Učestvovati u nečemu suvislom
Milenko Prvački, umetnik iz Vojvodine koji već dve decenije živi i radi u Singapuru, jedan je od kustosa međunarodnog projekta “Iste kiše, isti vetar” u gradu Čang Maiju na severu Tajlanda, koji je okupio oko 60 umetnika iz celog sveta, mahom sa Balkana. Prvački (1951) se igrom slučaja zatekao 1991. u Singapuru, gde mu je ponuđen posao na Univerzitetu umetnosti (Lassale College of the Arts). Do avgusta 2011. godine bio je dekan Fakulteta likovnih umetnosti, a potom mu je, prema zaslugama, ponuđena lepa pozicija na kojoj je danas, mesto lišeno administrativnog dela posla.
“Nemam obavezna predavanja, nemam studente i zaposlene, imam samo asistentkinju. Sad radim pretežno svoje međunarodne projekte. Sa školom trenutno izdajem časopis, a pravim i knjigu o svim istraživanjima koje su profesori radili poslednjih deset godina. Takođe, radim i međunarodne kampove. Tako smo prošle godine na postdiplomskim studijama imali Ninu Galić iz Beograda”, kaže Prvački u intervjuu za SEEcult.org iz Čang Maija, gde grupa umetnika iz Srbije učestvuje u projektu “Iste kiše, isti vetar” u organizaciji Malog zemunskog umetničkog centra - ZMUC.
- Da li postoji jedinstvena umetnička scena jugoistočne Azije i koje su njene specifičnosti?
MP: Postoje razlike među umetničkim scenama jugoistočne Azije. Ono što važi za sve jeste da definitivno postoji nešto što možemo nazvati umetnošću jugoistočne Azije. Jedino što bih ja iz te jedinstvene priče isključio Singapur. Osnovna zajednička karakterisdtika te scene jeste da sadrži socijalnu notu. Autori koji joj pripadaju veoma su socijalno angažovani u radovima. To su naracije koje se njih tiču.
Zatim, zajedničko im je i to da su uglavnom figurativni, čak i kad rade instalacije. Njihova naracija odnosi se na politiku, socijalno stanje, religiju, kontraste koji su u njihovim društvima evidentni. I to je nešto što bih izdvojio kao specifično za umetnike jugoistočne Azije. Naravno da postoje različiti jezici, izrazi, ali otprilike ta neka naracija se svuda pojavljuje.
- Šta izdvaja Singapur iz te zajedničke priče?
MP: Singapur se razlikuje utoliko što tu do pre 20 ili 30 godina ničega nije bilo. Zanimljivo je, naravno, a ja sam tome svedok, kamo se sve razvija i kojom brzinom se sve razvija. Kada sam ja došao u Singapur, 1991. godine, postojale su dve galerije i jedan muzej. Sada ima oko 200 galerija i šest muzeja, pa i jedan ogromni, nacionalni, novi muzej. U Singapuru se sve ubrzava - i kapital, i kolekcije, i galerije...
Sada je upravo završen ogroman međunarodni umetnički sajam na kojem se obrću milioni. Razlika između Singapura i ostatka jugoistočne Azije možda je u tome što se više umetnosti stvara u Čang Maiju, Džogdžakarti ili Bangkoku, nego u Singapuru. Singapurci su po prirodi trgovci i sve što se stvara na drugi mestima, kod njih se vrti. Zanimljivo je posmatrati kako se oni razvijaju, koliko i u šta ulažu.
A ulažu mnogo u infrastrukturu. Manje ulažu u same umetnike, ali im zato stvaraju uslove za rad. Velike art centre, poput ovog u Čang Maiju, imaju svi.
- Da li to znači da su umetnicima dovoljno atraktivna mesta na kojima se već nalaze, budući da imaju dobre uslove za rad?
MP: Singapur, na primer, nema mnogo vajara. I to je problem. Međutim, Azija ima jako mnogo dobrih vajara i ja sam hteo da angažujem nekolicinu njih i dovedem ih u Singapur. Ali, pošto oni svi imaju velike studije i neverovatne uslove za rad, njima Singapur nije potreban. Jednom vajaru, iz ma koje azijske sredine dolazio, ne treba da živi u garsonjeri i ima veliku platu. Njih to jednostavno ne zanima. Zato je lakše dobiti profesora iz Engleske ili Sidneja u Australiji, nego iz Azije. To je jako zanimljivo.
- Postoje li umetnički centri i koji su najuticajniji?
MP: Postoje centri, u Tajlandu je to Čang Mai, a uticajan umetnički centar je i Džakarta. Postoji i Bandung, treći grad po veličini. U Maleziji je centar događanja i Kuala Lumpur.
Na primer, u Indoneziji je centar umetničkog dešavanja u Džogdžakarti, to je drugi grad po veličini posle Džakarte koji je politički centar. Zatim Manila na Filipinima, sve su to centri širenja uticaja. I Vijetnam se sada budi, a da i ne pominjem Kinu i Indiju.
- Kakav je odnos Vaših studenata prema savremenoj umetnosti koja dolazi sa Zapada? Ima li dodirnih tačaka između, recimo, savremene tajlandske i savremene srpske ili hrvatske umetnosti?
MP: Čak i ako znaju šta se dešava na Zapadu, onda znaju šta se dešava u Njujorku, Londonu ili Berlinu, ali ne znaju šta se dešava u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani ili Pragu, nisu informisani. Singapur je negde stalno između istoka i zapada, ja ne volim te koordinate da izgovaram, ali to je činjenica. I na predavanjima na fakultetu su naše reference azijske i zapadne, tako da su oni dobro upoznati i sa zapadnom tradicijom. Veliki problem Singapuraca je problem identiteta. Oni su Kinezi koji ne žive u Kini, oni su Indijci koji ne žive u Indiji, oni su muslimani koji ne žive u muslimanskoj državi. Oni su u Singapuru i to je čudna mešavina. Za razliku od Tajlanda, Indonezije, Malezije, Filipina... koji svi imaju neverovatnu tradiciju i vrlo su svesni njenog postojanja, svoje istorije, umetnosti... Pretpostavljam da je zato njihov interes za zapadnu umetnost manji. Ja ne kažem da ih ne zanima šta se dešava, ali sve je kod njih upakovano u nešto iz jugoistočne Azije. Njihovi radovi su puni njihove istorije, religije, sve to oni komentarišu, nisu posmatrači. Oni su vrlo angažovani kao umetnici.
Vrlo često koriste i zapadne metode rada. To je sad veoma tipično za Kinu. Kad se pogledaju savremeni kineski umentici, naročito slikari, njihovi radovi se razlikuju od zapadne slike samo po tome što su na slici Kinezi, a ne Britanci ili Nemci. U suštini, metod rada im je vrlo akademski, vrlo zapadno profilisan.
Da se vratim na pitanje. Da, oni znaju šta se dešava, ali su vrlo ponosni na svoj uticaj, svoju istoriju, na neki način su i samodovoljni i pitanje je koliko su podložni uticaju drugog.
Kada sam bio profesor u Tokiju, u celom razredu, a imali su oko 25 godina, niko nije znao engleski jezik. A pritom, ne rade to zato što čuvaju jezik od stranog uticaja, ili smišljeno izbegavaju druge delove sveta. Ne, oni su samo sebi dovoljni, takva im je kultura.
I danas se dešava da više “zapad” dolazi ovde, nego što oni idu na zapad. Sećam se da, kada sam tek počeo da radim, pošto se raspiše konkurs za neku poziciju, neko mesto na fakultetu, ja imam više aplikacija iz inostranstva nego iz Azije. Zapadnjacima atraktivno deluju i danas se stalno nešto događa.
Kad sam ja ovde došao, nije bilo mnogo stranaca. U biznisu jeste, ali u ostalim granama nije. Pošto su svi sanjali da odu tamo. I onda, kad bi me pitali, zašto sam došao ovde kad svi već hoće na zapad, odgovorio bih im da Evropa stara i da je sve gde staneš staro 300 godina i da zato ništa ne smeš da menjaš, skoro nigde ne možeš da intervenišeš. Govorio sam da je taj istorijski lanac postao balast. A u Singapuru je potpuno drugačije.
- Singapur Vam potpuno odgovara?
MP: U Singapuru mi se dopalo što sam gledao kako sve raste, kako se razvija, a i sam sam učestvovao u tome, u nečemu suvislom. Kad sam prvi put ušao na fakultet, pre 17 godina, i video šta rade, zgrozio sam se. Danas je sve mnogo bolje, i tu su napredovali. Lasalle je jedna od najboljih umetničkih škola u Aziji, sa 2.500 studenata. Tu su i fakulteti za performans, video, fine arts..
I sad povremeno predajem postdiplomcima, oni traže da razgovaraju sa mnom. I studenti su sve bolji i bolji.
- Postoji li razvijeno umetničko tržište? Šta umetnik radi po završenim studijama?
Generalno, ne postoji nešto što bi se moglo nazvati organizovanim, razvijenim tržištem. Ali, ovde u Tajlandu, recimo, umetnici imaju prostor, ne oskudevaju u ateljeima, a i život im je mnogo jeftiniji nego u Singapuru. Moji studenti, kada završe fakultet, moraju nešto da rade, ne mogu da sede u ateljeima i slikaju, moraju da prave novac. Naravno, vrlo mali broj njih koji se bave umetnošću mogu od nje i da žive. Prednost Tajlanda je što ovde mogu da žive i sa malo para. U Singapuru je sve mnogo skuplje, ali u jugoistočnoj Aziji je sve dostupnije.
Još jedna karakteristika ovog područja jeste da ovde postoje kupci, ozbiljni kolekcionari. Mislim na one koji troše milione, a ne one koji vole da imaju sliku na zidu u spavaćoj sobi, pa drugu kupe za deset godina. Ima mnogo profesionalnih kolekcionara, bilo je zanimljivo gledati ih na već pomenutom sajmu, na stotine njih, a jednom je prodat i jedan Rihter za dva miliona dolara.
- Da li su oni pripadnici bogate visoke klase ili trgovci?
MP: Da, svakako, nisu to novobogataši, već bogataši koji su pravi kolekcionari. Oni pritom ne kupuju samo Rihtera, oni stvaraju i prave mladu, novu umetničku kolekciju jugoistočne Azije. Oni cene umetnost i i dobro je plaćaju. I zato umetnici i ne sanjaju o tome da odu u Pariz ili London, nemaju potrebe za tim. Pa oni iz jugoistočne Azije neće ni u Singapur, ne treba im.
- Odakle dolaze bogati kolekcionari?
MP: Singapur, zapravo, nema tradiciju, to je mlada država i većina kolekcionara koji kupuju u Singapuru dolaze iz Indonezije. Indonezija ima stravično visok procenat bogatih Kineza. Oni vrlo dobro znaju šta kupuju.
- Kako ste se, zapravo, zatekli u Singapuru kada vam je ponuđeno mesto na fakultetu?
MP: Kad sam se sa suprugom (Delia Prvački, vajarka) vratio iz Rumunije, živeli smo u Pančevu i narednih desetak godina pomagali smo rumunskim umetnicima da pobegnu od Čaušeskog. Imali smo kuću u Istri, pozivali bismo ih u Pančevo, odatle vozili u Istru i prebacivali u centar za emigrante. Jedna od njih, naša koleginica koja je završila dizajn, imala je potom projekat u Singapuru, radila je na izgradnji jednog muzeja. Pošto je trebalo da radi na određenim istorijskim scenama, a znala je da smo supruga i ja akademski obrazovani, da imamo klasično obrazovanje, setila se nas i pozvala me je na dva meseca da zajedno radimo. Ja nikada pre toga nisam bio u Singapuru, ali pošto mi je bilo sve plaćeno, spakovao sam se i otišao. Posle mesec dana, pojavi se direktor tog projekta iz Nemačke i kaže: “Zašto da tražimo nekog drugog kad ovaj zna da radi posao?” I pitaju me mogu li da ostanem dve godine da to sve završimo. A ja došao na dva meseca, u kratkim pantalonama, rekli mi da mi ništa drugo ne treba. Tu ja pomenem da imam atelje, kuću, ženu, dete... Kažu mi: “Ništa ne brini sve ćemo ih dovesti ovde, rentiraćemo vam kuću, sve...” Ja pozovem ženu to veče i ona mi kaže da su me tražili iz vojnog odseka i da treba da potpišem bilo šta, šta god mi nude, samo da se ne vraćam. Tada je kod nas i počelo, dakle, sredinom 1991. godine, kada sam ja i došao u Singapur. I sledećeg dana ja potpišem ugovor. Već posle godinu dana smo žena i ja napravili prvu veliku izložbu. Moje radove je video glavni čovek na fakultetu i ponudio mi mesto predavača. I prihvatio sam ga pošto sam završio već započeti posao. I na univerzitetu sam više od 17 godina.
Razgovor vodila: Vesna Tašić
- - - - - -
Prvački je diplomirao slikarstvo na Institutu za likovnu umetnost u Bukureštu. Izlagao je, između ostalog, na Bijenalu u Sidneju 2006. godine, kao i u Karlsrueu i Nirnbergu. Radovi mu se nalaze u stalnim kolekcijama Galerije Novog Južnog Velsa u Sidneju, Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Singapurskom muzeju umetnosti u Singapuru, Muzeju savremenog crteža u Nirnbergu…
Za izložbu “Iste kiše, isti vetar” u Čang Maiju odabrao je radove grupe singapurskih umetnika.
Među učesnicima tog projekta sa Balkana su i Marija Kauzlarić, Marko Tirnanić i Goran Denić iz Srbije, koji su doputovali na Tajland u organizaciji ZMUC-a, uz podršku Ministarstva kulture i Banke Intesa Beograd.
Uz podršku ministarstava, županija i sponzora, a u slučaju bosanskog umetnika Josipa Mijića i franjevačkog samostana Široki Brijeg, u Čang Mai su (od većeg broja pozvanih umetnika s prostora bivše SFRJ), uspeli da doputuju i Rene Rusjan i Boštjan Potokar iz Slovenije, kao i Ivo Ćorković, Bojan Šumonja, Ivan Valušek, Hassan Abdelghani i Robert Pauletta iz Hrvatske, kojima se u zajedničkom radu pridružili i inicijator projekta Burhan Hadžialjević i jedan od kustosa Eugen Borkovsky, autori iz Grožnjana u Istri.
*Radovi umetnika sa Balkana koji učestvuju u projektu “Iste kiše, isti vetar” u Čang Maiju nalaze se u Foto galeriji portala SEEcult.org, odnosno OVDE
