Sava Šumanović - galerija HAOS - maj/jun 2009.

Sava Šumanović “Radovi na papiru”, galerija HAOS maj/jun 2009.

Sava Šumanović “Radovi na papiru”, galerija HAOS maj/jun 2009.

Prelazeći liniju

Radovi na papiru, Save Šumanovića, delom sakupljeni iz privatnih kolekcija, a delom zahvaljujući pozajmici muzeja iz Smederevske Palanke, predstavljeni su publici u okviru manifestacije Noć muzeja. Ove godine, autori izložbe, mogu se zaista podičiti veoma inovativnom postavkom satkanom od dela koja do tada nisu ili su bar retko viđana. Radi se o skicama, gvaševima, pastelima, crtežima olovkama u boji, crtežima tušem, temperama, zapravo pripremnim radovima koji sadrže i kombinaciju pomenutih tehnika, koji će kasnije postati ulja na platnu. Svaka skica, nije nužno dobila konačni epilog, krajnju obradu i život koji autor dodeljuje nanosima boje. Sasvim neverovatne, zbog onoga što jesu, pa čak i ako se tvorac nije osvrnuo na njih kako bi udahnuo svetlost u ta minijaturna prostranstva, one pričaju priču jednog nesretnog čoveka koji je svoju patnju pobeđivao ovim veselim segmentima života koji se odvijao na žalost, mimo njega. Veruje se da svoje skice nije bacao, ali i da svaka nije imala svoju lepšu i grandiozniju varijantu u ulju, jer danas nailazimo na mnoštvo onih koje nisu realizovane, a samim tim ni prikazane na onovremenim izložbama.

Te noći, vrata svih muzeja, galerija otvorila su se, i ne samo u Beogradu, već i po manjim gradovima u Srbiji i Vojvodini. Naravno, publika, kao omamljena, sa vodičima u rukama u kojima precizno stoji šta ima za videti, hodila je i tragala za senzacijama koje su čekale samo te specijalne noći, kada se osmišljavaju sasvim novi koncepti, ili iz depoa se iznose dragocena dela naših slavnih slikara, kako god, traži se formula od koje zastaje dah, prizor koji će konzumenti kulture, bar te noći, najbolje upamtiti. Pravi se što bolje okruženje, potpuno čarobna atmosfera, koja zapravo omamljuje sve one koji baš te večeri žele da nadomeste svoje ne posećivanje kulturnih zbivanja tokom godine. Zaista, tada zapravo se i dešavaju ti posebni prikazi koje treba posetioce da podsete kako takav utisak sa sobom mogu da ponesu gotovo uvek, svakog dana, a da je za to dovoljna samo jedna poseta bar jednoj od kulturnih institucija koje vrlo često, stvaraju neke nove priče, svakog puta, iznova i na svojstven način, priča različiti autor.

Tako, na jednom mestu, upriličene, pronalazimo njegove kupačice, beračice, telesa žena koje je portretisao ili nage ili u momentu oblačenja, zatečene u svakodnevnim radnjama, koje je multiplikovao, te podebljavao tamnom konturom, a sve smatrajući da su tako mnogi, pa da će tako i on, upravo tim ponavljanjem, postići jedinstvo stila. Nailazimo na prizore njegovog Šida u kome je na posletku pronašao svoj Pariz, izvor inspiracije sa koga se napajao, autentični izraz kome je težio i koga je osvojio teškom mukom, kako je i sam govorio. Za njega je to bila vežba, stalna nadogradnja, stremljenje ka boljem. Svaki naredni rad biće bolji, a on još samovoljniji i tvrdoglaviji, te će opet nastaviti potragu za idealnim, svojim, sve dok ne pređe liniju do koje kani doći.

Crteži, predstavljeni u galeriji, pulsiraju kao Mondrijanovske kocke, nepravilno rasute po glavnom zidu galerije, a koje slede crteži iz pariskog perioda, nastali posle prvog boravka dvadeset prve, na kojima su prikazane mrtve prirode urađene u olovci, gotovo geometrijske strogosti, tek sugerisane materijalizacije forme. Dragocena svedočanstva jednog velikog umetnika, akcenti njegovog rada, njegovih slika koje pokazuju koliko je samo pedanterije bilo neophodno za uraditi ono što prethodi finalnom radu. Toliko savršene i konačne za nas danas koji u njihovom izlaganju uživamo, i dajemo ih publici na uživanje, ali za njega, to su bili važni parametri i smernice za kasnije delo u nastajanju koje bi dočarao uljanim bojama koje je sam, po sopstvenim ili pozajmljenim recepturama spravljao. Tako se stiče utisak, da je čitavog života eksperimentisao, probavao, te sebe iskušavao kako bi se oslobodio svega tuđeg, svega što je video i čuo, te pobegao od manira koji mu ne pribadaju, a koje je prihvatao i kopirao da bi konačno svoje gledište iskristalisao. O tome i piše u predgovoru za beogradsku izložbu iz 1939, gde na jedan nenametljiv i sasvim spontan način govori o svojim životnim situacijama, o pređenom putu sa nedoumicama i pitanjima, svojstvenim svakom čoveku, ali retko ovako iskreno iskazanim. Ipak, lične demone, dane potpunog nervnog rastrojstva, konačno «razumno ludilo» koje se pominje kao problem njegovog bića, duše, uma, ostaje zabeleženo samo u njegovim pismima, koja sadrže sve ono što nije izgovarao, što je u sebi potiskivao, i od čega je bežao. Pisma nam donose sliku čoveka koji je svojom genijalnošću, prešao granice mogućeg, vidljivog. To je čovek koji se upušta u politička prognoziranja, čovek koji je predvideo godinu svoje smrti, ali i neko ko je svojim prijateljima kao tačkama trenutne opsesije slao preteća pisma, ukazivao na sopstvene stranputice, spoticanja, koja su ga i dovela do potpunog sloma nerava, ludila koje se sporadično javljalo, te i suzbijalo kako se najbolje znalo i umelo.

Iako to do sada nije bio običaj, odlučeno je da se postavka zadrži još mesec dana, te tako da se trajanje prolongira, a ne samo završi te iste noći. Sledećeg dana, počeli su dolaziti radoznali posetioci, uglavnom oni stariji koji su hteli izbeći gužvu prve večeri, ali i ne samo oni. Tako je sve mirno proticalo, dok na inicijativu direktorke galerije, nije organizovan okrugli sto koji je tretirao goruću temu naše savremene scene: autentičnost radova ili ne? Na skupu su govorili eminentni stručnjaci koji su prebirali po raznim svetskim zaverama falsifikatima, govorili o ljudima koji kod nas sa potpunim kredibilitetom ili ne, mogu da verifikuju originalnost. Doveden je u sumnju i posed izvesnih muzeja, akcentovan je problem falsifikata ali i još veći problem originala, odnosno onih dela za koje se misli da su pravim putem došli do muzeja, te tako postali sasvim nedodirljivi. Reč, po reč, zaključeno je da se autentičnost skica radova na izložbi, autentičnost uopšte, može dokazati samo stručnom ekspertizom koju bi izveli sasvim verzirani ljudi, sposobni da analizom pigmenta, hartije, te ispitivanjem intenziteta pokreta, uopšte slikarskog rukopisa, a naravno uz pomoć savremene tehnologije, rasteraju sve sumnje i nedoumice. Ima li takvih? Pri tom, nema sumnje da je formiranje ovakvog centra krajnje neophodno, ali i dugotrajno, te za kulturne radnike, baš u ovom momentu, koji osim inicijative, koja je važna, ali nikako dovoljna, sasvim neopipljivo i teško izvodljivo. Finansijska potpora predstavlja jedan veliki problem, i kao što smo videli, ovih dana veoma potrebna mnogim institucijama kojima je bitisanje rizično, a blago koje čuvaju neophodno zaštititi i čuvati u dobrim uslovima, na šta se usled čestih nedoumica zaboravlja. Vreme curi, propuštaju se dragoceni trenuci, a para nema, ali se ipak rasipaju?

Ova debata, o kojoj se u štampi mnogo pisalo, dovela je mnoge ljude koji možda nikada sami ne bi došli na izložbu, sve one koje je radoznalost dovela, koji kušaju svoje znanje u traganju za pravim i krivim slikama, drugim rečima utrostručila je posetu. Sada svi sumnjaju, više niko nije siguran, ili pak jeste: šta je, a šta nije pravi Šumanović? Stizali su razni, oni koji znaju i koji ne znaju, ali svi su došli.

Osim raspredanja na ovu temu, nikako ne možemo zaboraviti da su posetioci pri čitanju velike biografije na panou pored ulaza, koja sadrži sve bitne odrednice njegovog života, pri samom kraju, kada je već pogled stigao do poda, seta i tuga obuzimaju lica ovih znatiželjnika, pri pogledu na godinu njegove smrti, te pomisao na njegov težak i kratak život, te zversko ubistvo. Kako se to moglo dogoditi! ? Pa zar on nije imao nekog uticajnog koga je mogao osloboditi!? Jel mu stric beše neki pravnik, uticajan zagrebački advokat? Uzaludne su bile molbe njegove majke da ga izbavi sigurne i nemilosrdne smrti. Na kraju, kako je neko mogao to pitomo čeljade da odvede i surovo odvoji od života? Beračice koje je tada radio, koje su mogle biti utkane u jedan novi ciklus, ostale su nedovršene, zapravo zauvek prekinute početkom jeseni 1942. godine.

Tri godine kasnije, u Sremskoj Mitrovici je otkopana grobnica koja je krila tela više stotina nevinih ljudi, čije živote su ustaše zločinački prekinule. Tako je jedan od najpoznatijih jugoslovenskih slikara, koji je svoj zaborav od tuge, svoje slike, boje, svoje ozdravljenje našao u panonskoj tišini, otišao na svoj put bez povratka. Tako je zauvek prešao liniju, liniju koja ga je delila od večnosti.
Vladana Spaić, istoričar umetnosti