Važnost razmene mišljenja
Dvostruki laureat 40. Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, Stevan Filipović, dobitnik prve i treće nagrade kao koscenarista filmova “Pored mene” (koji je i režirao) i “Dobra žena” (Mirjane Karanović), smatra da je scenario kičma filma, ali da se to u praksi često ne poštuje. Filipović u intervjuu za SEEcult.org govori i o problemima finansiranja filmske produkcije u Srbiji, uticaju konkursnih komisija na razvoj kinematografije, razlozima stagnacije mladih scenografa, iskustvu pisanja u četiri ruke i važnosti razmene, pa i sukobljavanja mišljenja, kao i o koprodukcijama koje se ponekad veštački pakuju radi konkurisanja kod Eurimaža.
- Koje je prema Vašem mišljenju mesto scenarija u filmskoj umetnosti? Robert de Niro je nedavno na Sarajevo Film Festivalu izjavio da je scenario ključan za svaki film.
S. F: Scenario bi trebalo da bude kičma, ali nažalost, često nije tako i to ne važi samo za male kinematografije, već i za najveće. Često gledate filmove koji su jako skupa stvar, koštaju stotine hiljada do stotine miliona evra ili dolara i lepo vidite da je izgleda najmanje uloženo u scenario. Pritom je sigurno da neki holivudski proizvod ne bi manje zaradio ako bi imao kvalitetniji scenario. Ali, to pišu komiteti i to je onda veliki problem kada pričamo o komercijalnoj kinematografiji, o tom spoju industrije i umetnosti.
U evropskim kinematografijama je druga priča, tu bismo morali još više da se oslanjamo na scenario, jer u principu nemamo velike budžete kojima bismo mogli da kompenzujemo dramaturške rupe, ali ni tu mi se ne čini, većinski gledano, da su ljudi naučili koliko je važna stvar dobar scenario.
- U čemu je zapravo važnost scenarija?
S. F: Vi tu postavljate koordinate sveta koji kreirate u filmu - od pravila igre do definisanja likova i ostalog. Pitanje je i šta podrazumevamo kada kažemo scenario i da li mislimo na neki završen tekst. Kod mene, na primer, to ne postoji. To je kod mene neki dokument koji se konstantno menja i evoluira. Ili, pak, mislimo na scenario kao ceo paket istraživačkog i scenarističkog rada koji počinje od istraživanja teme, tekstova koji se čitaju, razgovora koje vodimo sa određenim sagovornicima, pisanja biografija likova, ulaženja u njihove živote, njihove svetove, pričanja sa ljudima koji su stvarni primeri za likove u filmu… Ceo taj korpus je po meni neodvojivi deo posla scenariste ili dramaturga.
- Česte su primedbe da je scenario slaba tačka srpskog filma. Da li Vaše kolege ne shvataju važnost scenarija ili se zbog nedostatka novca već sa prvom, drugom rukom scenarija odmah kreće u snimanje?
S. F: Mislim da je reč o kombinaciji faktora. To je dosta složeno pitanje i vezano je za način kako se ovde finansiraju filmovi. Ako ne postoji komercijalna kinematografija u užem smislu, nemoguće je da neko zaradi novac jednim filmom, pa da od prihoda na blagajnama pravi sledeći, već zavisimo od državnih subvencija i konkursa. Tako da to nisu samo producentske odluke, nego se kinematografija oblikuje odlukama ljudi koji sede po komisijama. A tu su često neki burazerski krugovi i interesne grupe gde se novac dodeljuje u okviru tih grupa i onda imamo ozbiljan broj ljudi, mlađih scenarista koji su možda inteligentni, obrazovani, talentovani, ali kada završe fakultet umesto da krenu da rade oni stagniraju.
Ta stagnacija je najveći problem scenarista kod nas, jer da biste naučili taj zanat, a to jeste zanat - negde je sličan umetnosti, a negde bogami i matematici - da biste to savladali, morate da radite i da grešite, da se in vivo učite kako to funkcioniše. Isto važi i za druge sektore, ali za dramaturgiju posebno. Vidite neke super ljude, ali koji nemaju zanatsku bazu, ne razumeju dramaturšku strukturu moderne serije ili filma. Obuka koju bi trebalo da prođete sa njima kao reditelj ponekad je toliko mučna da je lakše da sednete sami i napišete scenario. Ne mislim da je to dobro. Mislim da bi bilo super da šefovi svih sektora u filmu budu ljudi koji su u tom svom sektoru zanimljiviji, na neki način bolji i drugačiji od reditelja. Ali, to često nije slučaj, jako je malo scenarista koji vladaju zanatom i imaju šta da kažu i mogu da žive od tog posla, a ne gube se u tezgarenjima i besmislu.
Gerilski način rada koji omogućava ljudima da dođu do svojih prvih filmova je super za početak, ali da bi se razvila dobra scenaristička škola potreban je kontinuitet.
- Vi imate kontinuitet, a i nagrade za scenario, iako Vam to nije osnovna profesija. U sva tri filma koja ste režirali - “Šejtanov ratnik”, “Šišanje” i “Pored mene”, bili ste koscenarista. Kako teče taj specifičan proces u četiri ruke?
S. F: Meni je u svemu, a posebno u fazi smišljanja i pisanja, jako važno da to bude zajednički rad i razmena mišljenja i da, ako je moguće, radim sa ljudima koji su drugačiji od mene, da se ne slažemo u svemu i onda se iz tog sukoba rađaju zanimljive i dobre ideje.
Nastanak scenarija za “Dobru ženu” je u tom smislu vrlo zanimljiv. Mira (Karanović) je imala tu ideju, pozvala me je i mi smo bukvalno od nule krenuli. Ona je imala par crtica kao polaznu osnovu i onda smo krenuli da pričamo sa tim pravim dobrim ženama. U Fondu za humanitarno pravo razgovarali smo sa jednom koja je preživela nešto slično kao naša Milena (naslovni lik u filmu), čitali smo ispovest druge žene o dešavanjima na Kosovu upravo iz ugla koji je nama bio zanimljiv. Odlazili smo da vidimo kako izgleda Šid, gde su mnogi od tih ljudi živeli. Od tog istraživačkog rada krenuli smo ka formiranju onoga kako bi priča teorijski trebalo da izgleda.
Bilo mi je zanimljvo istraživanje Hane Arent i njena teza o banalnosti zla. Nisam hteo da uvodim nikakvu psihopatologiju u priču, nego sam baš hteo da Milenin muž Vlada bude taj običan, dobar komšija, koji radeći nešto što je mejnstrim bude prihvaćen od društva posle rata, kao domaćin, pater familias, uzoran građanin. Bila mi je zanimljiva ta sredina koja ga prihvata i time normalizuje to što je on radio u ratu, a ne priča o psihopati. Posle postavljanja fundamenata priče, krenuo je razgovor o tim ljudima - ko su oni, da li liče na neke koje poznajemo, kakvi su im životi, pa sve do pisanja njihovih detaljnih biografija.
Proces za film “Pored mene” bio mi je najbolji od svih do sada. Sa studentima kojima sam predavao glumu počeo sam da pričam, a da nisu ni znali da se sprema film, o njihovim srednjoškolskim danima - kako ste gledali sebe, kako mislite da su vas drugi gledali, koju emociju pamtite, šta vas je povređivalo, šta vas je činilo srećnim… Onda sam skicirao neke likove, pročitali smo to i bili su šokirani. Pitali su: “Kako znaš te stvari o nama?” Ja im kažem: “Niste to vi, ali eto nije teško ‘pogoditi’”. Direktno se naslanja na te etikete koje dobijamo (fenseri, darkeri, žestoki tipovi...), a ispod toga moramo da vidimo šta je meso, šta je zapravo čovek ispod svega toga. Kroz razgovore smo došli do likova, napisao sam prvu ruku scenarija, a onda sam gledao predstavu Minje Bogavac “Muškarčine”, gde su imali sličan proces rada. Pozvao sam je da zajedno radimo drugu ruku scenarija i to mi je bilo super iskustvo, ta razmena mišljenja i uključivanje glumaca u ceo proces. Voleo bih da i dalje radim tako.
- U Evropi i u ex-YU regionu primetan je trend koprodukcija, koje su i obavezne da bi projekat konkurisao za podršku Eurimaža. Da li to uslovljava scenariste? Da li vodi ka filmovima koji nisu plod autentične ideje nego veštog pakovanja da se prođe na fondu?
S. F: Ima dobar termin - euro puding za tu vrstu isforsirane konstrukcije koja će zadovoljiti birokrate koji donose odluke. Ima toga i kod nas. Kad vidite jednu scenu koja se dešava, recimo, u Nemačkoj i govori se na nemačkom jeziku, a nema direktne veze sa pričom - jasno je da je to bio način da se zadovolje kriterijumi koprodukcije, koji često ne proizlaze iz autentične potrebe da se ispriča određena priča, nego da se popune one kockice za štikliranje da bi se obezbedila sredstva.
Mislim da je ono što je tu najveći problem – autocenzura, odnosno da neki snalažljivi autori, bilo scenaristi ili reditelji, kreću u startu da tako koncipiraju projekte. Super je ako stvarno imam ideju da napravim priču koja se dešava u, na primer, Mađarskoj, Hrvatskoj i Srbiji, ili ima te elemente, glumce, pa se sa tim konkuriše kod Eurimaža. Ali ako je krenulo sa tim kako ćemo da skupimo pare - ’ajde da nabudžimo scenario tako da može da prođe na fondu, onda rezultat ne može biti dobar. Vide se ti šavovi. Deluje loše, neautentično. Najčešće su to filmovi koji retko komuniciraju sa publikama u tim zemljama.
Postoji tu i jedan drugi problem, o kojem sam na tribini u okviru festivala u Istanbulu pokušao da pričam sa predstavnicima Eurimaža. Mislim da sistem finansiranja i apliciranja za podršku tog fonda favorizuje na neki način veće zemlje. To je sa jedne strane logično, ali sa druge se pojavljuje problem koji prosto nije predviđen tim sistemom, a to je pitanje cenzure u nekim zemljama, kao što su Turska, Srbija, Hrvatska, Mađarska. To nije direktna cenzura u smislu da neko kaže ne možete da pravite film o ženi koja ima muža ratnog zločinca, nego se jednostavno desi da na domaćem konkursu kažu: “To nama umetnički nije OK”, pa tako recimo tri puta. I nije bitno što je taj scenario dobio Arte nagradu ili nagradu u Solunu, jer ako ne dobijete podršku domaćeg fonda i dva koproducenta – jednog lokalnog i jednog evropskog, ne možete ni da aplicirate za Eurimaž. Tako se vrtimo u nekom začaranom krugu. Ako hoćete, na primer, film o Kurdima u Turskoj, morate da tražite način da to ne bude turski film, a to opet nosi neke druge probleme.
Mislim da treba razgovarati o mogućnostima da se reši taj problem, jer sve te fondovske peripetije zapravo umanjuju ono što je lokalno. Siguran sam da bi recimo jedan Živko Nikolić teško dobio sredstva za neki svoj film, a vrednost njegovih filmova je upravo to što je neverovatno autentično lokalno, istinito prema sredini iz koje dolazi. Neki Nemac, na primer, neće to razumeti, ali to i ne treba da bude cilj. Celo to zamešateljstvo sa koprodukcijama ubija autentičnost.
- Bili ste ovog leta u žiriju međunarodnog programa Pulskog filmskog festivala, na kojem ste 2015. dobili Zlatnu arenu za film “Pored mene”. Koliko ste mogli da vidite novu produkciju u regionu, koje su teme u trendu, ima li sličnosti sa srpskim filmovima?
S. F: Uspeh na festivalima može da diktira kurs neke kinematografije. To se najviše vidi u rumunskom filmu. Uspesi na svetskim festivalima pokrenuli su trend i ima dosta filmova koji liče tematski, ali je među njima dosta dobrih, tako da je to pozitivan trend. U Puli smo u međunarodnoj selekciji dali glavnu nagradu rumunskom filmu Adrijana Sitarua “Nezakonito”, koji zanimljivo i bezobrazno čačka neke teme koje se drže ispod tepiha u skoro svakom društvu, pa i u rumunskom. Ali on to radi na način koji je vrlo pošten prema sredini iz koje dolazi. Meni je to postao jako važan kriterijum - da vidim da nije nekakva konstrukcija od scenarija, nego da nosi autentičnost.
Što se tiče ex-YU regije, nisam siguran da postoji dovoljan broj filmova da bismo mogli da pričamo o kinematografijama, a ako to nemamo, onda je teško videti tendencije. Jedino ako neki film uspe, na primer “Zvizdan” Dalibora Matanića 2015. u Kanu, pa ćemo videti da li će to da ima neki odjek, da li će možda da dođe do snimanja još nekih filmova koji se bave srpsko-hrvatskim odnosima ili nešto slično. Ali suviše je malo uopšte ovde filmova da bismo mogli da pričamo o trendovima na taj način.
- Vaši filmovi su različitih žanrova, ali se svi bave mladima. Šta sledeće planirate i da li ostajete u istom miljeu?
S. F: Istina je da su sva tri moja filma o mladima, ali su u pitanju različite generacije. “Šejtan” je moja generacija i negde je najviše autobiografski. Onda se “Šišanje” bavilo sledećom generacijom, a likovi u “Pored mene” su već generacija mojih studenata.
Što se tiče sledećeg filma, imam nekoliko dosta različitih projekata. Možda se bave malo starijim generacijama na neki način, u svakom slučaju nije srednjoškolski milje. Možda je vreme da se odraste (smeh). Ne znam koji će prvi da uđe u realizaciju, teško je doći do sredstava i zato u principu ne volim da najavljujem. Znam koliko je veliki put od ideje do početka realizacije. Ali mogu da kažem da će biti odmaka.
Razgovarala: Zorica Dimitrijević
*Foto: @SejtanovRadnik
