Vlasta Volcano Mikić: QUICK TIME - BG-80, NY-90, BG-00

Vlastimir Mikić, poznat u Njujorku kao Volcano, a u Beogradu kao jedan od “Žestokih”, umetničke grupe koja je bila jedan od ključnih aktera “novog talasa” u umetnosti 80-ih godina prošlog veka, predstaviće se izložbom “Quick time” od 22. marta do 5. aprila u beogradskoj Galeriji “Zvono”, prvi put posle 19 godina odsustva sa domaće likovne scene. Desktop slikama iz ciklusa “Quick Time”, koje bi se mogle definisati kao “posttehnološko slikarstvo”, Mikić materijalizuje nestvarnu stvarnost kompjuterskih, digitalizovanih radova, problematizujući sudbinu slike, ali i domete savremene digitalne umetnosti uopšte. Izložba “Quick time” Volkena, svojevrsna je rekapitulacija njegovog iskustva na razvoju i oživljavanju njujorške scene digitalne umetnosti od sredine do kraja 90-ih godina. Te njujorške događaje, koji su podrazumevali mnogobrojne performanse, video instalacije i druge umetničke događaje uživo prenošene na internetu, Mikić poredi sa atmosferom i duhom prve polovine 80-ih godina u Beogradu, kada je bio jedan od glavnih aktera prekretnice na domaćoj likovnoj sceni, inicirane takozvanom “novom slikom”, ali i beogradskog klupskog života - pokretanjem rada kluba "Akademija" na Fakultetu likovnih umetnosti, sa Milovanom Destilom Markovicem, sa kojim je osnovao “Žestoke”.

U intervjuu za SEEcult.org, Vlasta Mikić govori o sličnosti atmosfere iz vremena beogradskog “novog talasa” 80-ih i “digitalne infekcije” u Njujorku 90-ih, značaju i uticaju kompjuterske tehnologije na umetnost, sudbini umetnosti uopšte i statusu umetnika, ali i o globalizaciji, uticaju ratova u bivšoj Jugoslaviji, 11. septembru u Njujorku…

SEEcult: Rekao si 1983. godine, u jednom od poslednjih intervjua koje smo radili uoči odlaska u Njujork, da “ideš tamo da sačekaš da padne atomska bomba kako bi video suštinu”. Desio se 11. septembar u međuvremenu. Je li to ta atomska bomba?

Volcano: Nisam znao da ce to na taj način da se manifestuje, ali su se posle 11. septembra mnoge stvari izmenile u SAD. Kod mene je došlo do neke vrste zasićenja radom. Ta neka situacija naravno da je uticala da se još više tako osećam, ali nisam imao neki specijalan plan kada ću da odem ili ovde da se pojavim.

SEEcult: Govorio si 80-ih da nema razlike između destrukcije i konstrukcije, a da se ti baviš pozitivnom destrukcijom. Šta sad o tome misliš?

Volcano: Možda je najbliže tome neka rekonstrukcija, koja je nastala iz konstrukcije i destrukcije u prošlom vremenu. Još od 1985, kad sam otišao, na neki način mi se činilo, podsvesno sam shvatao da je to možda poslednji trzaj onog dobrog vremena, da sve posle toga može da se desi maltene u stilu - posle mene propast sveta. Ne govorim o sebi ovde, već o nekoj našoj političkoj zaostavštini tih 80-ih godina, posle smrti Maršala, kada nije postojao neki kontinuitet u smislu sigurnosti, ali tada možda nismo ni bili svesni toga, jer je skoro do 90-ih bilo OK. Ali, sigurno u nekoj silaznoj putanji. Krajem 80-ih i tokom 90-ih vidimo šta se dešavalo ovde i gde ćeš veće destrukcije - potpuni raspad sistema i nemogućnost da se bilo šta sabere, nekih deset godina. Imam utisak da se to dešavalo i na globalnom planu. U Americi, kad sam došao, bilo je vreme postreganovske doktrine, koja je na neki način potpuno promenila tok i kontinuitet istorije koju smo do tada znali. Suština je bila u tome da je bolje da si jak, jer onda možež da srušiš bilo koga, a ako si slab, onda je to problem. U suštini, bolje biti jak i nepravičan, nego pravičan i slab. Što se tiče destrukcije, tih deset godina stvarno je bila velika, a završila se na kraju 11. septembra u Njujorku događajem koji je bio takođe destruktivan na mnogo nivoa za SAD i na neki način je doslo do nekog bumeranga, kretanja bumeranga koji se završio tu, kao neki talas koji se pokrenuo u jednom delu sveta, a potpuno na drugom kraju imao neku reakciju, na kojem se nije očekivao da će da se desi. Samim tim došlo je do velikih promena.

SEEcult: Pre odlaska u Njujork govorio si da se ne plašiš konkurencije i da bi lako mogao da izađeš na kraj s njom samo da imaš malo para. Jesi li se izborio? Šta je bitnije danas - novac ili idealizam?

Volcano: Finansije su naravno jedna od najvažnijih stvari, što se tiče spoljašnih manifestacija nečijeg uspeha, društvene realnosti. I onda sam znao i sada, međutim, da je najvažnija stvar da se čovek slobodno bavi umetnošću. Može i bez novca, iako je tada pod znakom pitanja njegov status, priznanje društva. Sreća je ipak možda mnogo važnija od novca, da se čovek nađe u pravo vreme na pravom mestu – da bude srećković. Onda je mnogo toga rešeno. Čak i da čovek nema svest o tome. Bez obzira, što se tiče konkurencije, potpuno slobodno i sa puno entuzijazma i želje da nešto uradim ušao sam u tu priču, kao i sada. Prvih nekoliko meseci u Njujorku bilo je prilagođavanje, rođenje ćerke, slikanje i rad na skulpturama od drveta, instalacijama, komunalnim projektima u to vreme, koje je bilo na neki način prekretnica u smislu Reganove doktrine i republikanske misli o čvrstoj ruci. Sve se na neki način obistinilo. Došao je Đulijani. Pre toga grad je bio u nekom vakuumu, uz porast kriminala, dosta oronulih zgrada, bez specijalnog plana razvoja, ali s druge strane - pun nekog duha i slobode, nije bilo uštogljeno, stavljeno u kutije i boksove, nego je bilo mnogo rupa iz kojih su mišići izlazili i jurili okolo. Kasnije su sve te rupe zapušene i izmalterisane, svaki deo ulice, Menhnetna, postao je osvetljen, kultivisan, prisluškivan, organizovan, doveden u totalni red. A u nekom totalnom redu gubi se osećaj te neke destrukcije koja pomaže konstrukciji situacije i duha. Mislim da se to izgubilo na kraju u Njujorku.

SEEcult: Zastupao si 80-ih i tezu da je došao kraj umetnosti i da će slike postojati dok postoje ljudi koji vole da ih okače na zidu, da će se možda desiti pokret “stara slika”. Sada radiš klasične slike, posle dugogodišnjeg iskustva sa digitalnom umetnošću i internetom. Je li to “stara slika”?

Volcano: Posle tog iskustva digitalne infekcije, kako ja zovem taj njujorški period kada smo počinjali digitalnu umetnost, spontano sam zaključio da neke od postulata tog iskustva koje sam prošao ipak treba da stavim u jednu klasičnu formu, da ih pretvorim u novu formulu. Kompjuter sam po sebi ne može da ti napravi formulu. Može, na osnovu iskustva koje je dobio kao informaciju, kao veštački život, koji će možda da se desi u jednom trenutku, ali kao postulat. To je kao kada kompjuter igra šah protiv Garija Kasparova. Čini mi se da ta neka formula ljudskog bića i njegove mogućnosti da dođe do spontane formule, ideje, neke forme, da bi to trebalo da se sačuva na jedan klasičan način i da se pokuša da se ubrizga osećaj te neke zemaljske, ljudske realnosti. Hteo sam i da budem siguran da te ideje postoje napisane na papiru ili naslikane na platnu, u svojoj iskonskoj formi, bez obzira što su potpuno suprotne, jer kao postulat i formula mislim da će nas pratiti ta vrsta ideje komunikacije još bar sto godina, dok ne dođemo do nečeg drugog. To moje iskustvo ubačeno je na ovim najnovijim radovima u naslikane kompjuterske frejmove, što može da asocira i na stripove, jer u njima takođe imaš ekspresivnu priču izmedju prozora. Ovo je moja realna priča, odnosno virtuelna priča koja se desila, stvarna je, nije izmišljena, deo je mog iskustva.

Želeo sam da napravim i svojevrsni spomenik tom iskustvu, da ga zabeležim u klasičnom formatu. Jer, u digitalnoj umetnosti nemaš za šta da se uhvatiš - sve lebdi u potpuno nepredvidljivom prostoru. Dešavalo se da mi se digitalni fajlovi izbrišu, zbog virusa ili iz bilo kojeg drugog razloga. To je neka vrsta “matriksa” - živimo u svetu koji je realan onoliko koliko je sam softver u mogućnosti da pruži. A ja sam hteo da krenem korak unazad i da preispitiam celu stvar, kao kad bi čovek imao priču o tome šta je doživeo u tom “matriks sistemu”, ali jedino je realno ako to napiše na papiru. Možda ni u tom trenutku nije realna ukoliko je u situaciji softvera, ali ako fizički postoji kao objekat, opipljiv, utoliko ima i težinu. Jer digitalni fajl nema nikakvu težinu, gravitaciju, nije ovozemaljski.

SEEcult: Bio si među prvima na njujorškoj sceni koji su 1994. počeli da se bave digitalnom umetnošću. Kako je došlo do toga, u vreme kada su se tek pojavili personalni računari i internet?

Volcano: Od 1994. krenula je digitalna scena, kada je postojalo možda 15.000 sajtova. Uglavnom su studenti sa Univerziteta u Njujorku i širom SAD počeli da razvijaju interaktivne programe. Cela ta priča došla je iz vojnih krugova koji su tu neku tehnologiju oslobodili za široku narodnu upotrebu. Pojavio se i Power PC - Pentium, i onda Windows, što je strahovito olakšalo korišćenje računara, koje smo do tada znali po upotrebi u dos-u, kao prilično nezanimljive i neupotrebljive za svakodnevnu upotrebu, bez ikakvog vizuelnog identiteta i zanimljivosti. U tom periodu desilo se i nešto vrlo simptomatično, na neki način slično ili isto kao u Beogradu 80-ih godina. Pojavila se ta neka kritična masa ljudi koji su se polako potpuno spontano uključili u taj proces. Desila se maltene ista situacija kao u Beogradu da sam ja sa prijateljem Đefom Gompercom (Jeff Gompertz) isto slikarem po obrazovanju, krenuo u sve to. Tada sam prvi put kupio kompjuter power PC, krenuli smo od nule… Stvorila se ta kritična masa od 150-200 ljudi, kao u Beogradu. Strahovito je bila velika aktivnost. Performansi, instalacije, na sve strane. Mi smo bili među prvima, ako ne i prvi koji su nosili te glomazne kompjutere, organizovali događaje, perfomanse, partije, instalacije po raznim delovima Njujorka, u Bruklinu, na Menhetnu, napuštenim klubovima, fabričkim halama, galerijama, komercijalnim prostorima koji tada nisu bili u mogućnosti niti su znali za korišćenje LCD projektora. Užurbano smo tražili način da prezentujemo svoj rad. Znali smo da je najbolje da imamo ogromnu sliku koja bi bila na zidu, pa smo jurili stare ogromne “Barko” projektore iz aviona. Osnovali smo grupu Floating Point Unit (FPU) i bili pozivani skoro svake nedelje da učestvujemo i radimo VJ-ing. U to vreme počela je i džangl (jungle) muzika. Radili smo najpre u jednom napuštenom klubu “Ex robots”, koji je bio after hours, dugo je radio, kao Akademija - dolazilo se u tri ujutro i ostajalo do 11. Zakupili smo ga i tu smo imali prve svoje žive prenose, koristili smo kao živog modela malu kornjaču u
akvarijumu, dugačkog vrata i mekane kože. Snimali smo je, zumirali, projektovali to uživo u klubu… To nam je bio glavni glumac, kornjača koju smo nazvali Supi (Soupy), zato što smo mislili da bi, pored toga, mogla da bude i odlična supa od nje. Ljudi su čudno reagovali - odjednom vide uživo kornjaču, a nije video projekcija. Donosili smo ogromne uređaje, koje su sada zamenili lap topovi. Samo pet-šest sati trebalo nam je da ih postavimo, a koristili smo ih i u kuci, za svaki perfomans morali smo iznova da ih sastavljamo. Dva kompjutera, mikser sa dva videa vhs, koji bi bili miksovani. Nešto smo radili uživo, nešto pripremali ranije, dodavali animacije na nekom blue skrinu”

SEEcult: Sarađivali ste sa mnogim drugim umetnicima, DJ-evima, plesačima?

Volcano: Imali smo jednu od najboljih muzičkih scena - tu je krenuo svoj put u zvezdana neba, naš prijatelj DJ Spuki (Spooky), koji je tu počinjao kao klinac crnac koji je završio filozofiju i pisao za “Njujork magazin” i bio prihvaćen u tom nekom intelektualnom elitnom njujorškom krugu. Onda, grupa ljudi oko DJ Oliva, DJ Lupa (Loop), koji i dan danas rade”. Onda se tu pojavila plejada mlađih ljudi, koji su završavali na univerzitetu ITP (Internet tehnology program) i prvi put radili live broadcast. Radili smo mnogo, mnogo tih perfromansa, kasnije se malo saželo. FPU je počeo da radi sa Gertruda Stajn Teatrom (Gertrude Stein Repertory Theater) i u to vreme zanimali smo se za prenošenje uživo slike, koristeći “Quick time” i “CUseeme” softver, napravljen za Kornel univerzitet, a razlika između njih je što je u jednoj seansi mogao da bude prozor onog koji učestvuje i još šest-sedam prozora ljudi koji su učestvovali, kao neki video chat. Svojevrsni desktop teatar. Nazvao bih to nekom ekspresijom u priči dešavanja, u nekoj interakciji između tih različitih ljudi koji su učestvovali. FPU je pokušao da to iskoristi za bavljenje umetnošću i za istraživanje fenomena šta znači biti na vebu, šta znači povezati se.., a kao osnovna potka nam je bilo ljudsko telo, nešto što znamo i što je i u realnosti korišćeno kao predmet u slikarstvu, nešto od čega ne možemo da pobegnemo, kao materijalna prva i poslednja stvar u svetu.

Onda su počeli nastupi u Gertrude Stajn Teatru u Galeriji “Here” na Šestoj aveniji i saradnja sa japanskim Buto (Butoh) teatrom Tomoe Sizune i Hakutobo (Tomoe Shizune & Hakutobo), a muzički deo su ralizovali Eliot Sarp (Elliott Sharp) i Ned Rotenberg (Rothenberg) koji su već bili poznati ambijentalno-konceptualni muzičari u Japanu.

Napravili smo seriju brodkasta – prenosili smo celu situaciju, pravili virtuelnu instalaciju i uživo je koristili kao pozadinu za njihov ples - ono što se sad koristi u teatru u vidu velikih projekcija virtuelnih prostora koji se kreću. Mi smo i dalje koristili Supija, donosili smo i ogroman bazen-akvarijum, odnosno kutiju od pleksiglasa, široku tri metra, metar i po visine, u kojoj su bile ponekad ribe, jegulje, nekad Supi, neki objekti, poput fontana. Snimali smo kamerom kretanje vode, montirali preko miksa u odnosu na drugu kameru koja je snimala buto igrače. Dešavalo se da deo buto plesača bude u Japanu, pa su oni to isto slali nama i sve se  udvostručavalo i pravilo kao kompleksna igra prozora. Oni su komuncirali iz Japana i Njujorka, uz korišćenje virtuelnih instalacija i sve smo to spajali u jedan outlook koji je išao uživo preko interneta. Buto nam je idealno odgovarao, jer sam po sebi ima spore pokrete. Pošto je u najboljem slučaju tada vrhunac u Njujorku bio ISDN, a kad uključite nekoliko prozora sa simultanim prenosom, oni su se toliko usporavali da slika nekog bržeg pokreta ne bi mogla ni da se vidi. Tako je sama forma buto plesa bila kompatibilna sa tehnološkim mogućnostima prenosa u tom trenutku.

SEEcult: FPU se bavio i istraživanjem digitalne umetnosti?

Volcano: U Sudo (Pseudo) programu na Brodveju, koji je okupljao najveći broj mladih, koji su se tek pojavljivali s fakulteta, radili smo dve-tri godine. FPU, odnosno Dzef i ja, bavili smo se istraživanjem algoritama veštačkog života. Sve te neke elemente koristili smo za žive prenose. Bavili smo se i algoritmima za pretvaranje slike u zvuk i korišćenjem tog nekog povratnog procesa za uživo prenose. Uglavnom sve što nam je palo na pamet to smo i radili. Jer, toliko je bilo mogućnosti - sam softver i “Quick time” bio je različit, sad je našminkan, a ranije nije bilo toliko funkcija. Sadašnji program je bio rasparčan u desetak manjih, koji svaki za sebe radi određenu stvar. Svako je radio na svom malom problemu. Ceo softver bio je potpuno besplatan.

SEEcult: I sam si eksperimentisao muzikom?

Volcano: Ja sam uvek voleo da kombinujem materijale, na primer, aparatom za zavarivanje zagrevao bih kašičiću koju bih stavljao na super hladan suvi led i on bi pravio zvuk. Mikrofon bi ozvučio celu stvar, pa bi to bilo opet povezano sa nekim lupom i
zvukom iz tog perioda digitalne infekcije, veštačkog života, algoritama zvuka..

SEEcult: Radili ste i ogromne instalacije sa naduvanim balonima, koje nameravaš i ovde da postaviš posle izložbe u “Zvonu”.

Volcano: U to vreme smo počeli da pravimo i ogromne balone u slobodnom prostoru koji su bili naduvavani ventilatorom koji bi stalno slao vazduh unutra. Bio je to osećaj tog nekog digitalnog sveta današnjice, osećaja da su zidovi oko nas nestali, da samo jedan potez žiletom može sve da izduva ”Fantastično je bilo i kao forma za projekcije. Ponekad su baloni bili ogromni - 7-8 metara visine, kao baloni za tenis ili polovina, a unutra su postavljane instalacije sa uživo prenosom. Jednom smo imali čak sedam
projektora koji su slali na različite strane informacije i video outlook, onda smo to miksovali i sa 16-mm projekcijom. Unutar prostora to je sve moglo da se vidi na zidovima, ali projekcija je mogla da se vidi i spolja. Onda su te same strukture postajale sve komplikovanije - dva balona sa tunelom između, pa tri balona sa različitim fenovima, kao plastični igloi, prilično veliki. Normalno, u toj akciji su učestvovali i mnogi drugi ljudi iz sfere mode, DJ-evi, koji su puštali muziku” Mi smo donosili kompjutere kao ludi i svaki dan ih iznova postavljali” Radili smo projekte sa džangl muzikom, učestvovala je u jednom trenutku u modnom performansu u svemirskom odelu i japanska umetnica Mariko Mori, koja je sad zvezda. FPU je pokušao da uključi što više ljudi koji su paralelno izvodili perfomanse, a mi bi sve to na neki način dokumentovali i uživo prenosili. Onda je došlo vreme i tih “potpunih prezentacija”, od mrtve prirode sa zmijama i gušterima u providnim kutijama, do živog izvođenja muzike - u svakom ćošku neko je nešto radio. Ceo prostor toliko je bio ispunjen raznim dešavanjima, kao neki sajam umetnosti. Bio je tu i čuveni fotograf Spenser Tunik (Spencer Tunik), koji snima gola tela kao instalaciju, pa Kriscan Markle (Krischan).

Onda dolazi Soho art festival, saradnja sa Art netom, koji je tek tada, 1995-96. pokrenuo svoj sajt. Rhizome (http://rhizome.org) je krenuo skromno tek 1996, Amazon.com 1995. sa prvim malim sajtom, a onda su se mnogi ljudi obogatili – kupovali akcije Amazon.com za dva dolara, a 1999. skocio je na 200 dolara po jednoj akciji.

Bilo je i još saradnje sa Gertruda Stajn Teatrom, sa Thing.net-om i Volfgangom Staleom (Stahle), koga mogu da pohvalim da je bio na strani bombardovanih u vreme našeg rata. Thing je tada krenuo i postao jedan od prvih umetničkog karaktera. Družili smo se i radili i sa Manuelom De Landom, autorom jedne od kultnih knjiga o pobuni robota, Rikardom Domingezom (Elektronic disturbance theatre…).

SEEcult: I u Njujorku si prestao u jednom trenutku da se angazuješ u svim tim dešavanjima, kao posle beogradskog perioda.

Volcano: Ja bih to u Njujorku nazvao digitalna infekcija. Kao kad dođe bakterija i totalno napuni sve. To je digitalna infekcija u svakom pogledu, video, internet, muzika, potpuna digitalna zaraza. Ceo taj moj digitalni rad trajao je do 1998-99, ali već tih godina su počeli da se pojavljuju DJ-evi i VJ-evi na kilo. I tad je već počelo to po restoranima, klubovima, kafanama, da bude normalno. U tom trenutku sam prestao toliko da se interesujem.

SEEcult: Mnogi su iskoristili moći interneta da prave printove ili muziku, a ti se vraćaš ovim novim radovima klasičnom načinu slikanja.

Volcano: Jednostavno je uraditi print. Pritisneš dugme, on izađe. To ne znači da ne može da bude dobro. Ali, toliko je zagušeno svim tim. Iako ima i dobrih, mnogo je više loših stvari. Svako može da uradi i video. Za jednu izložbu i stvaran rad treba, međutim, neko vreme. Kao i pisanje knjiga. Ja sam iz ovih njujorških godina izabrao neke kompozicije i suštinu stvari, kao da sam uradio 10.000 printova. Nisam hteo da printujem ono što je suština, već sam hteo da ih uradim na težak način, jer zaslužuju to. Morao sam da imam poštovanje, da ih izdignem od nivoa printa, jer mi je to toliko bilo jednostavno, više nije izazov.

SEEcult: Odlikovao te je divlji ekspresionizam, ne samo u formi i boji, nego si i cepao, sekao slike. I u Njujorku si napravio instalaciju sa zapaljenim gumama 1992-93, na početku ratova ovde.

Volcano: To je bilo pre digitalne infekcije, a spontano sam došao na tu ideju, možda zbog situacije 90-ih, rata u Hrvatskoj, posmatranja fotografija, stalnih scena zapaljenih kuća i priličnog nerviranja. Tada sam stanovao u Bruklinu, delu pored reke koji je bio prilično napušten, bez svetla, sa oronulim dokovima, koje niko nije popravljao, a sa fantastičnim pogledom na Menhetn i ceo Njujork. Ja to mesto nazivam sveže đubre, jer su ljudi dolazili i ostavljali razni otpad. Tu su živeli beskućnici, prostitutke se šetale, ponekad bi našli neki automobil sa lešom. Meni je bilo inspirativno da budem tamo, nekih 150 metara od mesta gde sam radio. Fantastičan pogled je bio na grad koji blješti, a ti stojiš na svežem đubrištu, gde ponekad naleti neki leš, okružen olupinama automobila, zapaljenim gumama koje ostavljaju automehaničari, starom lokomotivom. U jednom trenutku neko je zapalio hrpu guma. Počeo sam da ih sečem. Izgubile su bile formu, izuvijane su imale potpuno neki životinjski osećaj, grč. Obrađivao sam ih po vrućini, znojio se nad njima, vukao ih do studija, a teške su bile, ogromne. Kačio sam ih i napravio instalaciju, a imao sam osećaj da pravim neko skladište, groblje umrlih duša. Pošto se guma pravi od prirodnog materijala - kaučuka, imao sam osećaj da je to povratak u neku životinjsku, iskonsku formu. Kao da su te gume, u stvari, zapaljena tela. Ništa bolje ne bi moglo da ih predstavi, nego sama zapaljena tela. Ta instalacija izložena je bila u Galeriji Exit art, u kojoj sam napravio pod od kvadrata sa crnim ivicama, sa krstovima na beloj podlozi u sredini, kao na odeći Svetog Nikole. Kvadrati su bili 1,2 x 1,2 metra, belo je iscrtano kredom, a crno ugljem. A te gume su visile iznad toga i imao se osećaj sinteze te neke težine života, otpadanje te neke žrtve, krunjenje tog grafita sa žrtve u neku zemaljsku formu. Uoči otvaranja izložbe, pojavila se na televiziji stravična vest da je prostitutka ubijena i zapaljena 200-300 metara od mog studija, i to upravo u onim gumama u kojima sam do tada radio. U tom trenutku sam shvatio da su i ti manijaci kriminalci u trenutku svog tog nekog magnovenja ukapirali da možda, ako je zapale u tim gumama, niko neće primetiti da su je ubili. Ti objekti, te gume, potpuno su postali deo realnosti, jer su, na kraju krajeva, imali i bukvalno svoju žrtvu. Nešto o čemu sam razmišljao stvarno se desilo.

SEEcult: Pravio si i ikone Bogorodice sa detetom. Otkud to da radiš u Njujorku?

Volcano: I to se desilo pre digitalnog perioda, verovatno ima veze sa rođenjem moje ćerke, kao neki arhetipski poriv da se to radi. Prvo sam radio na crnim motociklističkim jaknama, hteo sam da izmenim njihovu simboliku negativnog - lobanja i ostala ikonografija. Slikao sam na njima Bogorodicu, skoro da sam želeo da spasem tu jaknu od same sebe, da joj promenim značenje. Jednom je jedna Poljakinja u metrou počela da se moli ispred moje jakne i da je ljubi na mojim leđima, što je neverovatno. Nisam mogao da verujem. Desio se i mali pokret, neki Rusi su počeli da ih rade, počelo je da se primećuje već po Njujorku. Čak sam čuo, nisam bio lično, da je na Parson školi za modu bilo nekoliko modnih revija tih jakni, drugačije oslikanih. Onda sam prešao na skulpture Bogorodice, prilično uske. Pošto su u srpskoj srednjovekovnoj i vizantijskoj umetnosti retke skulpture Bogorodice majke i deteta kao trodimenzionalne, ja sam pokusao da uradim skulpturu koja je trodimenzionalna, ali izdužena, tako da stvara utisak dvodimenzionalne.

SEEcult: Za tebe su karakteristični veliki formati, a sada praviš male, potezi su ti minuciozniji, rekao si - kao ikone da slikaš.

Volcano: To je na neki način sažimanje tog nekog mog rada u Njujorku. Po dolasku ovde, setio sam se i Akademije, na kojoj sam bio prilično avangardno nastrojen i vrlo slobodan u načinu izražavanja i želji za preispitivanjem i suočavanjem sa akademskim klasičnim načinom slikanja. Ali, neke najklasičnije slike koje i dan danas pamtim su bile minijature nekih mojih kolega, vrlo klasično rađene. Mali format, nabijeni, ostao mi je u podsvesti kao šablon za klasičnu predstavu realnosti. S druge strane, ima veze i sa veličinom samog kompjuterskog skrina, koji je, kada ga gledate u kući - obično 17 ili 19 inča, to je i veličina tih slika, ali ako ih “bacite” kroz LCD projektor na zid, mogu da budu ogromne. U tom smislu sam razmišljao da nije bitno, mogu da budu i male, kao prototip slika koje bi mogle da budu mnogo veće. Nije bitno da budu ogromne, koliko je važna suština, ideja same forme tog novog jezika, dizajna koji nam je potpuno ušao pod kožu i postao deo našeg života. Taj mali format omogućava da se osećam kao kod kuće, kao da nisam otišao na performans, kojih je bilo na hiljade u Njujorku, nego kao da sam vežbam za njega.

SEEcult: Tvoja moć i u Beogradu nije bila samo u “novoj slici”, nego u celokupnom ponašanju. Praktično si na svakom javnom mestu pravio performanse, koji u tom trenutku nisu izgledali kao rad, ali su bili. Sa Destilom si pokrenuo rad Akademije.., dakle, nije bilo samo slikarstvo u pitanju, već celokupno dešavanje je bilo umetnost, a ne samo “uzmi, pa slikaj”.

Volcano: Vrlo bitna je bila kritična masa ljudi koji su tada postojali u Beogradu. Jer, bez te kritične mase kreativnih ljudi, koji su se bavili i likovnom umetnošću, rokenrolom, glumom, pozorištem, ne verujem da bi do svega toga došlo. To je bilo vreme u kojem se to desilo i rodilo. Iz tog vremena iznikao je ceo taj pokret komunikacije, druženja, svaki momenat je bio na neki način važan. Anagažovanje na Akademiji smo shvatali kao vrstu umetničkog rada. Ni na početku, kad smo klub otvorili, nismo videli sebe kao neko ko bi nastavio i radio da od toga živi i kuva kafu. Radili smo godinu i po-dve i krenuli dalje, a taj projekat je ostao iza nas i dobro je što je tako, jer je to bilo neko najbolje vreme koje će ljudi zapamtiti. S druge strane, Akademija je sama po sebi bilo mesto gde su se ljudi okupljali, znali jedni druge i čovek je u takvom okruženju mogao da bude slobodan. Ljudska psihologija je takva da čovek može mnogo ako se nalazi u okruženju koje mu prija, sa ljudima sa kojima može nešto zajedno da radi. Na svu sreću, imali smo tu kritičnu masu koja je jedva čekala da se nešto tako desi, a i mi sa njima. To nam je na neki način olakšalo posao, sve je bilo spontano, bez velikih planova, jednostavno je pokuljalo iz života, koji se svakodnevno dešavao.

SEEcult: Govorio si 80-ih da te je teško motivisati da napraviš novu izložbu slika, jer si ih “imao milijardu”. Šta te je sada motivisalo?

Volcano: Jednostavno hteo sam ponovo da naslikam nešto. Ova sredina i okruženje potpuno me je vratilo u neku realnost života svakodnevnog. Ponovo sam osetio želju da osetim miris boje, terpentina, da uprljam ruke.. i da ponovo napravim ako mogu taj neki mali pomak. Jer, užasno je teško biti nov u figurativnom slikarstvu, pa i u apstraktnom. A i samim tim što dugo nisam izlagao ovde i bio prisutan, smatrao sam da je sazrelo vreme za seriju radova koji bi u klasičnom smislu objasnili godine koje sam proveo u inostranstvu i ideje i način razmišljanja, iskustava koja sam stekao. Imao sam nešto da kazem, drugačije i različito, čini mi se, suštinu nečega ili nekog izražaja koji tek sada dolazi ovde i koji će tek da zaživi za koju godinu. Na zapadu je to mnogo više zaživelo i ljudi su se na neki način i poistovetili s tim, i u formalnom i u praktičnom smislu, a ovde se još nije desio virus digitalne infekcije u pravom smislu.

SEEcult: Pre izvesnog vremena napravljena je stalna postavka Muzeja savremene umetnosti, gde, na žalost, nema “Žestokih” u 80-im, iako ste i ti i Destil bili ključni akteri tog novog talasa u Beogradu. Kako gledaš na to?

Volcano: Stvarno ne znam razlog. Jedino što mogu da mislim je da ljudi, u stvari, ne znaju i da su zaboravili, da ne znaju ili ne žele da saznaju pravu istinu o tom vremenu, a u suštini svi se vezuju za to vreme i pričaju o tome i svi hoće da izvuku iz tog vremena neku energiju i neke poene i slavu. Čak i oni koji uopšte nisu bili prisutni, a i oni koji jesu, sad se prave da nisu, a opet pričaju o tome i potpuno su ubačeni neki drugi identiteti koji nisu gradili to vreme. To je žalosno. Kao i to što u okviru MSU imamo više predstavnika iz regiona, ljudi koji su živeli negde drugde i koji u svojim galerijama i muzejima imaju svoje radove postavljene. Kao da su oni odrasli u ovom podneblju i kao da su oni bili osnovna pokretačka snaga tog vremena, iz dana u dan. Mnogi od tih ljudi jesu bili prisutni, to je tačno. Ali, sigurno da mi, lično ja, nisam gledao preko plota i kopirao ljude koji su dolazili iz regiona. Normalno, družili smo se i znali, ali mislim da je Beograd bio pokretačka snaga.

S druge strane, obično se ljudi ovde vezuju za rokenrol scenu i vrlo im je teško da sagledaju bilo koji drugi aspekt umetnosti, a neki od kritičara čak i ne znaju ili nemaju tačnu informaciju o tome šta se dešavalo, a pišu i pričaju o tome.

Razgovor vodili: Miroljub Marjanović & Vesna Milosavljević

(SEEcult.org)