Boban Jevtić: Strateški plan umesto stihije
Direktor Filmskog centra Srbije (FCS) Boban Jevtić smatra da Predlog strategije razvoja kulture u Srbiji od 2017. do 2027. godine, uprkos manjkavostima, može da donese boljitak u narednoj deceniji, jer je najveći problem kulture u Srbiji to što je incidentna. Za razvoj domaće kinematografije, kako je naveo Jevtić u intervjuu za SEEcult.org, najvažnije je da dobije institucionalnu sigurnost i temelj, a to bi doneo novi Zakon o audio-vizuelnoj delatnosti, uz digitalizaciju bioskopske mreže.
- Predlog Strategije razvoja kulture u Srbiji 2017-2027. u delu posvećenom savremenom stvaralaštvu daje opis aktuelnog stanja i u oblasti filma. Kao direktor Filmskog centra Srbije imate dobar uvid u to stanje. Da li je ono u Strategiji adekvatno predstavljeno?
B.J: Smatram da su tu navedeni najbitniji elementi. U razgovorima o Predlogu strategije ljudi su se dosta uhvatili za onaj uvodni opis srpske kulture uopšte, za termine kao što su herojsko i vizantijsko, a nisu čitali dalje. Opis po konkretnim oblastima je prilično egzaktan. Naravno, svaki od tih sektora treba razraditi, ali Strategija ne može da obuhvati sve detalje. Što se tiče filma, data su dva glavna faktora, a to su donošenje novog zakona i digitalizacija. Donošenje zakona podrazumeva novu javnu raspravu, samo na tu temu - o nacrtu koji će sadržati sva druga pitanja koja su u Predlogu strategije samo taksativno navedena.
- Šta mislite o ciljevima koji su za oblast filma zacrtani u Strategiji?
B.J: Ono što najviše treba srpskoj kinematografiji to su institucionalna sigurnost i institucionalni temelj. U tom smislu su dobro postavljeni ciljevi, jer podrazumevaju one preduslove koji treba da se stvore za pravi razvoj kinematografije. Problem sa našom kinematografijom je što se razvijala stihijski. Uvede se jedna uredba, dođe nagli napredak, pa se onda ukine ta uredba, sledi nagli pad... Mnogo zavisi i od toga ko je personalno na kojim mestima. Ono što nama treba jeste institucionalna sigurnost i temelj, a to je Zakon o audio-vizuelnim delatnostima. To bi trebalo da bude alfa i omega, jer postojeći Zakon o kinematografiji mnoge stvari uopšte ne tretira.
Inače, već samo ime budućeg zakona ukazuje na proširivanje područja, kao što je svuda u svetu. Mi se sada bavimo isključivo filmom, a audio-vizuelnom delatnošću dobijamo mnogo širi opseg. I zato su važne strategije, zbog definicije šta je šta. Na primer, audio-vizuelno podrazumeva i video igre, televizijske serije... Kao članovi Media potprograma Kreativne Evrope možemo i za to da apliciramo. Moramo da uđemo u svetske i evropske trendove ako hoćemo da budemo deo svega toga.
Drugo bitno pitanje je - kako možete da razvijate domaću kinematografiju ako nemate mrežu digitalnih bioskopa? Odgovor je jednostavan - ne možete. Sve zemlje u okruženju su već završile digitalizaciju i to daje rezultate. Na primer, Hrvatska koja je manja po broju stanovnika od Srbije, ima skoro isto toliko bioskopa koliko i mi, a ima procentualno duplo veću gledanost. U Srbiji je godišnja poseta nešto više od tri miliona, što znači da svaki drugi građanin jednom godišnje ode u bioskop, dok je poseta u Hrvatskoj četiri miliona, odnosno svaki stanovnik bar jednom godišnje ide u bioskop.
- Kako ocenjujte mere planirane za realizaciju ciljeva postavljenih u Predlogu strategije?
B.J: Po tome kako su mere u Predlogu strategije navedene, mi bismo mogli do kraja godine da imamo taj Zakon o audio-vizuelnim delatnostima, što bi bilo fantastično. Jedna od predviđenih mera je i izrada nacionalnog plana za digitalizaciju bioskopa. To je takođe fantastično. Mi kao Filmski centar Srbije možemo da digitalizujemo tri-četiri bioskopa godišnje, a to je nedovoljno. Tim tempom bi nam ovaj posao trajao deset godina, što je zaista predugo. Uz tu meru iz Predloga strategije digitalizacija bi mogla brzo da se obavi.
- Veliku pažnju javnosti privukla je namera postepenog povećavanja budžeta za kulturu za jedan procenat do 2027. Da li je to dovoljno?
B.J: Moje viđenje je da zapravo čak i sada ima relativno dovoljno para, samo je pitanje kako se one raspoređuju. Mislim da bi ceo sistem konkursa trebalo ponovo analizirati i valorizovati, da možda pogledamo kako se to radi u drugim zemljama koje imaju razvijeniju kulturnu politiku nego mi.
Inače, naravno da nam treba povećanje budžeta, ali mislim da je najvažnija institucionalna sigurnost. Najvažnija stvar u planiranom Zakonu o audio-vizuelnim delatnostima je to što će omogućiti finansiranje domaće kinematografije koje neće zavisiti od političke volje. Jedan deo sredstava imaćemo od Ministarstva kulture, što je nužno, a drugi će biti uziman, na osnovu Zakona, od svih onih činilaca koji imaju benefite od domaćeg filma. To su emiteri, uključujući nacionalni servis, televizije - komercijalne, lokalne, kablovske, zatim platforme, telefoniju... Svi oni bi trebalo da izdvoje određeni mali procenat, to se svodi od 0,5 do 1,5 odsto. Tako bi trebalo da se stvori fond za sufinansiranje kinematografije koji bi bio stalan, bez obzira na politiku.
- U uvodnom delu Strategije navode se opšte dimenzije srpske kulture. Kakvu osnovu za razvoj pružaju te vrlo raznorodne dimenzije – slovenska, vizantijska, demokratska...?
B.J: Strategija je za sada samo predlog o kojem treba da se raspravlja. Možete misliti o tim dimenzijama koje su navedene u nacrtu teksta ovako ili onako, ali to treba shvatiti samo kao predlog. Kao što su u Strategiji dati neki elementi u prilog tim dimenzijama, tako i kritičari treba da nađu argumente protiv njih, te da se kroz raspravu dođe do zajedničkog stava koji bi bio svima prihvatljiv.
Do sada sam pratio samo javnu raspravu u Novom Sadu i mislim da je to bilo dosta uopšteno, da treba još dosta dug put da se prođe do konačnog teksta. Čini mi se da se rasprava fokusirala na te dimenzije kulture i da to pomalo skreće pažnju sa konkretnih, a bitnih stvari. Dimenzije su zapravo neki opšti teorijski okvir koji može, a i ne mora da ima mnogo uticaja na konkretan posao. Mislim da bi bilo svrsishodnije za sve delatnike u kulturi kada bi se koncentrisali na konkretne mere koje su predložene u Strategiji - svako u svojoj oblasti, a da o opštim pitanjima teoretičari kulture mogu da kažu svoje mišljenje.
- Ipak, i kulturni delatnici mogu da imaju svoj stav. Šta Vi lično mislite o tome?
B.J: Meni se čini da je najvažnija od svih tih dimenzija ona da se uključimo u evropske tokove, jer smo u zaostatku. Dakle, to su evropske integracije i usaglašavanje zakona, što možemo da radimo na osnovu dobrih rezultata zemalja koje su bile u sličnoj situaciji, a u našem su okruženju. Ne moramo da prolazimo sve faze koje su oni prolazili. Moguć je preskok i nadovezivanje na ono što su oni već postigli, s tim da u oblasti filma mi moramo da kombinujemo dva pristupa.
Srpska kinematografija se pokazala, srećom, kao veoma žilava i vitalna, nikada nije zgasnula potpuno. Tako da moramo da radimo na dva procesa - s jedne strane, da ulazimo u evro-integracije, ali da pazimo da ne uništimo ono malo što smo uspeli da sačuvamo i što daje rezultate, a sa druge strane - da našim filmskim poslenicima objašnjavamo kako će uskoro morati da rade po drugačijim propisima.
- Ako Strategija bude usvojena, kako će izgledati kultura u Srbiji 2027. godine?
B.J: Sigurno će biti u mnogo boljoj situaciji nego što je sada. Da se sada uvede Strategija ovakva kakva jeste, donela bi mnogo boljitaka, počevši od tog jednog procenta iz budžeta, pa zakona koji treba da se donesu, pa definisanja kako neke stvari funkcionišu... Sve će to malo srediti naš sistem, gde ćemo znati na čemu smo i kako da postupamo, jer je najveći problem srpske kulture to što je ona incidentna. Stalno se menjaju uslovi u kojima se ona razvija. Upravo to treba da se promeni, da se kaže - sledećih deset godina će biti takvi uslovi, hajde da radimo po tome. Neke stvari neće biti savršene, naravno, ali će biti sigurne, pa ćemo moći da se postavimo. Profesionalci u kulturi su vrlo fleksibilni ljudi. Ako su uspevali da rade pod totalitarizmom i u raznim drugim okolnostima, uspeće i ovde da nađu svoje, ali je samo bitno da ne radimo ove godine ovako, a sledeće godine drugačije.
- Da li ste optimista u pogledu primene Strategije ?
B.J: Sada je na institucijama kako će da protumače Strategiju i, što je veoma bitno, kako će onda da prave svoje sopstvene strategije unutar ovog okvira. Napomenuo bih da tu vidim i veliku ulogu nezavisnog sektora, kome je dato dovoljno prostora u tekstu Predloga strategije. Pojedinačnim institucijama nacionalna strategija treba da služi da iz nje izvlače “opravdanje” za ono što žele da unaprede u svom sektoru, da se pozovu na nju kada budu tražile određene akcije za rešavanje svojih problema. Tako rade u drugim zemljama. Znači, sledeći put kada kažemo - na osnovu Strategije ove godine mora da se uradi javna rasprava o zakonu i da on stigne u parlament, to će tako i biti.
Međutim, mnogo toga zavisi od samih kulturnih institucija. Ako se mi ne pokrenemo, Strategija je mrtvo slovo na papiru. To su spojeni sudovi. Ne može samo Ministarstvo kulture da daje inicijative, moraju to da čine i institucije, a Strategija treba da im služi kao podloga za to.
_ _ _
Poslednja javna rasprava o Predlogu strategije razvoja kulture Republike Srbije od 2017. do 2027 biće održana 28. septembra u 11 sati u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu, nakon debata organizovanih u proteklih mesec dana u Novom Sadu, Subotici, Užicu, Kosovskoj Mitrovici, Kragujevcu i Nišu.
Direktor FCS-a Boban Jevtić, koji je godinama aktivan u oblasti filma i pozorišta, najavljen je kao jedan od uvodničara, nakon pozdravne reči ministra kulture i informisanja Vladana Vukosavlјevića i upravnika NBS Lasla Blaškovića, te obraćanja direktora Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka Vuka Vukićevića, profesora Filološkog fakulteta u Beogradu Velјka Brborića i profesora Fakulteta likovnih umetnosti Nikole Šuice. Na pitanja učesnika javne rasprave odgovaraće pomoćnici ministra kulture: Aleksandra Fulgosi, Ivana Dedić, Asja Drača Muntean, Dejan Masliković i Olivera Živanović, sekretar Ministarstva Igor Jovičić i savetnik Dragan Hamović.
Dosadašnja javna rasprava Predlogu strategije razvoja kulture u Srbiji od 2017. do 2027. godine, započeta 1. septembra u Matici srpskoj u Novom Sadu, protekla je i u pohvalama na račun Ministarstva kulture i informisanja, ali i u znaku kritika, posebno u vezi sa predloženim definisanjem dimenzija srpske kulture, kao i ciljeva i mera, terminologije, izostavljanjem pojedinih segmenata koji su ocenjeni važnim za kulturni razvoj, kao što su obrazovanje i mediji, odsustvom preciznih podataka o stanju kulture koji bi bili osnova za rešavanje problema koje odražavaju...
(SEEcult.org)
*Tekst je nastao u okviru projekta “Put strateškog dokumenta”, sufinansiranog od Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
