U slavu žena koje je istorija prećutala
Obično su nam kroz istoriju poznate jake, glasne žene koje su se za nešto izborile, a nepoznate su nam ostale mnoge “tihe revolucionarke” na kojima svet počiva i na koje prvenstveno želim da skrenem pažnju ovom knjigom, izjavila je britanska književnica Kejt Mos (Kate Mosse) predstavljajući svoju knjigu “Kraljice ratnice i tihe revolucionarke” na 66. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu.
Prema rečima autorke, čiju knjigu je za srpsko tržište izdala Geopoetika a prevela Ana Stefanović, iako su muškarci i žene zajedno gradili svet, istorija je odlučila da prećuti mnoge žene, među kojima je bila i njena prabaka, svojevremeno poznata britanska spisateljica Lili Votson, koja je u istoriji ostala potpuno nepoznata, dok su njene knjige nestale.
Upravo ona je bila inspiracija književnici za knjigu “Kraljice ratnice i tihe revolucionarke”, koja je istovremeno biografija Lili Votson, ali i svojevrsna oda svim ženama širom sveta i njihovim postignućima u različitim oblastima umetnosti, kulture, nauke, medicine, ženama gusarima, revolucionarkama koje su ostale nezabeležene u istoriji, zaboravljene ili su jednostavno njihova dostignuća pripisana muškarcima.
Kejt Mos, glavni urednik Geopoetike Vladislav Bajac i prevoditeljka Ana Stefanović, foto: SEEcult
U knjizi, koja je mešavina fikcije i faktografije, pominje se oko hiljadu žena iz različitih krajeva sveta i iz različitih epoha - od sumerske i egipatske civilizacije do danas, koje je istorija prećutala.
“Zapitala sam se šta je istorija, ko je stvara, ko odlučuje ko je bitan, a ko ne”, rekla je autorka, podsećajući da su žene i muškarci izgradili svet zajedno, ali da se prioriteti postavljaju drugačije kada se piše istorija: od onih benignih da se to činilo u crkvenim ili akademskim krugovima kojima žene nisu imale pristup, do potpunog prećutkivanja postignuća žena ili čak njihovog pripisivanja muškarcima sa kojima su radile ili za koje su radile.
“Moj cilj nije da ovom knjigom izbacim muškarce iz istorije, već da žene vratim na mesto koje im pripada”, istakla je autorka, navodeći da je važno da zapamtimo da se neko izborio za sve što danas imamo, te da je cilj njene knjige da “slavimo takve ljude u istoriji, kao i da svako bude ono što želi”.
Prema njenim rečima, istraživanje za knjigu počela je tokom karantina zbog pandemije kovida 2020. godine, kada je preko društvenih mreža zamolila pratioce da joj pišu o značajnim ženama iz njihove istorije. Stiglo joj je na hiljade pisama iz svih krajeva sveta, pa se u narednom periodu bavila istraživanjem o ženama koje pominje, ali i detektivskom istragom sopstvene porodice.
Tako je došla do veoma interesantnih saznanja, poput onog da je mašinu za sudove izumela jedna Amerikanka 80-ih godina 19. veka, o sveštenici iz Starog Egipta koja je živela 2285. godine pre nove ere, o ženama koje su se maskirale u muškarce da bi mogle da žive kao gusari, jer im je taj način života davao slobodu koju nisu imale.
“Među njima je posebno zanimljiva jedna Kineskinja koja je bila pirat u 19. veku i koja je, u vreme kada se penzionisala, imala pod kontrolom 40.000 muškaraca”, navela je Kejt Mos, koja je 24. oktobra predstavila svoju knjigu u Sali “Ivo Andrić”, a potom i potpisivala primerke tog izdanja čitaocima na štandu Geopoetike.
Zanimljiv je primer i Florens Najtingejl koja se ostala upamćena kao prva medicinska sestra u istoriji, dok je Meri Sikl potpuno zaboravljena, iako je bila jednako značajna za uspostavljanje zanimanja bolničarke. Primer avganistanske pesnikinje Rabije Balki iz 10. veka je takođe važan, jer je ona mnogim ljudima i danas u Avganistanu simbol otpora, a Talibani su, po dolasku na vlast, praktično zabranili njeno pominjanje, iako se njeno ime i njene pesme i dalje dele i ostaće upamćene.
Džordž Eliot, Kolet, Meri Šeli, sestre Bronte… samo su neke od žena koje u svoje vreme nisu smele da potpišu knjige svojim imenom već su ih pisale pod muškim imenima, a danas su među najčitanijim svetskim autorkama i sama ta činjenica, prema rečima Kejt Mos, predstavlja neku vrstu pobede.
Jedna od ideja o ženama u istoriji jeste da sve žene treba da se slažu međusobno samo zato što su žene, dok se od muškaraca to ne očekuje.
Moja baka je, na primer, bila iz viktorijanskog doba i bila je protiv prava žena da glasaju, ali je važno da pratimo sve žene kroz istoriju, a ne samo one koje nam se dopadaju ili sa čijim smo mišljenjem saglasni, naglasila je Kejt Mos, čija su dela prevedena na četrdeset jezika, a najpoznatija je po romanu “Lavirint” (2005).
Iako se u knjizi o “tihim revolucionarkama” pominju žene različitih zanimanja, autorka navodi da je “pisanje u srcu ove knjige, jer je ženama kroz istoriju bilo uskraćivano obrazovanje, a time i pravo glasa”. Ovom knjigom pokušava i da “vrati pravo ženama da iskažu stav”, što je kroz svoj rad i život promovisala i njena prabaka.
Tokom istraživanja porodične istorije, otkrila je mnogo stvari o kojima ništa nije znala - od ljubavne priče njene prabake u koju se pradeka zaljubio dok je imala svega 16 godina, čekao je pet godina za dozvolu da je zaprosi da bi u braku imali šestoro dece i živeli srećno do smrti, pa do tragičnih podataka da su mnogi muškarci u očevoj porodici bolovali od hemofilije i umrli mladi, što je bila strogo čuvana porodična tajna.
“Radije pišem o prošlosti nego o sadašnjosti, jer volim da imam vremena da razmislim, a ako nemate dovoljno informacija lako se može desiti da pogrešite, dok prošlost uvek osvetljava i sadašnjost”, navela je britanska knjiženica, inače prvi put gošća Srbije i Sajma knjiga u Beogradu.
Kejt Mos (1961) autorka je deset romana i zbirki pripovedaka, a prodaju se u višemilionskim tiražima. Osnivačica je i direktorka Ženske nagrade za fikciju (nekadašnja Orindž nagrada), ima mesečnu emisiju o knjigama “Mos ponedeljkom” na Jutjubu i gostujuća je profesorka savremene književnosti i kreativnog pisanja na Univerzitetu Čičester. Članica je Kraljevskog književnog društva i odlikovana je ordenom Oficira Britanske imperije za zasluge u književnosti (2013).
(SEEcult.org)
