Art scena: Nela Tonković
Istoričarka umetnosti i kustoskinja Nela Tonković, nekadašnja direktorka Savremene galerije u Subotici, a donedavno Narodnog muzeja u Šapcu, govori za SEEcult.org o značaju multidisciplinarnog pristupa u kustoskoj praksi, iskustvu rada u institucijama, uticaju društvenih okolnosti na svet umetnosti, ali i potencijalu za obrnut proces, odnosno za iniciranje promena u društvu. Nela Tonković nedavno je, nakon smene lokalne vlasti u Šapcu, i sama smenjena usred mandata sa mesta direktorke Narodnog muzeja, što je izazvalo oštru osudu u stručnoj javnosti. Smatra da je to svojevrsna slika stanja u čitavoj zemlji, ali da je, uprkos nesklonim okolnostima, važno daneki vredni i posvećeni ljudi u nesklonim okolnostima ipak državaju plamen znanja i ne dopuštaju da ga išta ugasi.
Otvaranje izložbe 'Lady of Hormons' Maje Rakočević Cvijanov i Edite Kadirić, Savremena galerija Subotica, septembar 2019.
– Pripadate generaciji istoričara umetnosti pred kojima je u startu imperativ multidisciplinarnog pristupa u radu. Na kakav način ste Vi odgovarali na takve zahteve struke?
Nela Tonković: Čini mi se da je moja generacija još od studija razumevala polje istorije umetnosti kao ono kroz koje se na veoma specifičan način istražuje čitavo društvo, te je taj zahtev multidisciplinarnosti bio zapravo nešto sa čime smo intelektualno odrastali i shvatali ga kao sastavni deo te nauke. Tada je na prvom mestu bilo važno traganje za onim tačkama u kojima se umetnost sreće sa podsticajima koji su je, kroz različita vremena, formirali. Bez sumnje, veoma kompleksan posao, a ulaskom u praksu on je postao još složeniji. Ipak, u toj vrsti složenosti moguće je i potrebno pronaći uživanje, jer ste u prilici da sagledate pojave iz znatno šire perspektive koja omogućava da umetnost dobije ne samo dodatnu dimenziju, već i drugačije mesto unutar društvenog poretka – mesto koje je istinski čini neodvojivim delom ljudskog iskustva. Za mene je uvek bilo jednostavno: ako pred sobom imam, recimo, instalaciju želim da znam koju istinu ona nosi. Da bih to saznala i prenela umetničkoj publici, ne smem da se zadržim samo na opisivanju onoga što svi posmatrači vide, već treba da iskoristim sva raspoloživa znanja da objasnim to konkretno delo.
– Vaša rana istraživanja tiču se prirode i karaktera institucija i manifestacija u različitim kulturnim i političkim okvirima. Uz iskustvo koje ste do sada stekli, kakav je Vaš utisak – u kojoj meri drušvene okolnosti utiču na mogućnost razvoja potencijala u kulturi u našoj sredini?
Nela Tonković: Silno utiču, nekada pomažući razvoj progresivnih ideja, a nekada čineći sve da ih osujete. Postoji, međutim, nešto i između ovih krajnosti: to je ona čuvena moć društvenih okolnosti da „upiju“ i utišaju sve što nije trenutni prioritet javnih politika i verujem da je to i najopasnije, ta težnja da se tako važno polje ljudskog delovanja kao što je kultura marginalizuje kao navodni luksuz do kojeg tek treba da stignemo, koji valjda treba da zaslužimo kada uredimo sve drugo. Bilo je i takvih perioda u našoj novijoj istoriji. Sada, međutim, svedočimo jednom drugom dobu, kada se kultura sve češće pojavljuje kao tema, no zbog sveopšte spektakularizacije, kao tema koja služi za „šminkanje“ naše stvarnosti.
Možda možemo da pokušamo jedan eksperiment, pa da Vaše pitanje obrnemo: u kojoj meri bi kultura mogla da utiče na razvoj potencijala našeg društva? Tu nas već čeka znatno drugačiji odgovor i neminovno bismo se setili mnoštva onih sjajnih ljudi na čitavoj kulturnoj sceni čiji napori od nje stvaraju tako dinamičnu, raznovrsnu i kvalitetnu platformu. Zato mislim da kultura ima moć da transformiše naše društvo. Sigurna sam da bi se to i dogodilo kada bi joj bila pružena veća pažnja i značajnija prilika.
Otvaranje izložbe Lasla Antala, Savremena galerija Subotica, septembar 2018.
– Šta je odlikovalo vaš rad u Savremenoj galeriji u Subotici (ranije Modernoj galeriji „Likovni susret“)? Na kakve izazove ste nailazili? Kako iz današnje perspektive ocenjujete rad ovih institucija i njihov doprinos različitim aspektima umetničke scene u Srbiji?
Nela Tonković: Savremena galerija Subotica u vreme osnivanja, dok je nosila naziv „Likovni susret“, doživela je svoje zlatne trenutke – formirala se ustanova i kolekcija koja je počela veoma hrabro. To su bile šezdesete godine 20. veka, a sličan razvojni zamajac imala je i negde sredinom osamdesetih. Zatim su je upravo društvene okolnosti učinile tihom, umrtvljenih reakcija, što je i opasno i štetno kada se ustanova bavi savremenom umetnošću. Dakle, moj izazov se sastojao u ponovnom upoznavanju zajednice sa savremenom umetničkom scenom. To sam zaista shvatila kao svoj ključni zadatak i zbog toga sve druge izazove ovde neću pominjati. Trebalo je da Galeriju snažnije aktiviramo povezivanjem sa umetnicima iz drugih centara, sa kolegama koji bi nam pomogli da jasnije komuniciramo vrednosti koje ona zastupa, i najvažnije – sa zajednicom. Kada se osvrnem na ambicije sa početka, verujem da su one u najvećoj meri bile ispunjene jer smo kroz niz izložbi i njihovih edukativnih programa uspeli da stvorimo publiku koja je prihvatila savremenu umetnost kao deo svog životnog iskustva. Što se tiče doprinosa sceni, želela sam da Galerija bude ustanova koja sa najvećim poverenjem prihvata ideje koje donose umetnici, koja ih sa njima razvija kroz podršku njihovom radu i na taj način oblikuje odnos uzajamnog pomaganja i shvatanja da smo, u suštini, na istom zadatku. Mislim da smo upravo takvim stavom i postali jedno od važnih mesta za komuniciranje savremene umetnosti u Srbiji. Koliko je to Galerija danas – na to, iz moje sadašnje pozicije, veoma malo mogu da utičem.
– Pitanje umetničke produkcije bilo je važno pitanje u okviru Vašeg institucionalnog rada. Zašto?
Nela Tonković: Bilo mi je značajno da ustanove koje sam vodila na svaki način pokažu umetnicima da podržavaju njihov rad. Jednostavno, bez rada umetnika, one ne bi mogle da postoje. Tek odnos u kojem su obe strane – i ustanova, i umetnik – rešene da istinski sarađuju, može da doprinese stvaranju nove vrednosti. Želela sam i da umetnici znaju da stojimo sa njima, da razumemo procese koji ih vode, da možemo da im budemo podrška. Verovatno se ovo čini kao pojednostavljivanje nekih komplikovanih odnosa, ali zaista je jedina misao bila: poručiti umetnicima da na nas mogu da se oslone i da nećemo izneveriti njihovu ideju.
Razgovor povodom izložbe 'Neuklopljivi', čiji je kustos bio Bálint Szombathy, Savremena galerija Subotica, januar 2017.
– Kako promišljate interakciju kritičara i umetnika? Saradnju sa kojim umetnicima izdvajate u svom dosadašnjem radu i zašto?
Nela Tonković: Interakcija umetnika i kritičara za mene je odnos slobode i odgovornosti. Sa jedne strane, tu je sloboda da se nesputano promišlja nečiji rad, ali onda je tu i odgovornost koja u ovaj odnos uvodi obavezu da se bude veran istini. Inicijativa za uspostavljanje tog odnosa je kod umetnika, inicijativa je delo samo, a kritičar taj poziv prihvata da bi približio delo svetu u kojem ono treba da postoji. Odnos kritičara i umetnika je pun vrlo pažljivih koraka upoznavanja i približavanja, a kako je rezultat tog odnosa vrednovanje, bitno je da on bude usmeren u pravcu dosezanja suštine.
Kada radim sa umetnicima, drago mi je ako osetim potpuno razumevanje, ako moja pitanja podstiču jasnoću njihovih odgovora. Iz takvih razmena nastaju izložbe koje publika može da prihvati kao pozive na svoja preispitivanja. Jedna od takvih saradnji, veoma uspešnih, bila je ona sa Ivanom Ivković na njenoj izložbi ’’Amuse me’’, kao i ona sa Balintom Sombatijem, Bojanom Radojčićem, Majom Rakočević-Cvijanov, Sašom Tkačenkom… Odgovor bih mogla i da dopunim jer je zaista svaka saradnja, od mojih profesionalnih početaka, pa do danas, bila iskustvo koje me je vodilo korak dalje u razumevanju sveta u kojem živimo, ali i sveta koji stvaraju umetnici. Kroz rad sa Ivanom Ivković približila sam se mogućnosti predstavljanja osećanja sasvim posebne vrste usamljenosti, uz Sombatija sam učila o počecima naše konceptuale, ali i o potrebi traganja za saborcima – odnosi sa umetnicima koje sam spomenula još uvek me podstiču da dublje zaronim u svaku sledeću izložbu koja me čeka.
– Šta su, prema Vašem mišljenju, važna pitanja na koja bi trebalo da odgovori savremena institucija? Kako bi trebalo razmišljati o međuinstitucionalnoj saradnji?
Nela Tonković: Verovatno ću se sada učiniti kao idealista, ali još na studijama sam pročitala jednu rečenicu profesora Tomislava Šole, muzeologa, rečenicu koja je svaki dan sa mnom: „Muzeji su tu da menjaju svet, a ne da raspravljaju o njegovoj prošlosti.“ I danas verujem da je jedini zadatak bilo koje institucije kulture da promene svet na bolje. Sve one imaju svoje tehnike, metode i mehanizme rada, i neupitno je da oni treba da budu što efikasniji, ali je neophodno da institucije kulture sagrade mostove znanja koji će nam omogućiti da pređemo reku društvene ravnodušnosti, siromaštva duha, straha od života i da zakoračimo na obale boljeg sveta. Možda deluje kao utopija, ali znam da je u institucijama kulture akumulirana ogromna snaga koja može da nam pomogne da postanemo srećnije čovečanstvo.
Otvaranje 63. Oktobarskog salona u Šapcu, Narodni muzej Šabac, oktobar 2019.
– Poslednje aktivno institucionalno iskustvo u Vašem dosadašnjem radu je angažovanje u Narodnom muzeju u Šapcu. Šta karakteriše ovo iskustvo? Šta vam ono govori o trenutnim uslovima i okolnostima za rad u institucijama u Srbiji?
Nela Tonković: Možda sam još previše blizu ovog iskustva kako bih mogla da ga prenesem bez ikakvih emotivnih „šumova“, ali pokušaću da se zadržim na onome što će ostati kao utisak i nakon mnogo godina. Pre svega, rad u Narodnom muzeju Šabac je bio rad sa kolegama koje se nisu plašile ni eksperimenta, ni izlaska van ustaljenih okvira. Zatim, način na koji je zajednica počela da se okuplja oko novih programa koje je ponudio Muzej i da u njima učestvuje uverilo me je da je moguće, i za veoma kratko vreme, promeniti navike publike i učiniti je aktivnim delom kreiranja programa. U tom pogledu, verujem da širom Srbije postoje isti uslovi – posvećeni kreatori kulturnih sadržaja i zajednica željna ko-kreacije. U pogledu okolnosti, stvari su ipak prilično drugačije i možda su događaji u Šapcu baš i primer negativnog delovanja društvenih okolnosti, kao što je promena stranke na vlasti. Širom zemlje događalo se, pa se dogodilo i tamo, da je interes institucija kulture stavljen na poslednje mesto zarad nečijeg lakog sticanja političkih poena i održavanja nesuvislih obećanja. Mislim da je to slika stanja u čitavoj zemlji: neki vredni i posvećeni ljudi u nesklonim okolnostima ipak održavaju plamen znanja i ne dopuštaju da ga išta ugasi.
– Kakve su Vaše projekcije aktuelnih problema/pitanja/izazova sa kojima bi struka trebalo da se suoči i da ih razmatra da bi mogla na adekvatan način da odgovori na potrebe budućih institucionalnih modela rada?
Nela Tonković: Struka, najpre, treba da jača svoj glas u društvu i treba, bez ustezanja, da reaguje i na loše i na dobre poteze kreatora kulturne politike. Možda bi najpre trebalo da se posveti konsolidovanju svojih snaga kako bi imala integritet kojim bi mogla da pokrene pozitivne promene. Kada se taj proces konsolidacije okonča - pravi posao će je tek čekati.
*Razgovarala: Snežana Stamenković
*Foto: privatna arhiva
**U video prilogu – razgovor sa Nelom Tonković o uticaju pandemije korona virusa u oblasti savremene umetnosti generalno i na lični profesionalni rad
(SEEcult.org)