Epifanija u razarajućim stihovima Milene Marković
Ima nešto čudesno i opijajuće u čemernoj lepoti poezije Milene Marković, što čoveka, dok čita njene stihove, izmešta u neko stanje pomerene svesti. Vidljivo je to i u njenim dramama, poput “Šume blista”, čije je izvođenje na jednom Sterijinom pozoriju bilo epifanijsko iskustvo za mnoge prisutne. Nešto tako doživela je 4. marta publika na prepunoj Velikoj sceni Pozorišta mladih u Novom Sadu, pred kojom je Milena Marković, zaneseno i omaljujuće, čitala svoju “Decu”, roman-poemu za koju je dobila NIN-ovu nagradu za 2021.
Nije zazvonio nijedan telefon, niko nije gledao nigde drugde do u ono što je slušao sa scene - u stihove koji su, bar na sat i po - koliko ih je ova izuzetna pesnikinja čitala, uspeli da izbrišu sve dnevne centrifuge koje nas svakodnevno melju.
Katarzično pismo i performativna darovitost Milene Marković, njeni drčni i ogoljeni, a istovremeno i nežni i sanjivi stihovi, pogurali su nas da uronimo u sebe, da osvestimo da to još uvek možemo, jer tako, izdvojeni na osami njenih stihova, mogli smo naći još nešto ljudskosti u nama, nešto solidarnosti i empatije oko nas, i čemerne lepote koja kuca u svemu što se ovozemaljskim životom zove.
Publika je strpljivo čekala u redu i da dobije autogram autorke, koja bi roman "Deca", kako je ranije najavljeno trebalo da predstavi tokom marta i u Parobrodu u Beogradu.
Tanja Mandić Rigonat, Ante Tomić i Milena Marković, foto: SM/SEEcult
Snežana Miletić/SEEcult.org
