Neartikulisano o Katalin Ladik
Katalin Ladik doživljava nervni slom, daje otkaz na mesto službenice u banci i postaje konceptualna umetnica; autor i reditelj: Zlatko Paković; Pozorište „Deže Kostolanji“, Subotica
Naslov poslednje predstave koju je Zlatko Paković režirao u subotičkom pozorištu „Deže Kostolanji“ jedan je od retkih naslova koji ne samo da privlači pažnju svojom dužinom, već predstavlja i biografski opis i razvojni luk naslovne junakinje. Čuvena jugoslovensko-mađarska umetnica Katalin Ladik zaista jeste radila kao bankarska službenica, potom dala otkaz, odrekla se (malo)građanskog života i privilegija i postala konceptualna umetnica. I to ne bilo kakva umetnica, već performerka, vizuelna umetnica i pesnikinja koja je obeležila drugi talas jugoslovenske avangarde i bavila se performansom pre Marine Abramović, samo što, za razliku od svoje slavnije koleginice, nije džentrifikovala svoj umetnički rad u kasnijim godinama stvaralaštva. Što se tiče dela naslova koji tvrdi da je Katalin Ladik po nervnom slomu dala otkaz i postala umetnica, moramo ili da verujemo Pakoviću na reč da je i nervni slom biografska činjenica (reditelj je, ipak, ranije sarađivao sa Katalin Ladik, te je dobro poznaje) ili da tu tvrdnju shvatimo u fiktovnom ili pseudo-dokumetarnom svetlu.
Opis Katalin Ladik doživljava nervni slom, daje otkaz na mesto službenice u banci i postaje konceptualna umetnica u nekoj konvencionalnijoj formi ne bi bio samo biografska beleška, već i siže predstave. Međutim, s obzirom da je tema predstave rad nadrealistički nadahnute umetnice, a da režiju potpisuje provokativni, društveno-kritički i političko-zapaljivi Paković, u predstavi ima samo „k“ od konvencije, a ni za to „k“ nije izvesno da se ipak ne odnosi na inicijal naslovne umetnice. Priču o Katalin Ladik, varijacije na njene umetničke radove, kao i kritiku današnjeg represivnog društva Paković prenosi predstavom atomizovanom na fragmente koji asocijativno grade celinu. Stilsko i ideološko opredeljenje predstave je nadrealističko, ne samo zato što tematizuje i prikazuje rad nadrealističke umetnice, već i zbog toga što je predstava obavijena oniričkom aurom. Paković, putem teksta Katalin Ladik koji glumci izgovaraju na sceni, direktno saopštava svoje viđenje da umetnost treba da bude inspirisana snovima i podsvesnim, a ne rob konvencijama.
Paković je, stiče se utisak, toliko nadahnut radom Katalin Ladik, pun poštovanja prema njenom opusu i svestan kritičkog potencijala njene umetnosti, da ne zna na koje će dimenzije autorkinog rada pre da se fokusira. Sa scene se mogu čuti oštre kritike institucije crkve, praćene kvazi-religijskim ritualima, prisećanje autorkinih performansa – prilikom jednog je gola vozila biciklu na trgu u Novom Sadu, kao i rekonstrukcija scene iz njenog rada kao bankarske službenice. Spisak raznolikih tema i motiva se produžava, čini se, unedogled. Paković obrađuje ove teme ne samo kako bi publiku upoznao sa širokim opsegom stvaralaštva Katalin Ladik, već i kako bi kritikovao savremenu religiju, neoliberalni kapitalizam, kao i umetničku scenu Novog Sada koja se u okviru projekta Evropske prestonice kulture (EPK) orijentisala ka konformističkoj kulturi koja ide na ruku vlasti. Ključni problem predstave je u tome što se reditelj bavi mnogobrojnim i raznolikim temama, te one bivaju obrađene površno. Zadržimo se na poslednjem primeru – paraleli između subverzivne umetnosti Katalin Ladik i projekta EPK koji je usko sarađivao sa vlastima – svakako je u pitanju odlična tema, ali je njoj bilo posvećeno svega nekoliko minuta. Ova tema, kao i mnoge druge, strmoglavo se gubi u vrtlogu drugih tematika i nedovoljno čvrstih relacija među njima.
Da je Paković imao problem da od biografskog materijala i svojih stavova napravi kohezivnu strukturu predstave, svedoče i pasaži o veštačkoj inteligenciji. Nedugo nakon početka predstave publika dobija osnovne informacije o Katalin Ladik iz dijaloga glumca Borisa Kučova i ChatGPT-a. Drugim rečima, biografski podaci naslovne umetnice nam se serviraju procesom nešto složenijeg guglanja. U tragu za nekakvim društvenim komentarom o veštačkoj inteligenciji reditelj zatim incscenira dijalog u kom ChatGPT odbije da napiše novi komunistički manifest pod „izgovorom“ da ne sme da proizvodi politički sadržaj, ali pristane da napiše, primera radi, manifest nadrealizma. Na stranu što ova vrsta veštačke inteligencije provereno ne funkcioniše tako – ChatGPT je napisao komunistički manifest i mom kolegi i meni – ova tema se ne dovodi ni u kakvu blisku vezu sa umetnošću Katalin Ladik i nadrealizma. Veštačka inteligencija je u predstavi ubačena kao tema popularna za eksploataciju i to na površan način.
Prava je šteta što ova predstava dugačkog naziva i relativno kratkog trajanja nije artikulisanije pristupila životu i radu Katalin Ladik. Dok neka naredna predstava ne ispuni taj zadatak, na raspolaganju su nam široko anologizovane pesme ove umetnice i vizuelni radovi koji se mogu pronaći u muzejima i galerijama Vojvodine i Mađarske.
Borisav Matić
*Fotografije: Edvard Molnar
*Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.
