Telo koje gori
Izložba “Telo koje gori” kustosa Marka Stamenkovića, koja od 18. maja predstavlja radove više od 30 umetnika u Dioklecijanovim podrumima u Splitu, deo je istoimenog projekta koji se bavi fenomenom samožrtvovanja jedinke kao aktom pružanja otpora u uslovima radikalne društvene nejednakosti.
Stamenković pod tim podrazumeva kako nepravedne mirnodopske uslove kontaminirane slobode izražavanja i nasilnog ugrožavanja ljudskog dostojanstva, tako i još nepravednije ratne uslove kolonijalne i neo-kolonijalne okupacije (uključujući, pored sovjetske agresije na Čehoslovačku krajem 60-ih godina 20. veka, i onu na području bivše Jugoslavije tokom sukoba 1990-ih godina, posebno u srednjoj i južnoj Dalmaciji). Protestno samožrtvovanje – i, preciznije, javno samospaljivanje individua na izabranim lokacijama od strateškog vizualnog ili simboličkog političkog
Na izložbi učestvuju: Pavo Urban & Mara Bratoš, Andre Andreev & Martin Marinos, Ivana Pegan Baće, Gildo Bavčević, Neno Belchev, Milan Brkić, Pasko Burđelez, Mia Ćuk, Vlasta Delimar, Marija Grazio, Ivana Ivković, Antej Jelenić, Božidar Jurjević, Lucia Kujundžić, Siniša Labrović, Flor Maesen, Marko Marković, Viktor Popović, Nenad Puhovski, Marin Renić, Elizabeta Ružić, Pablo Neo del Castillo Ružić, Ana Maslov Sardelić, Selma Selman, Ivana Dražić Selmani, Sandra Sterle, Boris Šincek, Goran Šković, Slaven Tolj, Vice Tomasović, Joni Ulla, José Eduardo Sierra Vega i Ivona Vlašić.
Fenomen samožrtvovanja spaljivanjem postao je tokom poslednjih 50 gofina sve intenzivniji i rasprostranjeniji širom planete - od famoznog slučaja budističkog sveštenika Thich Quanga Duca iz 1963. godine u Sajgonu (snimljenog kamerom foto-reportera Malcolma W. Brownea, kao prvi put u istoriji vizuelno zabeležene pojave tog tipa), preko “zaboravljenog” slučaja Ryszarda Siwieca iz 1968. godine u Varšavi i onog mnogo poznatijeg – Jana Palacha iz 1969. u Pragu, do najrecentnijih slučajeva u savremenoj Poljskoj, Bugarskoj, Grčkoj, Tunisu itd.
Protagonisti tog čina, dok poliveni benzinom gore i manifestuju svoju patnju i prkos pred očima posmatrača, okončavaju svoj život “darujući” ga zajednici (dakle, onima koji su “preživeli”), i to iz nesebičnog, kolektivnog razloga. Ulog koji se time postiže je uvek maksimalan, jer se radi o gubitku individualnog života, ali je on istovremeno rizičan jer ne garantuje dobitak (ispunjenje protestnih zahteva), nego ostaje zasnovan na optimističkoj pretpostavci inicijatora samospaljivanja da bi njegova ili njena žrtva mogla pomeriti i izmeniti odnos snaga moći aktuelnog političkog sistema u korist preživelih članova zajednice – kolektiva sa kojim se žrtva identifikuje.
Preeksponirana, javno vidljiva manifestacija ove akcije ima upravo za cilj da ostvari taj efekat: ne samo na nivou empatije posmatrača u čisto ljudskom smislu, nego i na nivou prepoznavanja lične/kolektivne krivice za stanje društvenih odnosa u kojem jedan od članova mora podneti maksimalnu žrtvu zarad ostatka zajednice.
Samospaljivanje, međutim, nije jedini modus demonstracije nemoći, već paradigmatski primer za niz pojedinačnih praksi u kojima se pokazuje instrumentalizacija “moći nemoćnih” putem autodestrukcije – iz kolektivnog razloga. Zato vredi istaći da se “Telo koje gori” bavi i fenomenom samožrtvovanja u uopštenom smislu, čak i onda kada vatra ne predstavlja osnovni element protestne logike. Jedan od ciljeva projekta (koji se fokusira na vizuelnu, telesnu i jezičku retoriku protestnog samožrtvovanja kroz seriju umetničkih radova i odabranih dokumentarnih materijala) jeste upravo pomeranje fokusa analize sa pozicije medijskog senzacionalizma u smeru propitivanja samih uslova takozvanog demokratskog sistema, kao i odnosa individue prema njemu.
Prema navodima Stamenkovića, “Telo koje gori” postavlja stoga pitanje: kako je moguće da jedan građanin donese tako čudnu odluku (koja je konačna i neporeciva) i da zauzme poziciju na promišljeno izabranom mestu (pred zgradom nacionalnog parlamenta, ministarstva finansija, gradskog parlamenta, ambasade, univerziteta, muzeja, katedrale, ili pred spomenikom nekog heroja, mučenika ili ideološkog predvodnika, ili pak na glavnom gradskom trgu, stadionu, pijaci ili, čak, na gradskoj plaži) kako bi - iz te javne pozicije, na otvorenom – izveo nasilni čin nad sâmim sobom i zapalio svoje telo ili, nekom drugom metodom, žrtvovao svoj život, naočigled sviju koji ga zgroženo posmatraju? Još jedno, često zaboravljeno pitanje, koje je usko povezano sa prethodnim, ispostavlja se kao ključno za prirodu projekta “Telo koje gori”: šta oseća čovjek koji gori u plamenu vatre i, posebno, šta oseća dok biva posmatran? Takođe, šta osećaju direktni ili indirektni posmatrači tog događaja?
Ako ljudska patnja čini neizbežan deo procesa koji odvodi gorući subjekt u sigurnu smrt, druga dimenzija se razvija istovremeno s tim procesom: čovek koji gori pred drugima ne pretvara se samo u telo koje gori i pati; on, zapravo, postaje objekat posmatranja koji se sada pretvorio u SLIKU.
Goreći javno i sa određenim razlogom, on pravi “spektakl od samog sebe” – vizuelnu samo-reprezentaciju patnje ljudskog tela izloženu pogledima publike. Stoga, nije vatra ta koja čini prizor zapaljenog čoveka toliko različitim od bilo koje druge slike koju smo do sada videli, nego baš njegova PATNJA pretvorena u sliku koja – mnogo više od ispoljavanja građanske neposlušnosti spram neobuzdanosti neke lokalne politike – propituje granice ljudskog tela kao i sâmu prirodu ljudskosti: jer ono što nas povezuje na nivou ljudskih bića jeste ranjivost drugog koju mogu da vidim i osetim kao svoju.
“Ako to svako od nas nije u stanju prepoznati, onda niti čin samospaljivanja, niti projekt ‘Telo koje gori’ nemaju nikakvu relevantnost”, naveo je Stamenković. U suprotnom, kako je dodao, neka “Telo koje gori” baci novu svetlost na mračniju stranu demokratije: neka makar malo osvetli onaj ugao u mraku iz kojeg zavisi direktno uplitanje “novog”, ali dovoljno ispražnjenog i pervertiranog društveno-političkog sistema u pitanja života i smrti obezvređenog stanovništva, na ekonomski osiromašenom Balkanu i širom politički izvitoperene Europe… Ili, kako bi to rekao jedan umetnik (i to s puno gorkih razloga), “kriza može toliko iscrpiti ljude da se moraju okrenuti ka vlastitim, telesnim resursima”.
Prema Stamenkoviću, možda je baš to (parcijalna) definicija “tela koja gori” – a da od vatre nema ni “V”, jer nas uvodi u prostor koji propituje načine preživljavanja na nivou samo-eksploatacije vlastitog tela i materijalnih potencijala telesnosti (uključujući i one seksualne prirode), a sve u uslovima neke određene krize: KRIZE čije posledice, osim date jedinke, gotovo izvesno trpe i ostali članovi zajednice kojoj ona pripada.
“Telo koje gori” ima za cilj upravo to - da baci novu svetlost na mračniju stranu ljudske spoznaje o uvek gorućim pitanjima – o životu i smrti, ali uvek u odnosu na pitanja moći i vlasti. Kako nad sâmim sobom, pa makar to bilo neprimereno “narcisoidno”, tako i nad drugima – pa makar to bili neobuzdani agresori iz neposrednog geopolitičkog i mentalnog susedstva…
Izložba će biti otvorena do 31. maja, a HULU Split je organizuje u partnerstvu s Muzejem grada Splita uz podršku Ministarstva kulture Hrvatske, Zaklade Kultura nova, Grada Splita, Splitsko-dalmatinske županije i Turističke zajednice grada Splita.
*Foto: Pablo Neo del Castillo Ružić. Bez naziva, 2019. Digitalna fotografija u boji. Ljubaznošću umetnika.
(SEEcult.org)
