Um(j)etnost nakon zločina – kulturno-politički aspekti
Centar za kulturnu dekontaminaciju (CZKD) realizovao je u proteklih godinu dana seriju razgovora “Um(j)etnost nakon zločina” sa različitim akterima u polju umetnosti na prostoru nekadašnje Jugoslavije, u cilju otvaranja diskusije o pitanjima odnosa produkcije savremene umetnosti, izlagačkih i kustoskih praksi, kritičkih i teorijskih pozicija, kao i različitih institucionalnih i infrastrukturnih logika spram ratova i zločina devedesetih. Inspirativni onlajn razgovori u okviru tog ciklusa, čiji su kustosi Simona Ognjanović i Dejan Vasić, bili su povod za diskusiju o kulturnoj politici u uslovima dugogodišnje situacije koja se, kako je navela direktorka CZKD-a Ana Miljanić, može nazvati porazom, i u kojoj se od kulture očekuje da preuzme pitanje ratnih zločina, budući da društvo i pravni sistem u zemljama u regionu nije doveo te procese do kraja.
Kao jedan od razloga pokretanja tog serijala, Ana Miljanić je u uvodnom izlaganju diskusije održane 10. decembra sa grupom predstavnika stručne javnosti navela nameru da se stave pod znak pitanja sve paradigme, uključujući i kulturu sećanja. Još jedan važan razlog je u otvaranju javnog kritičkog prostora i za mlađe generacije, kao i za pojmovna preispitivanja, poput dualiteta tema 1990/ih i ratnih zločina.
Diskusija je organizovana kako bi se dugoročni rad reflektovao u savremenoj aktuelizaciji teme, koja je trenutno u javnom diskursu ponovo u fokusu – između ostalog i povodom situacije sa muralom / slikovnim grafitom osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića u Beogradu i drugim mestima Srbije i borbom da se ukloni, kao i povodom odbijanja Upravnog odbora Filmskog centra Srbije (FCS) da podrži produkciju filmskih projekata Gorana Markovića, Želimira Žilnika i Srđana Dragojevića, uprkos odluci stručne konkurske komisije koju je sam FCS imenovao.
Aleksandra Sekulić ukazala je na važnost kulturno-političkih okvira ne samo lokalnih u regionu, već i kulturne politike Evropske unije, s obzirom na podršku kulturi i civilnom društvu koja u velikoj meri određuje i prakse, te na način promene prioriteta kulturne politike EU od vremena njenog proširenja i programa Kultura 2007-2013, do tržišne orijentacije Kreativne Evrope. Takođe, pandemijska situacija u kojoj se ciklus “Um(j)etnost nakon zločina” odvijao 2020. i 2021. godine, uz sve prepreke za realizaciju prvobitno planiranih konferencija, dovela je do novog formata razgovora koji je do sada bio nezamisliv – ciklus je mesecima otvarao razgovore korišćenjem digitalnih platformi i dužim trajanjem osvajao dubinu uvida i upoznavanja, te je ova suspenzija uobičajenih “oročenih” dijaloga omogućila novi format koji je stvorio bogat arhiv i saznanja.
U seriji razgovora do sada su učestvovali kao pozvani izlagači: Zdenka Badovinac, Ivana Bago, Đorđe Balmazović, Sezgin Boynik, Jerko Denegri, Ognjen Glavonić, Igor Grubić, Nebojša Jovanović, Šejla Kamerić, Pavle Levi, Vesna Madžoski, Mladen Miljanović, Marko Peljhan, Darinka Pop Mitić, Darka Radosavljević, Dejan Sretenović, Irina Subotić, Nebojša Šerić Shoba, Milica Tomić i Janka Vukmir, uz onlajn diskusiju sa publikom i kolegama.
Dejan Vasić i Simona Ognjanović, kustosi i moderatori ciklusa, dali su uvid u inicijalnu zamisao i teorijski okvir.
Vasić je naveo da je polazna tačka promišljanja projekta “Um(j)etnost nakon zločina” intersekcija - sa jedne strane Adornovog diktuma da je nakon Aušvica pisati poeziju varvarstvo, i sa druge Agambenove tvrdnje o potencijalnosti umetnosti da govori o onome što je neizrecivo. Početkom 90-ih. kada dolazi do promene paradigme ka onome što danas razumemo pod pojmom savremena umetnost, dolazi i do prelaska na model projektnog finansiranja koji podrazumeva da se računa sa ispunjavanjem određenih ciljeva, kao i različitih merljivih pokazatelja uspešnosti. “Moja teza je da savremena vizuelna i likovna umetnost otvorena za neizvesnost ishoda i slučaj, dakle sam jezik umetnosti neprilagođen je za ovakvu vrstu promišljanja. Stoga i dolazi do upotrebe termina iz drugih disciplina, kao što su međunarodno pravo, ljudska prava, studije kulture, antropologija, forenzika, itd, dok se na mesto umetničkog postupka uvodi pojam projekat i umetničko istraživanje (art-based research) tokom 90-ih. Ono na šta želim da ukažem je da kulturna politika utiče ne samo na finansiranje, produkciju, izlaganje, interpretaciju i recepciju, već u velikoj meri i na prirodu umetničkog dela, naveo je Vasić.
Osvrćući se na metodologiju ciklusa, SImona Ognjanović rekla je da ga obeležava repetitivnost, odnosno ponavljanje istog sa razlikom. Osnovna ideja bila je da se ista pitanja, koja su bila beskrajno složena, zapravo ponavljaju iznova iz susreta u susret.
“Dve, možda najzanimljivije, refleksije tog čitavog koncepta, dale su naše sagovrnice koje vide sve te razgovore kao jedan razgovor, i to što smo pokušali da suočimo različite pozicije onih koji nisu često sarađivali; kao i da stvorimo kontekst u kome će se čuti nešto drugačije, odnosno da je to bio model da se uspostavi razgovor koji se činio nemogućim. Upravo je taj paradoks, ponavljanja istih pitanja jer tih odgovora nema, čini mi se kao važno mesto gde leže neki od simptoma i problema”, navela je Simona Ognjanović.
Na poziv CZKD-a, četiri stručne saradnice su pozvane da o nastajućem arhivu i razvoju ciklusa daju komentare. Milica Pekić je ukazala na raznorodne pristupe samih učesnika pojedinim pojmovima i iskustvima – šta bi tačno bila odrednica umetnost nakon zločina, o odnosu događaja i reprezentacije, proizvodnji društvenosti, kapacitetu umetnosti da transformiše, o zajednicama, kao i o samom formatu razgovora koji okuplja priče koje su ostale na margini, i čija je nekoherentnost zanimljiva. O važnosti nastalog arhiva govorila je i Slađana Petrović Varagić, skrenuvši pažnju na perspektivu koju otvara u budućim istraživanjima, ali sa nadom da će istraživači biti prepoznati i u sistematizaciji rada, jer od stalne relativizacije i normalizacije slučajeva ne stižemo da reflektujemo, dok i ovi razgovori daju potencijal da se radi komparacija sa današnjom situacijom. Vesna Milosavljević je iznela primedbu da ova umetnička produkcija deli sudbinu različitih drugih oblasti društva, i apelovala na razmišljenje o budućnosti tog materijala u višemedijskom javnom formatu, koji bi obaveštenu i stručnu javnost ciklusa u velikoj meri proširio, kao važna baza za dalje istraživanje i mapiranje. Mirjana Boba Stojadinović opisala je pojmovne tenzije u temporalnosti: da li se može govoriti o umetnosti nakon zločina, a da se ne govori o umetnosti pre zločina; o procesu humanizacije koji leži u srži umetničke prakse kao kontrastu dehumanizaciji koja je u osnovi zločina; i o nelagodnosti koja je prisutna među publikom ove umetnosti.
Profesorka Milena Dragićević Šešić ukazala je u diskusiji na potrebu da se ovakav rad ne ograniči samo na polja vizuelne umetnosti i filma, već da se proširi i na polja izvođačkih, muzičkih umetnosti i šire polje kulture, jer se upravo sinergijom tih delovanja vodi “kulturna politika odozdo”, prava politika civilnog društva. U te diskusije, kako je dodala, trebalo bi uključiti i društvene pokrete, te odgovarajuću filozofsku, sociološku i politološku misao ovog društva. Kulturna kontrajavnost vodi svoju kulturnu politiku unutar koje se razvija i misao o odgovornosti umetnosti za govor o zločinu i njegovo imenovanje.
Marijana Cvetković je skrenula pažnju na pluralitet značenja zločina koji je bio tema jednog od prvih razgovora, smatrajući da, osim prvog značenja ratnog zločina, u taj pojam ulazi i ubijanje Jugoslavije, ekonomski zločin i ubijanje društvenosti zarad stvaranja novih identiteta. Ona je ukazala na potrebu da se i sami bavimo arhivizacijom i sagledamo ove istorije, uprkos velikom opterećenju dnevnih poslova, zbog čega je arhiv nastao u okviru projekta važan resurs.
Suada Kapić istakla je da se dela i njihov kapacitet moraju vrednovati u odnosu i na kontekst u kojem su nastala, složivši se sa Milenom Dragićević Šešić da se kulturna politika već stvarala i stvara nezavisnom produkcijom i proizvodnjom znanja.
Jelena Vesić je od teze da se savremenost mora posmatrati istorično, iz situacije koja se i globalno može videti kao poraz, ukazala na to da su se veliki pomaci u istoriji uvek dešavali zahvaljujući razrađenoj kontrainfrastrukturi (medijskoj i organizacijskoj) i nevlasničkom odnosu prema životu (toga da se život može dati za neku ideju, za razliku od današnjeg primata individualnog života). Sada se, kako je primetila, čini da smo ispod tog kapaciteta, ali su borbe u kontekstu Srbije u poslednjih 30 godina bile veoma srčane. Prema istraživanjima, po ubrzanom padu institucija, najviše proizvodi “projektarijat”, navela je Jelena Vesić, uz ocenu da je jedna paradigma nestala, a nova se još nije rodila, tako da aktuelni rad kroz perzistentnu borbu za jedno drugačije shvatanje kulture i politike jeste proces instituiranja. To je svedočenje o mogućnosti, o načinu života i mišljenja koji se ne mogu naći nigde drugde, dodala je.
Aleksandra Sekulić skrenula je pažnju na cilj koji je CZKD zacrtao 2019. godine da se artikulišu preporuke za novu kulturnu politiku, ali uobičajene adrese za slanje tih preporuka u ovako zaoštrenoj situaciji nema: “Kulturnu politiku artikulišemo da bismo ponovo uveli mišljenje drugačije budućnosti, što je inače obeshrabreno”, dodala je ona, najavljujući nastavak ciklusa “Um(j)etnost nakon zločina” i dalji razvoj tog specifičnog arhiva regionalnog opsega.
Program se realizuje u okviru projekta "Raznorodnost u kulturi i aktivizmu“, koji su podržali Delegacija Evropske unije u Srbiji (EU/IPA), te Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i Ministarstvo kulture i informisanja Srbije.
*Foto: Ivan Zupanc
(SEEcult.org)
