Francuska, Engleska, SAD, Holandija i Rumunija).

Tako obiman posao nije ga sprečavao da se bavi i društvenim radom.

Bio je pokretač i osnivač novih časopisa i novina za umetnost. Čelebonović je još pre Drugog svetskog rata bio glavni i odgovorni urednik (1938-39) u časopisu za kulturu i umetnost Mlada kultura, organa Saveza studentskih kulturnih udruženja na Beogradskom univerzitetu. Budući da je za vreme Drugog svetskog rata bio u izbeglištvu u Italiji i Švajcarskoj, radio je na izdavanju lista Nova Jugoslavija namenjenog Jugoslovenima u Švajcarskoj.

Uoči samog rata, bio je sekretar ULUS-a, a posle rata jedan od njegovih najaktivnijih članova. U želji da inostranstvo upozna sa domaćom umetnošću i njenim vrednostima, inicirao je osnivanje Jugoslovenske sekcije Međunarodnog udruženja likovnih kritičara (AICA) i bio njen predsednik desetak godina. Jedan je od osnivača i prvi upravnik Jugoslovenskog trijenala likovnih umetnosti (1961), komesar jugoslovenskih selekcija na bijenalima u Veneciji i Sao Paulu, član mnogih domaćih i međunarodnih žirija za selekciju dela ili dodelu nagrada.

Po povratku u zemlju radio je u Jugoslovenskom Crvenom krstu, Savezu likovnih umetnika Jugoslavije, Grafičkoj industrijskoj školi, Sekretarijatu za kulturu Srbije... Dugo je bio urednik, potom glavni urednik i direktor Izdavačkog zavoda “Jugoslavija”.

Životnu i profesinalnu karijeru završio je kao profesor po pozivu (1976-1985) na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a poslednjih godina držao je tzv. autorizovana predavanja iz predmeta Istorija moderne umetnosti na Filozofskom fakultetu – Grupa za istoriju umetnosti.

Izložbu u Muzeju Zepter otvoriće Ivana Simeonović Ćelić, a biće je moguće obići do 4. februara 2018.

(SEEcult.org)