Umetnički rad koji nije preživeo u Čačku
Skulptura “Beskonačni stub” umetnika Branislava Nikolića u centru Čačka teško je oštećena u akciji vandalizma nepoznatih lica, zbog čega je iz bezbednosnih razloga uklonjena sa glavnog gradskog trga, gde je trebalo da bude izložena do kraja januara kao deo izložbe “Preživeti rad” Nikolića i Žolta Kovača, dobitnika nagrade publike 27. Memorijala Nadežde Petrović 2014. godine.
Reč je o skulpturi sastavljenoj od 11 nanizanih keramičkih WC šolja u obliku stuba koji se pruža ka nebu. Čim je postavljena u decembru izazvala je burne reakcije u javnosti, a posebno na društvenim mrežama – od veoma pozitivnih, do krajnje negativnih, skoro pretećih. Prema rečima Nikolića, organizatori izložbe, odnosno Umetnička galerija “Nadežda Petrović”, podneli su policijskoj upravi u Čačku prijavu protiv NN lica za uništavanje skulpture, ali iako je ceo trg pokriven nadzornim kamerama, do sada nije bilo reakcije nadležnih organa.
Iako mu je drago što savremena umetnost konačno izaziva neku reakciju publike, Nikolić smatra da uništavanje skulpture “Beskonačni stub” predstavlja pre svega pokazatelj stanja u društvu i agresije prema svemu što nam se ne sviđa ili ne razumememo, uključujući i umetnička dela.
“Na ovaj rad niko nije ostao ravnodušan, što jeste cilj svakog rada. Ravnodušnost publike je najgora kritika umetnosti”, naveo je Nikolić u pisanoj izjavi, dodajući da je skulptura pre svega lepa i njena poruka je univerzalna. “Kada se pogleda s drugog kraja trga, to je fantastičan, sjajni, snežno-beli stub, besprekorno glaziran. Liči na ogromne nanizane perle. Tek kada se približite, shvatite od čega je napravljen, i tada, u stvari, počinje njegova priča. A priča je veoma univerzalna. Odnosi se na celo čovečanstvo. Dokle smo stigli kao ljudi, kao civilizacija. Osnovna briga nam je da spolja sve izgleda lepo i blistavo, ali ako ovako nastavimo ubrzo ćemo završiti na dnu ovog stuba”, naveo je Nikolić.
Smatrajući da njegova skulptura “Beskonačni stub” jeste neka vrsta provokacije, ali ne na lokalnom nivou, već globalno, Nikolić navodi da bi mogla da bude bilo gde - u Parizu, Londonu, Moskvi, Pekingu... i imala bi isto značenje.
Premda mu je, nakon burnih reakcija, drago zbog toga što je savremena umetnost došla u žižu, makar i u ovakvom kontekstu, Nikolić dodaje da mu je istovremeno “i žao tih (verovatno mladih) ljudi koji su očigledno imaju veoma slabo obrazovanje iz ove oblasti”. “To nije ni čudo. Nisu oni krivi. Najznačajniji muzeji u zemlji su nam bili zatvoreni decenijama, a u školama se ne predaje o umetnosti mlađoj od šezdesetih godina prošlog veka. Nikada nisu čuli za ‘redi mejd’, za Marsela Dišana, Konstantina Brankušija, Tonija Krega... na čije se radove nadovezuje ovaj moj rad. Retke galerije kao što je ‘Nadežda Petrović’, izlažu ovu vrstu umetnosti, tako da šira publika i nema prilike da se s njom upozna”, naveo je Nikolić, dodajući da je veoma indikativno i pitanje da li treba na sve što ne razumemeo ili što nam se na prvi pogled ne sviđa da reagujemo agresivno, uništavanjem.
“Mislim da je slučaj ove skulpture dobar pokazatelj u kakvom stanju je naše društvo”, konstatovao je Nikolić, koji je poznat po radovima kao što su “Beogradski stubovi”, “Sekundarna arhitektura”, “Gradska ogledala”, “Superstructure”… Nikolić je diplomirao i magistrirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a živi i radi u Beogradu, baveći se skulpturom, slikarstvom, dizajnom i kustoskim radom. Između ostalog, selektor je Jalovičke kolonije od 2002. godine.
Izgled postavke u UG Nadežda Petrović
Prema navodima kustoskinje izložbe “Preživeti rad” Marije Radisavčević, za umetnika neverovatne stvaralačke i fizičke energije kao što je Branislav Nikolić, rad predstavlja formu preživljavanja u smislu unutrašnje neophodnosti bića, ali i formalnih i konceptualnih aspekata njegovog stvaralaštva, izraženih i kroz prenamenu pronađenih odbačenih materijala i njihovu rekontekstualizaciju. Poseban segment njegovog stvaralaštva čini odnos prema materijalu, njegovim fizičkim i izražajnim svojstvima, poreklu i statusu koji zauzimaju u samom procesu rada i materijalizaciji ideje, što se na izloženom i te kako može prepoznati, istakla je Marija Radisavčević u tekstu u katalogu izložbe.
Rad “Beskonačni stub”, kako je dodala, pripada praksi promišljanja polja delovanja i dometa javne skulpture, sa očiglednim referencama koje se oslanjaju na delo jednog od najznačajnijih i najuticajnijih skulptora sa početka 20. veka Konstantina Brankušija i njegov “Beskrajni stub”. Toj grupi, koju karakteriše termin beskrajni niz, pripada i rad “Kajlovanje”, koji sa drugim radovima u prostoru Galerije “Nadežda Petrović” potvrđuje humor kao integralni i veoma važan segment Nikolićevog stvaralaštva.
“Premda se ovi radovi mogu posmatrati sa nekoliko problemskih aspekata, te i sa stanovišta strukturalnih i konstruktivnih osobina, njihova simbolika je vrlo jasna u kontekstu svakodnevice i kritički angažovanog odnosa prema njoj”, istakla je Marija Radisavčević.
Otvaranje izložbe Preživeti rad, 12. decembra 2019. Foto: UG Nadežda Petrović
Naziv izložbe “Preživeti rad”, inače, proistekao je iz promišljanja o potencijalnim zajedničkim elementima u stvaralaštvu oba autora, koji bi omogućili uslove za formulisanje jednog koncepta kao polazne tačke za građenje izložbe. Promišljena da funkcioniše kao celina, humorističko-ironično poigravanje nazivom ističe angažovan pristup u umetničkom opusu i jednog i drugog autora sa fokusom na rad koji je prisutan u različitim vizuelnim, kontekstualnim i pojmovnim okvirima.
“Preživeti rad”, kako je navela Marija Radisavčević, implicira jednu opštu sliku i mesto koje pripada čoveku u eri dominacije globalnog kapitalizma i neverovatnih nejednakosti, što se može iščitati na slikama Žolta Kovača, koji se bavi preispitivanjem odnosa čoveka prema sebi, problematizujući neposredno i pitanje odnosa pojedinca prema drugima u savremenom društvu. U istraživačkom odnosu prema polju umetnosti, Kovač sa ogoljenom i brutalnom iskrenošću govori o običnim temama malog čoveka današnjice, konstatujući zapravo stanje društvenog duha i mentalnog zdravlja. Govorna pozicija njegovih radova (Gonna Work Myself to Death, Help, Multitasking, When is Enough?, Burnout, Myself Can’t Make It, Can’t Stop the Traffic in My Mind, Why?, Everything is Work – Work is Not Everything, My Organs Scream Slow Down Man…) predstavlja lično iskustvo sa kojim se vrlo lako možemo identifikovati, ako ne u potpunosti, onda barem u jednom njegovom segmentu.
Izložbom Nikolića i Kovača, kako je istakla kustoskinja, podvlači se i značaj kontinuiranog priređivanja izložbi nagrađivanih autora na memorijalima Nadežde Petrović, koji je svakako jedan od preduslova za uspostavljanje visokih izlagačkih standarda. Naziv izložbe tako sabira više mogućnosti za interpretaciju i može biti mišljen doslovno i metaforički, te biti i označitelj različitih formi preživljavanja složene društvene stvarnosti u Srbiji.
Izložba “Preživeti rad” otvorena je do kraja januara, a za 18. januar u 13 sati najavljeno je stručno vođenje kustoskinje Marije Radisavčević kroz postavku.
Nikolić i Kovač nagrađeni su za radove koje su predstavili 2014. godine na 27. Memorijalu Nadežde Petrović "Ko to tamo peva", čiji je kustos bio Dejan Sretenović. Izložba je dala presek aktuelne kritički angažovane umetnosti u Srbiji, ispitujući njen potencijal da progovori o pitanjima od opšteg značaja za društvo.
*Foto: Branislav Nikolić i Milenko Savović
(SEEcult.org)
