Sahranjen Pavić
Svetski slavan srpski pisac i akademik Milorad Pavić sahranjen je 3. decembra u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu, a u ime mnogobrojnih poštovalaca i prijatelja, od njega su se oprostili potpredsednik SANU Nikola Tasić i književnica Svetlana Velmar-Janković, čije je pismo pročitao Dragoljub Acović. Tasić je rekao, između ostalog, da će se o Paviću pisati knjige i eseji, a da će svi koji su ga poznavali i družili se sa njim prepričavati to mlađim geenracijama.
Svetski slavan srpski pisac i akademik Milorad Pavić sahranjen je 3. decembra u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu, a u ime mnogobrojnih poštovalaca i prijatelja, od njega su se oprostili potpredsednik SANU Nikola Tasić i književnica Svetlana Velmar-Janković, čije je pismo pročitao Dragoljub Acović.
Tasić je rekao, između ostalog, da će se o Paviću pisati knjige i eseji, a da će svi koji su ga poznavali i družili se sa njim prepričavati to mlađim geenracijama.
Svetlana Velmar-Janković istakla je u oproštajnom pismu da je Pavić bio “pravi moderan srpski, ali i svetski mag književne invencije, okrenute stoleću kojim smo uveliko zakoračili i mi i svet".
"Bio je stvaralac osposobljen da istovremeno stapa prošlo sa sadašnjim, ali i budućim, poznato sa nepoznatim, stvarno sa nestvarnim, opipljivo sa izmišljenim i domišljanim, a njegov 'Hazarski rečnik' će se kao i sve zagonetne knjige, nerazmrsivih značenja i tajanstvenih smisaonih dubina, još decenijama pročitavati i iščitavati", naglasila je Svetlana Velmar Janković u pismu, koje je pročitao Acović ,član Krunskog saveta kojem je pripadao i Pavić.
Pavić je preminuo 30. novembra u 81. godini u Beogradu, od posledica infarkta.
Poznat kao pisac nelinearne, interaktivne proze, Pavić je bio i istoričar srpske književnosti od 17. do 19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, a autor pedesetak knjiga poezije, proze, književnih studija i monografija, prevođenih na tridesetak jezika širom sveta.
Svetsku slavu stekao je romanima “Hazarski rečnik” (roman-leksikon u 100.000 reči, 1984), “Predeo slikan čajem” (roman za ljubitelje ukrštenih reči, 1988), “Unutrašnja strana vetra ili roman o Heri i Leandru” (1991), “Poslednja ljubav u Carigradu” (priručnik za gatanje, 1994), “Šešir od riblje kože” (1996), “Kutija za pisanje” (1999), “Zvezdani plašt” (astrološki vodič za neupućene, 2000) i “Nevidljivo ogledalo - Šareni hleb” (roman za decu i odrasle, 2003).
Među njegovim poznatim delima su i "Istorija srpske književnosti baroknog doba" (1970), "Vojislav Ilić i evropsko pesništvo" (1971), zbirke priča "Gvozdena zavesa" (1973), "Konji svetoga Marka" (1976), "Ruski hrt" (1979), "Nove beogradske priče" (1981), "Duše se kupaju poslednji put" (1982).
Pojedina dela pisao je sa suprugom Jasminom Mihajlović, koja je takođe književnica, a među njima je i “Ljubavni roman u dve priče” (2004).
Pavić je i jedan od najizvođenijih srpskih autora u svetu, ali su njegova dela retko izvođena na domaćoj sceni.
Bio je i jedan od prvih srpskih književnika koji je shvatio značaj interneta, a odavno je pokrenuo i sajt www.khazars.com, preko kojeg je objavljivao pojedina dela.
Između ostalog, roman “Drugo telo” objavljen je u nastavcima na njegovom sajtu, a posle pet sedmica je kompletiran. Svake sedmice čitaocima je bilo dostupno po jedno od pet poglavlja tog romana.
Prema autobiografskim zapisima Pavića, “za života je dobio ono što mnogi pisci dobijaju tek posle smrti“.
“Mislim da me je Bog obasuo beskrajnom milošću podarivši mi radost pisanja, ali me je istom merom kaznio možda baš zbog te radosti”, naveo je Pavić u autobiografiji na svom sajtu, konstatujući i da je do 1984. godine bio najnečitaniji pisac u svojoj zemlji, a od te godine nadalje najčitaniji.
Pavić je dobitnik NIN-ove nagrade 1985. godine, kao i niz drugih književnih i društvenih priznanja.
Između ostalog, dobitnik je nagrade “Meša Selimović” (1988), nagrade Narodne biblioteke Srbije (1988), nagrade “Borisav Stanković” (1992), Zlatnog beočuga (1991), Srebrne medalje Feliks Romulijana (1992), Oktobarske nagrade Beograda (1992), nagrade “Stefan Mitrov Ljubiša” (1994), Kočićeve (1994), Vukove (1996), Sedmojulske nagrade, nagrade AVNOJ-a, Andrićeve nagrade, Međunarodne Zepterove nagrade za književnost...
(SEEcult.org)
