Film i technê
Filmski festivali u protekloj godini pokušavali su da nam skrenu pažnju na uzburkanu, goruću, situaciju u svetu. Neman je pred vratima! Ne samo fizička, već simbolička. Neman koja nas potpuno urušava u onom obliku koji Lakan (Jacques Lacan) naziva Simbolnim. Ideja radikalnog zločina, poništavanja životnog kruga, može se javiti jedino kod bića koje je već biće govora.
Šta to znači? To je zauzimanje distance u odnosu na životno kruženje, biološki život, kako bi ga ga poništili sa spoljašnje strane i počeli ponovo, iz ničega. Tu mogućnost otvara nam Simbolno. Drugi univerzum, simbolni univerzum.
Technê-(grčka reč) veština ili umeće, jeste primaran način održavanja života, razvoja civilizacije. Danas ta reč znači mnogo. Od technê do digitalne medijske tehnologije. Čini se da je sve u redu, čak i ono što nije nekako priznajemo da će biti!
Kanski festival 2011, Fest 2012, objavili su, radikalno, da je došlo do kvara zupčanika. Nešto sa čovekom i njegovom tvorevinom nije u redu. Čovek se podredio mašini, nekoj mašini, bilo kojoj, više nije moćan da kontroliše sebe, da čuva okolinu, da vaspitava decu.
Sa jedne strane, život se čini lakšim, sve je na dohvat ruke, jedan klik i tu smo. Slabi smo, skrhani, onemoćali. Sve je dostupno, lakše učimo, lakše idemo na posao, lakše obavljamo taj isti posao...ne slika, već informacija vredi 10000000 reči, osećaja, lepote, drhtaja, mirisa, zvukova...
Roman Polanski (Roman Polański) nazvao je svoj film Krvoproliće (Carnage) koji je prikazan u okviru Festa 2012. U filmu je reč o dva dečaka koja su se potukla u parku, mi nemamo priliku da se upoznamo sa dečacima, ali to i nije tako bitno, važno je da su roditelji rešili da se obračunaju. Taj obračun je poprište svetske borbe. Sve nedaće, frustracije, lomovi, neuspesi, krize ispoljio je Polanski kroz iscrpne i iscrpljujuće dijaloge četiri roditelja. Četiri roditelja, četiri strane sveta, sukob kulture, obrazovanja, veštine, lukavstva, besa, agresije, sile. Za to vreme naša deca se igraju u parku, izmirena i zadovoljna. Još uvek ne znaju šta se odvija nad njihovim, može se reći, bezbrižnim glavama. Polanski na ciničan način prikazuje kako svet funkcioniše, kako društveno-političke i kulturološke prilike poprimaju, ne samo oblik, već i sadržaj dehumanizovanog čovekolikog stvora. Posle tog filma, ukoliko razum oseća dekompresiju, možemo se zapitati gde smo, ko smo i šta smo to mi? Šta smo bili, a šta smo postali i kuda idemo?
No, ne samo Polanski, mnogi reditelji su postavili isto pitanje, neki čak i u težem obliku. Lars fon Trir (Lars von Trier) kroz film Melanholija (Melancholia) upečatljivim kadrovima, skoro nestvarno savršenim, ocrtava gubitak volje da se u ovom svetu ostane. Čini mi se, ne samo ostajanje na metaforičkom planu, već i fizički ostanak.
Melanholija, melanholija nas je obuzela, kao da je nastupilo ledeno doba, melanholični smo, bez ikakve želje. Samo puki strah održava pojedince na površini. Održava ih tek toliko da se ima privid da nešto radimo, da negde živimo, da smo neko. Čak i njihovi međusobni odnosi otkrivaju nam da sve što smo postigli, da informacija može putovati ne samo u najudaljeniji deo naše planete, već i u kosmos, da nas je to dovelo pred vrata očaja. Šta sa tim, šta dalje. Mi nismo ostvarena bića, dok god živimo mi sebe stvaramo, projektujemo, u budućnost. Nismo dovršeni, gotovi proizvodi, a oko nas je groteskno potrošačko društvo koje nas usisava kao velika crna rupa, usisava u sebe, i prisiljava da i mi postanemo samo jedan od proizvoda. Instant proizvod, kao i svaki drugi, za kratkotrajnu upotrebu. Čovek kao nedovršeno biće, sa bezbroj nepotrebnih informacija oko sebe potire svoje izvorno biće, svoj izvorni jezik. Ne čuje se, ne čuje ni sebe ni druge. Do te mere ne čujemo i ne vidimo drugog da smo u stanju da ga otmemo u sred dana, noći, sa ulice, iz kuće, zarobimo ga, promenimo mu pol, kožu i počnemo da ga obožavamo. Pedro Almodovar (Pedro Almodóvar) će to reći u svom filmu Koža u kojoj živim (La piel que habito).
Virtuelni svet, to je početak Trirovog filma, svet kao virtuelna stvarnost, pokušava da zadrži Džastin (Justine), lijanama obavijenim oko njenih nogu i ruku, u onom svetu kakav za nas više ne sme da postoji! Melanholija kod Trira je i naziv planete koja će udariti u našu planetu i istovremeno opis stanja u kome se mi, ljudi, nalazimo. Dakle, metaforično i simbolično, u svet i u svakog pojedinca neophodno je da udari nesto isto, ista planeta, isto ovo ja, da nestane sve i da sve ponovo počne, i da ja , i svako drugo biće počne iz početka.
Druga zemlja (Another Earth) moze biti svojevrsni odgovor Majka Kejhila (Mike Cahill) Triru na završetak filma Melanholije. U filmu Druga Zemlja, ne preti nama druga planeta u jakom smislu, fizička nadmoć, već njeno prisustvo. Naučna, astro-fizička, istraživanja su otkrila drugu zemlju koja se vidi sa naše zemlj, kao naš duplikat. Na toj drugoj zemlji sve je isto kao i ovde i ljudi su isti , ali ništa drugo ne znamo. Reditelj i njegova saradnica, glavna glumica, Brit Marling (Brit Marling), spekulisali su o tome kako bi bilo kad bismo sreli sopstvenog sebe. Ko bi to bio? Da li bih to bio ja koji sam i na Zemlji, ili ja koji je u drugom sistemu mogućnosti, tj. gde je ostvarena neka druga od naših potencijalnih mogućnosti? Ideja je da se na kraju susretnemo sa drugim ja, sa ja koje živi možda ne drugačije ali nam pruža osećaj sigurnosti. Sa sobom smo najsigurniji. Tokom filma Druga zemlja mi upoznajemo nekoliko ljudi slučajno ili namerno povezanih, jedna situacija iz života. Ima mnogo situacija, skoro nekoliko stotina dnevno, sedmično, koje bismo želeli da se nisu dogodile, ili nešto što nikada ne bismo ponovo učinili. Ili neka situacija koja nas radikalno odvoji od našeg dotadašnjeg života, hteli ili ne počinjemo iz početka. Mogućnost da postoji identična planeta pruža šansu za ne samo novi početak, nego i mogućnost otkrivanja sebe kakvog smo zaboravili!
U sveopštoj modernizaciji tehnologije i usklađivanja medija sa novim tehnološkim standardima naše biće nije tehnički neispravno. Čovek je sve bolji i bolji, tehnički savršeniji. Larson (Stieg Larsson) u trilogiji (Millenium trilogy) ili Finčerov (David Fincher) film Muškarci koji mrze žene (The Girl with the Dragon Tattoo), ekranizovani Larson, prikazuju tehnički, skoro savršeno biće. Toliko savršeno da može otkriti bilo kakvu informaciju na bilo kom kraju sveta u bilo kom trenutku. Ali, tom biću je uskraćena socijalizacija, samim tim i mogućnost bilo kakave validne komunikacije sa spoljašnjim svetom, osim one koja doprinosi informacionim sistemima. Lizbet sebe ne prihvata, sebe takvu kakva jeste.Ima problem indentifikacije sa sobom i svojom porodicom, sa naslednim materijalom, sa okolinom, sa svetom uopšte. Danas ljudi izgledaju, manje ili više, kao regruti. Svi se spremaju za neki posao, svi moraju biti dobro obučeni, skoro kao u filmu Ekvilibrijum (Equilibrium) Kurta Vimera (Kurt Wimmer) čija radnja je smeštena u distopijsku budućnost u kojoj su sve vrste emocija strogo zabranjene.
Protekle godine, 2011, više nego ikada, reditelji su, skoro udruženo, ošamarili svet poručivši ili buđenje iz „ovog“ ekvilibrijuma ili smo gotovi!
Zaboravljene su, možda, najvažnije kategorije za čovekov suživot u zajednici, vrednost i mogućnost. I vrednost i mogućnost u svet dolaze preko bića, preko čoveka. Sartr (Jean-Poul Sartr) je to govorio u Biću i ništavilu.
Ipak, stvari nisu tako crne. Ovogodišnji Kanski festival odgovorio je na prošlogodišnji rečima: LJUBAV, VREDNOST, MOGUĆNOST!
Mihael Haneke (Michael Haneke), Žak Odrijar (Jacques Audiard) i drugi, jednoglasno su se složili, kao u prećutnom dogovoru, da u svetu ima i te kako razloga biti, biti takav kakav si. Priznati sebi da i ti takva imaš pravo da voliš, da živiš, da radiš, da biraš, i da se raduješ. Ako je neko odlučio da je najbolje da se živi dobro podešen, kao robot sa najboljim mogućnostima ( mogućnosti koje mu je čovek ugradio i osposobio) to ne znači da i ja, i ti i bilo ko drugi treba da se povinuje takvoj odluci.
Zahvaljujući medijima, mediju kao što je film, prenos slike, reči, televizija, računar....mi možemo mnogo, možemo dopreti do bilo koga. Možemo saznati sve što nas zanima. Možemo sve što je moguće na Zemlji. Ali, mediji nisu živ čovek, mediji nisu osećaji, nije nebo, nije priroda....moramo jedni druge prihvatiti takve kakvi jesmo. Šta ostaje kada se svi mediji ugase osim drugog čoveka, preko puta nas!
Vesna Maričić
