Tri Gogolja Ljubimova

Jurij Ljubimov je poslednji put postavio Nikolaja Gogolja (1809-1852) na scenu pre više od tri decenije - još 1978. godine, kada je u svom pozorištu na Taganki režirao “Revizorsku bajku”.

Jurij Ljubimov je poslednji put postavio Nikolaja Gogolja (1809-1852) na scenu pre više od tri decenije - još 1978. godine, kada je u svom pozorištu na Taganki režirao “Revizorsku bajku”.

Jubilej velikog pisaca, koji je pod pokroviteljstvom UNESKO-a obeležen u celom svetu, a posebno u Rusiji, podstakao je pozorišnog maga da na scenu Taganke postavi “Arabeske” kao odgovor svima koji autora “Mrtvih duša” smatraju zastarelim i dosadnim piscem.

Ta predstava je, kako se ističe u prvim recenzijama, sva nabujala od moćne teatralne energije i već od samog početka snažno je “uzela pod svoje” gledaoce i poklonike Gogoljevog fantastičnog realizma.

Gogolj nije slučajno odabrao baš “Arabeske” za naslov zbornika svojih pripovesti. Jer, arabskom se naziva posebna vrsta raznoraznog istočnog ornamenta koje u sebi sadrži stilizovane slika listova međusobno povezanih geometrijskim figurama, cvetova i svemogućih cifrastih slova. Pričajući o tome šta se dešava u njegovoj svesti i duši, Gogolj je u toj knjizi objedinio povesti, priče, studije i članke o umetnosti i drugim disciplinama, poput geografije, na primer.

Ljubimov je, pak, u pozorišnim “Arabeskama” otišao još dalje. Njegovo scensko delo je zbirni portret Gogolja, njegove epohe, po duhu srodnih mu pisaca i sledbenika koji su živeli znatno kasnije. Svi su oni smešteni u prostor sličan palubi broda. Samo što je scenograf, slikar Jurij Čarišnikov, zamenio jedro svetlim i pokretnim paravanima sa crnim grafičkim crtežima.

Pozorišna jedra se podižu i spuštaju živeći u jednom ritmu sa likovima, čas skrivajući od gledalaca jednu scenu, akcentujući drugu i obratno, na smenu.

Inscenacija koju je Ljubimov stvorio podseća na neobični lavirint sa tri koordinaciona sistema. Na prvom se odvijaju realni događaji iz Gogoljeve biografije - njegov dolazak u Moskvu i Peterburg, putovanje u Italiju... Drugi - svet koji je pisac sazdao na stranicama knjiga “Junaci Starostavnih spahija”, “Ivan Fjodorovič Šponjkin i njegove tete”, “Šinjel”.., razigravaju fragmete svojih prostodušnih priča. I na kraju, treći koordinatni scenski sistem - Gogoljeva razmišljanja o veri koja su proprećena citatima o tome kako je maštao da u Moskvi sagradi jedinstveni hram za različite veroispovesti.

Istinita realistička radnja ođednom se preobraća u predstavu pozorišta senki, žustre plesne pasaže koji se ubacuju u realni tok scenskog zbivanja.

Ogromna, u prirodnoj veličini čoveka, lutka Gogolja pažljivo prati tok zbivanja za kojim netremice sledi. Osim nje, na sceni se pojavljuju još tri lutke Gogolja, u zelenim frakovima.

Da bi im razgovori bili zanimljiviji, jedan se tokom scenskog zbivanja ođednom preobraća u Hofmana, a drugi, da bi bio još atraktivniji za sabesednika, partnera i svakako, za publiku, za tili čas postaje Kafka.

Glumci uranjaju iz jednog u drugog pozorišnog junaka, menjajući pritom spoljašnost takvom lakoćom koja je svojstvena virtuoznosti muzičkih mađioničara koji preplavaju iz jednog u drugi fragment. A Gogolj lutka se u jednoj sceni iznenadno pretvara u pravog pravcatog dirigenta volšebnika koji upravlja glumcima-marionetama.

Bezgranična i nezadrživa bujica fantazije Ljubimova “potkazuje” publici, poput Dušana Kovačevića, sve nove i nove mamce - kako se bliži kraj “Arabeske”. Ali tek pri kraju gledaocima postaje jasno da je reditelju od svega važniji Gogoljev tekst.

Ljubimov ga je oslobodio od hrestomatskih naslaga i dosadnih pridikovanja, stvarajući tako iluziju publici da ga čuje prvi put. I ponovo se obelodanjuje smela fantazija, sloboda misli, neponovljivi talenat i nepresušni kreativni duh velikog scenskog volšebnika i istraživača pozorišnih čarolija Jurija Ljubimova, viteza sa Taganke.

Branko Rakočević