BANOVIĆ STRAHINJA - EPSKA GEJ IKONA (pohvala opetovanom čitanju)

.

.

Ponešto stvarno treba pročitati iznova.

Čudo je to ponovno čitanje, sve ispretura!

Evo, na primer, pesma o Banović Strahinji. Već posle drugog, najviše trećeg čitanja, taj proslavljeni junak (“netko bješe” i “pomalo je takijeh…”) jasno se ukazuje kao anti-junak, a ono sto su nam u školi uvaljivali kao prostodušnu sagu o junaštvu i plemenitosti, kao veličanstvena, psihološki ubedljiva poema o lakomislenosti i bezobzirnosti, taštini i izopačenosti, ali i o samospoznaji i otrežnjenju, kajanju i iskupljenju.

Nije “Banović Strahinju” Gete džabe slavio!

Uza svu netipičnost naslovnog lika, svakako mu nije moglo promaći ono zbog čega ga je verovatno još više cenio, a o čemu se ovde vekovima čutalo, o čemu čak ni lascivni Vuk Karadzić, nikada nije prozborio ni reč.

Ali nećemo ništa unapred. Krenimo radije poput Getea, polako i bez buđavih predrasuda, sve stih po stih. Iznenadićete se, tu je sve, ama baš sve drugačije, pa i sasvim suprotno od onoga što su nas učili, ni nalik zvaničnoj verziji, a pogotovo onoj skaredno lažiranoj filmskoj verziji sa Frankom Nerom.

U čemu je, dakle, stvar:

Na samom početku Poeme, B.S. se budi u cik zore sa iznenadnom odlukom da krene na put. Skače iz postelje, odjeva se u svečano ruho (ruvo), opasuje se i nagizdava (“okiti se jedan srpski soko”), pa onda budi sluge i zahteva da mu osedlaju konja.

“Jer ja, đeco, mislim putovati” kliktavo im dovikuje, nazivajući ih (nota bene) đecom.

Zanimljivo, i najstariji od Mrnjavcevića iz pesme “Zidanja Skadra” na sličan se naćin obraća svom slugi Desimiru:

“,Desimire, moje čedo drago,
Do sad si mi bio vjerni sluga
A od sade moje čedo drago”.

Otkud najednom tolika prisnost jednog velikaša i jednog sluge? Sta li se to medju njima upravo desilo kad je socijalna provalija tako naglo premošćena? U pesmi se ovaj obrat nikako ne objašnjava, ali zar se u poeziji, pa makar i narodnoj, bas sve mora eksplicitno reći? I zar je tu potrebna neka natprosečna pronicljivost? I najzad, zar ovaj uzgredni detalj ne pojašnjava lakoću s kojom se taj Mrnjavčević odlučio da jednu mladu i lepu ženu živu zazida.

Ne znam da li je neko već primetio, ali narodna poezija je, fakat, prepuna tog nežnog jaranstva među muškarcima i podsmešljivosti, pa i svireposti prema ženama.

No vratimo se B.S. Kamo ce on tako iznenada, kakav ga to impus tako močno katapultira iz njegove “Malene Banjske kraj Kosova”?
Narodni pesnik nam bez okolišenja saopštava:

“U tazbinu u bila Kruševca,
K milu tastu starcu Jug-Bogdanu,
Ka šureva devet Jugovića”.

Pred svojim slugama, koji ga jamačno već dobro poznaju, B.S. se ni malo ne skanjuje, te glasom, koji je usled uzbuđenja morao kliznuti u falset, ispaljuje skaredni krik:

“Tazbina me ta željkuje moja!”

Na ovom mestu zastanimo i na trenutak odložimo ovu studiju. Zagledajmo se u sebe i zapitajmo se, šta ima tazbina, šta ima otac i braca njegove supruge, njega da “željkuju”? I uostalom, kakva je mu je to reč “željkuje”. Lepa je, ali odakle mu? Ni u Predkosovskom, ni u Kosovskom ciklusu, takve reči nema.

No važnije je pitanje, šta taj kliktaj znači?

Ovo ne razume samo onaj koji namerno neće da razume.

Ali zapitajmo se odakle njemu ta, u slavijanskoj tradiciji dotad nepoznata sklonost ka kinđurenju i gizdavljenju? I ta žudnja za drženjem sa muškarcima? Jasan odgovor daje on sam. Na jednom mestu, hvališe se ovako:: “Mogu Turski, i mogu Manovski, i Arapski jezik razumijem, I nakrpat sitno Arnautski …”. Gde je on sve te jezike naučio? Svakako ne na brzim kursevima - on je sa svim tim istočnjacima zasigurno živeo. A među njima, zna se; ženske za rasplod, muški za uživanje!

Eto kako to narodni pesnik! Sve nešto izokola i u nagoveštajima, pa ipak sve jasno.

A ono povremeno izvrtanje imena Banović Stahinja u Strahinj Ban? Da, i ja sam pomislio da je zbiog metrike, eto, da stvar lakše klizne, no pre će biti da je to neka Vukova muljačina i šega. Mislim, zaista: Srahinj Ban - Crven Ban.

Ima u toj pesmi sličnih nagoveštaja onoliko, ali dosta o tome. Uostalom, to i nije osnovni predmet ove studije. Jedina funkcija svega toga je da iznervira i privede čitaoca bitnom. Stoga smesta promenimo gard, manimo se zaključivanja i pokušajmmo da rekonstruišemo šta se tog, pokazaće se kobnog jutra, s našim “srpskim sokolom” stvarno dešavalo.

U tom smislu pristanimo, ali samo za potrebe ovog teksta, čak i na prilično raširenu tezu da B.S.nije imao stvarne sklonosti ka valjuškanju s muškarcima, te da mu se onaj skaredni kliktaj oteo tek onako.

Pa ipak, da li će to išta promeniti na stvari? Ma, nema šanse! Jer, ceo kontekst je paradigmatičan, a psihološki profil B.S. dobro poznati vanvremenski kliše.

B.S. je mali provincijski vitez velike hrabrosti ali neznatnoga roda, koji se iznenada suočava sa neveselom stvarnošću svoje Malene Banjske, skrajnute i zaboravljene, iznenada jasno vidi svoje vlastelinske, ama uboge dvore sa drvenim tremovima, ambarima i stajama oko blatnjavog dvorišta po kojem trčkara musava služinćad, balegaju svinje i kljuca sitna živina.

I dok ga naizmence oblivaju valunzi neizdrža i slutnje nekog drugačijeg, punijeg i elegantnijeg zivota, iskrada se iz bračne postelje, ne budeći svoju mladu i najverovatnije lepu suprugu, koja mu je na neki nacin mozda I draga, ali sa kojom naprosto ne zna šta bi, pa zajahuje “konja od megdana” i hita u Krusevac “gde odskora carstvo postanulo” i gde ce s ‘rišcanskom gospodom “gospodsku riječ besjediti, gostiti se mlogim gospoštinam i nazdravljat zlatnim kondijerom…”

B.S. u hipu raskida sa celim svojim dotadanjim zivotom, ne mareći ćak ni za svoju ostarjelu (a da kakvu) majku, pa se ne oprašta ni sa njom. Napušta, bar za kratko brak u koji je najverovanije uleteo, jer je orođavanjem sa jednom tako močnom porodicom, video kao šansu da se vine u onoliko žudjene, više društvene krugove u kojima vlada (hm) uglađenost i svakojaki rafirman..

Da je taj njegov iznenadni odlazak imao veze s nekim rutinskim viteškim poslom, da je na primer krenuo da opljačka nekog svog komšiju vlastelina, popali mu dvore i pokolje nejač, ili da se makar uputio u obližnji šumarak da potamani nesto veprova i lokalnuih aždaja (a u onoj lažiranoj filmskoj verziji sa Frankom Nerom, upravo se onamo uputio), sasvim bi bilo razumljivo sto suprugu ne budi i ne objašnjava joj nista. Uostalom Vitez od La Mače lepo je i neobično tačno primetio da se žene u viteške poduhvate ne razumeju bas ništa..

Ne, nije on krenuo ni u kakvu vitešku porvicu, krenuo je običnu, nićim izazvanu porodičnu posetu. Pa zašto onda ide sam? Valjda je oduvek normalno i pristojno da se u posetu tazbini ide sa suprugom I (ako se ima) sa sve sitnom decom.

Treba li ovde uopšte pominjati, za ono vreme skarednu činjenicu da B.S. nema dece? I može li to ikoga da začudi, ako se već zna da ga njegova ljuba, za koju se nigde ne kaže da je nerotkinja, toliko malo zanima da je, verovatno vazda uplakanu, u cik zore napušta bez reći. Napušta je samo da bi se pajtao sa njenim ocem i braćom, koji ga, očito je, zanimaju više!

Šta dakle pomisliti o čoveku koji bez ikakve stvarne nužde, svoje najbliže ostavlja janičarima i svakojakom arnautskom bašibozluku na izvol’te? Jer znalo se dobro, Turci su već svo Kosovo pritisli, pa posvuda pale, kolju i nabijaju na kolac, te siluju i muško i žensko. Ne hajući za sav taj nepojaman užas, B.S., pogonjen ego-tripom i ko zna kakvim sve izopačenim maštarijama, hita u prestoni Krusevac, odlučan da najveću ‘rišćansku gospodu gizdavosću zaseni, da im se, junak, nametne i druži se s njima (Franko Nero u Kruševac hita tek pošto se tragedija već desila, tobož da od tasta zatraži pomoć). .

Fascinantno je da takav lik ovde vekovima funkcioniše kao paradigma čojstva i plemenitosti. Govori li to o specifičnom, za ‘rišćanski moral sasvim netipičnom, a na ovim prostorima preovladjujućem sistemu vrednosti koji u nacionalne junake često promoviše nitkove, slavi secikese i secigrla? Ili se tu naprosto radi o površnom i nekritičkom čitanju, pa i o generalnoj neurednosti mišljenja koja počesto krasi i obrazovaniji svet, a za koju bi verovatno trebalo zahvaliti ovdašnjim, tradicionalno lošim školama?.

Pada mi na pamet da možda nije sasvim slučajno to što se savremeni beogradski vašar taštine svakonocno održava u jednoj dorčolskoj ulici, koja je poznata kao “silikonska dolina”, a koja se zvanično zove ulica Strahinjića Bana.
U tom smislu, ovaj tekst preporućujem gospodi iz Komisije za imenovanje ulica.

Nadam se da će im ovo biti dovoljno. Inaće, moraću da potežem i sve one oštre prekore njegove očajne majke, pa i prezir njegove ljube Andje, koja je, spoznavši u svom otimaču pravog muškarca, tvrdo rešila da se svom izopačenom mužu, više nikako ne vraća. Toliko joj se, nesrećnici, smučio, da ga je u ključnom trenutku porvice sa Vlah Alijom, kad su se ono za bijela grla dohvatili, odlomčinuom sablje zveknula po “čekrk čelenci”.

A šta tek reći za ono sa kraja pesme! Ono kad B.S. ne dozvoljava da Anđi rutinski iskopaju oči, mada je za srednjovekovne standarde oslepljivanje bila kazna tek nešto teža od prijekorna pogleda.

Kako to da niko ne shvata zašto joj B.S. oprašta. Zbog plemenitosti? Koješta! Ta on sam jasno kaže "Nemam s kime ladno piti vino, No sam ljubi mojoj poklonio."
Pa naravno, naravno, Jugovići ga odbacili, žuđeni svet muškaraca ga neće! Šta će onda on, u onoj svojoj vukojebiini banjskoj, sam samcijat? Neka je Anđ]a I žensko, on će s njom, onako jaranski da se druži i zapija doveka.

A nama govorili, oprašta joj, pa je moralna gromada..

Moralna gromada - my ass!

Zar je moguće da se niko ne zapita šta je on uopšte imao ikome da oprašta?
Pa valjda je, na protiv, za oproštaj morao da moli on!.

P.S.

Pročitajte vi to, gospodo, nanovo: (http://www.srbija-net.com/poezija/70-epska-poezija.html).