Put straha odozdo nagore
Umetnica Nadežda Kirćanski predstavlja se od 6. decembra u Novoj galeriji vizuelnih umetnosti (NGVU) izložbom “Put straha odozdo nagore” kojom, u kontinuitetu sa prethodnim radovima i instalacijama, locira ključne individualne situacije u okviru šireg društvenog konteksta, adresirajući ujedno osnovne konflikte vremena.
Reč je o seriji akvarelnih kompozicija, na kojima je Nadežda Kirćanski radila u ateljeu NGVU od septembra, a pojedini od njih već su predstavljeni na bilbordima u Beogradu kao svojevrsna najava, ali i prirodna ekstenzija projekta, jer se radi o ključnim artiklima vremena i odnosima koji obeležavaju sadašnji trenutak.
Nadežda Kirćanski dovodi “u pitanje ove navike i upire pogled prema ključnim egzistencijalnim odrednicama. Imuna na plasirane matrice delovanja ona shvata svoj zadatak da učini vidljivim gole okosnice naše životne situacije. Poput seciranja mehura od balona, ona neustrašivo i precizno detektuje neuralgična mesta – bolničke čekaonice ili komemorativne prakse na internetu, dok na izložbi u NGVU to čini sa zdravstvenom knjižicom i 200 dinara za kutiju bensedina ili veknom hleba”, navela je Anica Tucakov u najavnom tekstu.
“Mi vidimo rasplinute forme koje čekaju animističko pričešće, i koje će se van zidova galerije aktivirati upravo na mestima na kojima je najvidljivija okosnica tržišnog kapitala. Prizori na bilbordima ne usvajaju uobičajeni marketinški vizuelni jezik. Iako su ovi prikazi višeznačni, oni komuniciraju precizno i jasno. Proizvod i cena. Hleb. Kladioničarski tiket. Bensedin. Karta za prevoz. I mutna voda zrenjaninskog vodovoda, grada iz koga potiče umetnica. Voda puna metana. Voda koja gori”, ukazujući i da se odavno može pratiti umetnička praksa koja mobiliše različite forme novca - od Marsela Dišana, koji je ručno izrađenom novčanicom platio zubara, preko Džozefa Bojsa, Endija Vorhola, Silda Meirelesa, do Barbare Kruger ili Čezarea Pijetrustija, čiji su se radovi kretali od najčešće subverzivne integracije samog materijalnog novca do obrade šireg tematskog korpusa pitanja duga, ekonomije i dinamike na umetničkom tržišta. No, Nadežda Kirćanski prekida retoriku isporučivanih gestova i ponovo uspostavlja napetost između života i umetnosti, ističući nestabilnost znaka njegovom akvarelskom rasplinutošću.
“Usmerava pogled prema arbitrarnosti znaka, gde označitelji postaju oslobođeni od tereta svojih označenih. Ilustruje razlaganje znaka povezano sa apstraktnom dinamikom kapitala. Umetnica naglašava da se sve ove vrednosti – estetske, upotrebne, izložbene - sada podvode pod razmensku vrednost znaka. Kirćanski nas čini svesnim toga – daje nam sitne delove velike slagalice finansijskog sistema zasnovanog na principu ekvivalencije, koje rekodira i ponovo stavlja u opticaj u spekulativnoj igri razmene znakova”, navela je Anica Tucakov, dodajući da Nadežda Kirćanski uokviruje taj sistem razmene melanholičnom ironijom, a ne ciničnim licemerjem. Fokus je na emocionalnoj politici konzumiranja. U tom smislu, ona je manje usresređena na robu, koliko na režime ekvivalencije znakova. Umesto udvajanja potrošačkog objekta, ona ga kritički elegično i gracilno odražava, te nam omogućava, kao rezultat toga, da ove režime ekvivalencija znakova sagledamo iz daljine.
Za razvezivanje tog osnovnog problemskog čvora Nadežda Kirćanski koristi boju.
“Organizovane po određenom hromatskom sistemu, boje za naš pogled više ne obitavaju tamo gde jesu. Zato bi bilo uputno na ovom mestu pozabaviti se neočekivanim etimološkim poreklom termina novac. Kako nas Janis Varufakis (ekonomista i političar, nekadašnji ministar finansija Grčke, poznat po tome što je odbio uslove ugovora o zajmu i dodatno zaduživanje Grčke) u svom predavanju podseća na neočekivani i prosvetljujući način, da reči novac (“chrema”), dug / obaveza (“chreos”), upotrebna vrednost (“chresi”) i boja (“chroma”) imaju isto etimološko poreklo u starogrčkom jeziku. Šta dolazi pre? Oker boja vekne hleba ili novčanice kojom je kupujemo? Nadežda Kirćanski zna da je prepuštanje novcu kao realnom reprezentu vrednosti prihvatanje zahteva da se povinujemo takvoj slici. Zato prikazuje rastočene destilate ovog istrošenog zahteva, dok pokušavamo da mislimo o meri vrednost, otkrivajući komplementarnost boja karata za noćnu vožnju sa bojama poslednjih novčanica koje su nam preostale u novčaniku”, navela je Anica Tucakov u tekstu “Režimi ekvivalentnih znakova”.
Izložbu prati i tekst Vladimira Tabaševića, koji ocenjuje da novim konceptom "Put straha odozdo nagore" Nadežda Kirćanski ne nastoji da ostavi publiku bez reči.
“Nije to njena namera, jer - čudna je Nadežda. Najčešće svi hoće da posmatrač ostane nem, jer - umetniku to laska. Onda se o tome priča - kako je neko, negde, tamo, zanemeo pred delom. To spada u komplimente - koji to nisu! - umetnicima - koji to nisu! A svi žele da pomognu umetniku, jer živimo u kulturi u kojoj se umetnika tretira kao nedonošče koje vapi za samilošću, pa ga se laže i tetoše. Laže ga se sa toliko posvećenosti i iskrenosti, do te mere da mi - samilosnici i saučesnici jedne kulture - i sebe same ubedimo da nam je iskustvo pred njegovom umetnošću toliko silno, da se nema šta reći. Iako se, uglavnom, i nema šta reći, ali to odsustvo ne kazuje nam ništa o kvalitetu umetničkog dela, a - istini za volju - ni o kvalitetu našeg doživljaja. Nadežda je, ipak, umetnica neke druge fele, i oko nje se skuplja, neka druga publika. Ne izuzetnija, niti manje vredna od neke druge publike, već, prosto - njena. Nju prati i mnogo coktanja, jer ima dosta onih koji ne rezonuju sa njenim radom, onih koji ne znaju šta je to ‘teskoba svakodnevice’, i koji su, prosto, sticajem životnih prilika i okolnosti bili izuzeti iz poretka ‘cimatanja’: noćni prevozi, ‘psihosomatska asmatika’ - kao poseban oblik emotivne komunikacije, kupus, hedovi, kanesteni i ta silna, uvek iznenadna i nekako oštra – koštanja”, naveo je Tabašević.
“Strah se sliva u pete, tako su o strahu govorili svojevremeno. Onaj ko je znao da se tako kaže za puteve straha, mogao je to i da doživi na svom telu. Ali, to je sve poreklom od toga što se neko jednom upišao, od straha, i tako - najednom! - i mokraća dobila svoj put: niz nogu, gonjena strahom, i postala povod za sliku u jeziku. Sam strah - postao je slivanje. To su slike detinjstva, prošlosti i one neprijatne topline. Takve metafore najčešće služe tome da čovek pokuša da se iskobelja iz njih, i da šmugne negde drugde. Kod Nadežde, strah se penje nagore, i pretače se u osećaj nalik zanosu. Pred ovim radom nećemo, dakle, ostati ‘nemi’, i iz njega nećemo hteti da se iskobeljamo, da što pre odemo bilo gde drugde - izvan prostorija galerije, u neke druge prostore i ambijente, i u neke druge priče. Zato je ovaj rad tačna metafora za našu, stvarnu sadašnjost, onu za koju smo se opredelili. Posle iskustva ovog rada - ćaskaćemo. Nećemo se uzajamno pretvarati da smo ‘metafizički zanemeli’ pred pitanjima koja su se otvorila, ne. Ćaskaćemo o običnim stvarima. Biće nam iznova toplo na pravim mestima. Jer - tako je s Nadeždom, ona samo tako ume: da stvari vrati nazad u srce”, zaključio je Tabašević.
Izložba će biti otvorena do 27. decembra, a s obzirom na epidemiološke okolnosti, zvaničnog otvaranja nema.
(SEEcult.org)
