Tišina
/ Boris Novachi Bojic
Predstava/instalacija „Tišina“ Petak 05.12.2014.
Detaljnije na www.off-frame.org
Kulturni centar REX, Jevrejska 16
Predstava/instalacija „Tišina“ Petak 05.12.2014.
Detaljnije na www.off-frame.org
Kulturni centar REX, Jevrejska 16
Stojan kaže da šije odeću već više od deset godina. U istoj firmi. U Srbiji. Sedimo na terasi kafića na Dorćolu. Razgovaramo. To se tako kaže. U stvari, sa nama je i Ivana, prevodilac, koja posreduje. Njena govorna interpretacija onoga što joj Stojan znakovnim jezikom gluvih kao odgovore na moja pitanja saopštava, čini njegovo izlaganje nežnim, čulnim, dubokim i do kraja oblikovanim. Koliko je to zapravo njegov senzibilitet? Koliko su i moje reči zapravo samo naučeni oralni instrumenti za falsifikovanje mog ličnog senzibiliteta? Na momente podižem glas obraćajući mu se, time iznova nesvesno negirajući činjenicu da on mene ne čuje, nego da čita sa mojih usana. Ja ne želim da on ne čuje. Nemam dugotrajnijih iskustava sa gluvim osobama. Postupam refleksno i stidim se toga. Znam da se činim još glupljim nego što jesam. Razgovor teče dalje, ja se polako uigravam. Stojan deluje opušteno. Nakon njegovih nekoliko odgovora, prilično stresnih strobo-izveštaja iz detinjstva, o bolesti i smrti majke, raštrkanoj porodici, životu u domu, fizičkim zlostavljanjima od strane slučajnih sustanara u domu, teme se razređuju, postaje mirnije. I zanimljivije. Za mene - manje voajerski. Između njegovih odgovora i mojih narednih pitanja pauze su prilično duge. On je strpljiv. Preslišavam se u sebi. Znam da mnoga pitanja koja bih postavio nemaju veze sa njim, nego sa mojim opštim neznanjem. U prilici sam da postavim pitanja koja su za okvire našeg poznanstva apsolutno nepristojna i penetrantna, koja se ne tiču privatnosti, šta više, isuviše su intimna. Interesuju me njegove društvene veštine, trikovi. Takve misli se obično razmenjuju sa jako bliskim osobama. Odgovaranje na takva pitanja razgolićuje. Okolina najčešće bira zagonetnost i nedorečenost za druženje. To podstiče na borbu za naklonost tuđe nepristupačnosti, sa osećajem sopstvene unikatnosti, kao nagradom. Dah provincije. Opšte mesto, znam. Stojan razgovara o tim trikovima otvoreno. Možda je isuviše rezigniran i otupeo, da bi se naprezao selektivnim davanjem informacija o sebi, jer inače više ne gaji nikakve iluzije o ljudima. A možda je neustrašiv i stoji čvrsto na zemlji i živi svoj život, kao i mnogi drugi, brinući isključivo za mišljenje ljudi koji su ga vredni, bez pretvaranja i glume. Možda je i nešto treće pravi razlog. Kaže da izbegava sukobe. Kad postaje napeto, rado se koristi svojom gluvoćom, kao izgovorom. Na momenat osetih to kao jaku neprijatnost; kako je to biti diskvalifikovan, bez ikakve interakcije… Uviđam tada da je on sa time odavno raskrstio, da on sa time živi, da on nije ogluveo par minuta pre nego što ćemo se sresti, te da sa mnom sigurno ne prolazi nekakav period privikavanja na posledice sopstvene gluvoće. Ta metoda za njega predstavlja, kako se čini, najpovoljnije rešenje. Ja o tome saznajem od njega, ja to nikada nisam doživeo, jer čujem. Postoje možda pomoćna sredstva, neke situacije kroz koje smo nekada prošli, koje mogu dati bledu predstavu o tome šta znači biti govorno inferioran. U okruženju koje priča stranim jezikom, koji je nama nerazumljiv, doživećemo vrlo sigurno iluziju sopstvene potpune nekompetentnosti u bilo kojoj temi. Nekad će nam zbog tog našeg nerazumevanja jezika od strane okoline biti atribuirani još mnogi drugi nedostaci, koje uopšte ne posedujemo. Svest okruženja o jedinstvenosti ličnosti se usled toga smanjuje, a rastu proizvoljno indukovana imaginacija, pretpostavke i predrasude. Molim te, budi ono što mogu da pojmim. Skromnih sam iskustava i predstava o ljudima, nemoj me zbunjivati. Nemoj mi reći da si plesač, jer, ako si gluv, to me već jako zbunjuje.
Stojan jeste plesač. On ne donosi neko veliko klasično baletsko obrazovanje na binu, već svoju intuiciju i akumuliranu snagu. Kaže da je oduvek voleo ples. Time ne misli na valcer. Više se radi o pripovedanju pokretom u okviru savremenog plesa, mada se to možda čini isuviše uopštenim opisom. Gledao sam predstave u kojima je plesao. Ambiciozan je. I vešt. Kaže da ga najviše inspiriše Hip-Hop. U predstavama se njegova pojava menja iz odlučne nepokretljivosti i čvrstine do izuzetne okretnosti i preciznosti. U tome je nesebičan i neteatralan. Vodi se ritmičkim vibracijama muzičkih uređaja, koje prima površinom tela, kao i unutrašnjim osećajem za predodređeni vremenski segment. Pričao je i o onom čuvenom nestajanju, o kojem mnogi plesači i plesačice pričaju; o osećaju slobode, lakoće i bekstva kroz ples. Prati modu. Nismo o tome pričali, ali je to primetni deo njegove pojave. Nije ekstravagantan, ali ni ne prigušuje svoju urbanu estetsku sujetu. Ali ni ne iznenađuje svojom pojavom. To mu verovatno nije ni namera.