Teško nasleđe

Izložba “Teško nasleđe: vizije iz porodične arhive” Laure Fiorio u Remont galeriji u Beogradu, realizovana u saradnji sa umetnikom Mariom Marganijem, nastoji da učini vidljivim tabuizirane narative italijanske kolonijalističke prošlosti, polazeći od ličnog imaginarijuma porodičnih arhiva, slika i dokumenata.

Rad realizovan u Remont galeriji deo je dugoročnog istraživačkog projekta Laure Fiorio “Moj deka fašista”, u kojem problematizuje učešće svog dede u italijanskoj vojsci tokom fašističke okupacije Etiopije (1935). Kako bi se pomirila sa svojom porodičnom istorijom, razvila je sa Marganijem, čiji je deda takođe učestvovao u okupaciji još jedne bivše italijanske kolonije - Eritreje, kritičku metodologiju koja je horska, performativna i interdisciplinarna, a uključuje i upotrebu fotografije, ne samo kao istorijskog dokumenta već i kao okidača za kritičku diskusiju. Rad stoga, pored fotografija, uključuje i projekcije uživo, kolaže nastale alternativnim fotografskim tehnikama i radionicu otvorenu za javnost.

U praksi Laure Fiorio fotografija je prvo množilac tačaka gledišta, a tek potom tehnološka podrška predloženom narativu. Oslanjajući se na predlog teoretičarke Tine Kampt (Campt) o “uzdrmavajućoj i ometajućoj arhivskoj praksi”, istraživanje poziva na traženje strategija za suočavanje sa materijalima koji se smatraju dokazima takozvanog “teškog nasleđa”, navedeno je u pratećem tekstu izložbe čija su kustoskinje Đinevra Ludovići (Ginevra Ludovici) i Đulia Menegale (Giulia).

Nadovezujući se na akademski rad Šeron Mekdonald (Sharon Macdonald), ključne zagovornice ove terminologije, koncept teškog nasleđa orbitira oko “uznemirujućih istorija”. Suštinski, ovi narativi se odnose na prošlost koja je za sadašnji trenutak istovremeno značajna, ali je i sporna jer nije uredno usklađena sa vrednostima i identitetima grupa sa kojima sebe povezujemo. Istovremeno, ti narativi čine sastavne komponente naših ličnih istorija i nacionalnih identiteta. Bavljenje ovim disonancama u mnogim slučajevima znači direktno suočavanje sa kolektivnom amnezijom i afazijom, što bi potencijalno moglo da poremeti, čvrstu, a često i pogodnu, sliku o nama samima i otvori mogućnost društvenih konflikta. Umetnička praksa Laure Fiorio nalazi se u toj neprijatnoj poziciji, gde se herojski narativi koje šire muzeji, kulturne institucije i javni subjekti pokazuju kao neodrživi. Povezujući mnoštvo mikro-priča i aktivirajući arhitekturu i tela kao žive arhive, umetnica predlaže rad ka zaceljujućim procesima i reaproprijaciji mesta i narativa koji su svesno bili prikriveni ili pogrešno napisani.

Prateći program izložbe obuhvata razgovor kustoskinja sa umetnicima 8. novembra u 18 sati. Polazeći od prakse Laure Fiorio, kroz razgovor će se problematizovati upotreba fotografije kao umetničkog medijuma, sa osvrtom na njegovu istorijsku uključenost u evropski imperijalizam. Biće reči i o eksperimentalnim istraživačkim metodologijama arhiviranja koje se bave istorijskom afazijom.

Za 9. novembar u 18 časova najavljena je panel diskusija “Pamćenje i umetničle metodologije” u cilju promovisanja razgovora i razmene o umetničkim metodologijama koje se kritički bave arhivama i sećanjem izvan slučaja italijanskog kolonijalizma. U diskusiji će učestvovati Vladimir Miladinović, Smiljana Vuković i Vahida Ramujkijć.

Umetnici Laura Fiorio i Mario Margani pozivaju publiku i na radionicu na temu porodičnog arhiva i mogućih metodologija u pristupu takvim materijalima, koja će biti održana 11. i 18. novembra u Remontu. Publika je pozvana da ponese sa sobom svoj materijal, kao što su fotografije, dokumenti, zvučni zapisi ili šta god drugo što želi da podeli.

Izložba će biti otvorena od 6. novembra do 1. decembra.

(SEEcult.org)