Filmski dokument umetničkog procesa
Rediteljka Svetlana Cemin, koja živi i radi na relaciji Njujork-Pariz, predstavila je 2020. godine na festivalu Beldocs svoj film “Otac Arsenije”, a ove godine će na repertoaru biti još jedno njeno delo - ostvarenje “Sent Kler Cemin, Psiha”, svojevrsni portret umetnika Sent Klera Cemina (Saint Clair), koje prati stvaranje njegovog monumentalnog dela “Psiha”. Ovaj dokumentarni film snimljen je u periodu od pet godina i prati proces stvaranja dela od samog začetka u Bruklinu, preko završnih radova u Kini, posete umetnika rodnom Brazilu, sve do krajnjeg odredišta u Klivlendu u SAD. “Sent Kler Cemin, Psiha” deo je Srpskog takmičarskog programa 14. Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs, koji će biti održan od 9. do 16. septembra.
- Kako ste došli na ideju da snimite ovaj film? Saint Clair Cemin je vaš životni partner, ali otkuda ideja da se prikaže nastanak baš ovog konkretnog dela?
Svetlana Cemin: Od samog početka čitavog opusa koji je obeležio ovaj šestogodišnji period, tokom kojeg je naša producentska kuća 610FILM snimila sedam filmova, kroz filmski ciklus posvećen raznolikim umetnicima i njihovoj kreaciji, tražila sam osnovu iz koje bih mogla da napravim saradnju sa Saint Clairom, umetnikom koji je u svetu najviše poznat po svojim monumentalnim radovima. Od svih izabranih umetnika sa kojima sam u to doba paralelno radila, a to su Madeleine Hatz, Laura Kaplan, Olymia Bukakis, Adam Fuss, STEFF, monah Arsenije, predstavnici različitih umetnosti, jedino je Saint Clair klasičan vajar. Sredinom februara 2015. godine, Saint Clair mi je saopštio da se u narednom periodu približava njegova samostalna izložba u Njujorku i da mu se rodila ideja, izrasla iz grčkog mita o Erosu i Psihi, da napravi mermerni brod težine sedam tona iz jednog jedinog parčeta mermera, koji bi mogao da plovi.
Ta tematika je probudila izazov u meni je i odmah sam želela da tu njegovu inspiraciju ispratim od samog početka, od prvih skica i crteža u njegovom ateljeu u Bruklinu do same postavke pred publikom. Do tada zapravo i nisam zavirivala u njegov umetnički prostor, uglavnom sam samo odlazila na njegove izložbe i pratila njegovo stvaralaštvo kao i svi ostali, u formi završenog proizvoda. Ovo je jedini put da sam zakročila u njegov najintimniji stvaralački prostor, i to neuobičajeno putovanje je trajalo skoro punih pet godina.
- Saint Clair Cemin je globalno priznat umetnik. Ipak, publika u Srbiji možda nije toliko upoznata sa njegovim delom kao ona u SAD, Brazilu, i drugim zemljama širom sveta. Koliko je upravo “Psiha” referentno delo za upoznavanje sa njegovim opusom?
Svetlana Cemin: Istina je da jedno delo ne može da odslika čitav umetnički opus, koji traje skoro četiri decenije, ali sam proces rada može veoma dosledno da se doživi kroz ovaj dokumentarni film. Saint Clair koristi razne materijale za svoje radove, ali biti izvrstan umetnik kao što on i jeste je retkost, i to naročito u samom oblikovanju mermera, koje je na neki način vrhunac umetničke delatnosti. Iako je Saint Clair više puta dolazio u Beograd uglavnom iz privatnih razloga, ovog puta mi se čini da će ga šira publika upoznati baš onakvim kakav zapravo i jeste u svom pravom izdanju.
- Saint Clair govori o značaju nesvesnog za njegovo stvaralaštvo. Šta vama lično znači nesvesno u umetnosti i koliko ono utiče na vaš rad uopšte, a koliko je uticalo na promišljanje o ovom dokumentarnom ostvarenju?
Svetlana Cemin: Uzimajući u obzir da je sam ulazak i obrada nesvesnog ključno pitanje koje pokreće ne samo težinu čitave priče, već i čitav proces rada, saradnja sa Saint Clairom je za mene predstavljala ogroman izazov. Pred sam početak snimanja filma uvek se trudim da provedem određen deo vremena sa umetnikom ne bih li otkrila do koje mere možemo da se bavimo nesvesnim uticajima na proces stvaralaštva, ali u ovom trenutku desilo se da to nisam baš mogla da uradim na uobičajen način, već uz prilagođavanja novonastalnoj realnosti i više se oslanjajući na sopstvenu intuitivnost. Trudila sam se da što više budem u senci iz koje sam pratila Saint Clairov opus, sa veoma malim intervencijama između zakazanih snimanja.
Što je umetnik više otvoren prema svom unutrašnjem svetu iz koga proizlazi njegov rad, to je lakše za mene da provučem slikovito ta dva paralelna sveta, imaginarni i kreativni. Čar umetnosti i jeste u tome da se određeni snovi sa jasnom porukom kristališu, materijalizuju i na kraju postaju naša nova stvarnost. Kako dolazi do toga, tj. kako se ta transformacija razvija u određenom vremenskom prostoru, ono je na šta sam pokušavala da dam odgovore od mojih prvih eksperimentalnih filmova pa sve do “Psihe”. Postoji jedan nivo suptilnosti kod svakog umetnika, proizvod kompletnog angažovanja koji se rađa na osnovu ulaska u nesvesno i koji metaforično oblikuje čitav kreativan proces. To je ujedno i osnovni okidač od koga ne odstupam u toku stvaranja dokumentarnog procesa.
- Kako utisak na vas ostavlja delo “Psiha” i kakva osećanja izaziva?
Svetlana Cemin: Taj mermerni brod koji je jedna od najlepših kreacija Saint Clair Cemina, našao je svoju permanentnu bazu u prelepoj prirodi parka skulptura u Klivlendu, a i sam film i njegov značaj jedno umirujuće delovanje na moju ličnu psihu, prvenstveno zbog toga što je ova zamisao kao odiseja proputovala kroz razne prostore i područja. Jedno vreme čak i boravila u Beogradu, gde sam uspela da ostvarim sopstveni cilj i oblikujem je uz pomoc fantastične ekipe sa kojim sam imala prilike da i ranije sarađujem. Posebno ističem rad moje postprodukcijske ekipe, Uroša Maksimovića, Gorana Todorića i Miloša Drobjakovića.
- Film nas vodi kroz različite zemlje, koje reprezentuju potpuno različite civilizacije. Šta ovaj stvaralački proces, koji traje godinama i na različitim kontinentima, govori o izazovima sa kojima se suočava umetnik opredeljen ka stvaranju ovako monumentalnih, zahtevnih dela?
Svetlana Cemin: Saint Clair Cemin je multimedijalni stvaralac, njegov osnovni atelje i centar svih aktivnosti već decenijama je baziran u Njujorku. Više od petnaest godina imao je svoj dodatni atelje u blizini Pekinga, i to isključivo zbog materijala koje je otkrio i koji je koristio za izradu svojih monumentalnih radova, ali i zbog efikasnosti njegovih saradnika. Nezaobilazno je da su izazovi za umetnika ogromni, i oni kreću od samog početka konstrukcije komplikovanih radova. Neizvesnost je stalno prisutna, ali ipak s vremenom umetnik nauči da živi i stvara bez obzira na okolnosti u kojima se nalazi. Jedna od najtežih situacija se zapravo i desila u Kini u toku sredine rada na dokumentarnom filmu, u toku leta 2017. u periodu od dve nedelje. Bez ikakve najave, kineske vlasti su zabranile stranim umetnicima da rade na njihovom terenu. Tada je došlo do demoliranja njegovog ateljea. Jedan deo u filmu je upravo posvećen tom šokantnom činu.
- Koliko saradnja sa umetnicima i izvođačima radova iz ovako različitih sredina utiče na sam rad, od početka do njegovog završetka? Koliko je Saint Clair posvećen zacrtanom zadatku, a koliko improvizuje i modifikuje ideje tokom izrade?
Svetlana Cemin: Saradnja sa umetnicima i izvočacima na različitim delovima sveta može da bude, pored uzbuđenja i čarobnosti, ponekad i komplikovana i jako nestabilna iz različitih faktora, te je na meni i mojoj ekipi bio zadatak da se prilagodimo njihovom tempu. Sam proces ovakvog rada je ponekad preterano dug, međutim uz strpljenje, fokusiranost, i fleksibilnost, tri osnovne komponente koje su neopisivo ključni elementi vezani za ovu vrstu filmskog angažovanja, ipak smo uspeli da prevaziđemo sve prepreke i ostvarimo zadate ciljeve. Umetnici i svi saradnici na projektu od samog početka verovali su u zajednički trud i zato je i došlo do kompletnog angažovanja na svim nivoima.
Saint Clair je bio isključivo usmeren na zadatak u svom ateljeu i nije imao puno prostora da odstupa od svog koncepta, ne samo zbog toga što je kreirao na veoma delikatnom materijalu, već i da bi se sam rad na mermeru zaštitio i sproveo u savršenu formu u određenom vremenskom okviru. I dok je u mom procesu stvaralaštva improvizacija veoma bitna, ne samo što se tiče samog procesa snimanja već specijalno u završnoj obradi filma, Saint Clair se spontano prilagođavao našem zajedničkom radu uglavnom u prostoru nezavisno od ateljea.
- Na koji način je na sam film uticala činjenica vašeg privatnog odnosa sa Saint Clairom? Koliko je on bio (ne)opterećen snimanjem i kakav je odnos imao prema činjenici snimanja stvaralačkog procesa?
Svetlana Cemin: U samom početku procesa stvaranja ovog dokumentarnog filma, radila sam na ovom projektu samo kao producent i priznajem da sam imala veliku strepnju da će naš privatni odnos biti prepreka da se objektivno oslika umetnikov portret. Posle jednog dobrog perioda dvoumljenja trebalo je da se prelomim i da se prihvatim i rediteljske uloge, i to kada sam ustanovila da bih morala da pravim isuviše velike kompromise sa snimateljskom ekipom zbog neočekivanih uslova rada, bilo da je to u Amazoniji, ili u Kini, ili negde drugde. Saint Clair je srcem bio spreman na sve izazove, i strpljivo učestvovao u svim fazama stvaranja “Psihe” samim tim što je verovao je u moj proces rada od samog početka. Mislim da je ovo veoma bogato filmsko iskustvo jasno stavilo do znanja da je ne samo umetnik jako zadovoljan celokupnim ishodom, prozvodom jedne vrlo neuobičajene, porodične kolaboracije, već da smo svi, uključujući i našu ćerku Saru, svesni pozitivnog efekta koji je rad na ovom kompleksnom filmu nama svima podario.
- Koliko ste zadovoljni vašom rediteljskom karijerom u Njujorku i radom vaše produkcijske kuće? Kakvi su vam naredni planovi?
Svetlana Cemin: Veoma mi je drago da su filmovi proizvedeni u 610FILM, priznati ne samo u Njujorku već i na drugim mestima gde sam radila. Do sada smo primali razna priznanja za ostala ostvarenja (Kroz Prirodu i pejzaže, Metamorfoze, Ljubav je najvažnija), učestvovali smo na umetničkim festivalima, ali s obzirom da je “Psiha” jedan klasičan indie film sa izuzetno velikim uspehom po indie festivalima, naš rad je sada veoma cenjen i prilično dobro prihvaćen i to me veoma raduje.
Naročito sam zadovoljna pozitivnim reakcijama publike, i to ne samo u Njujorku, već i u Čikagu, Las Vegasu i Los Anđelesu. Posle svetske premijere na Beldocsu, film “Otac Arsenije” prikazivao se i u Grčkoj, Kipru, po celoj Srbiji i u Sarajevu, a krajem godine biće prikazivan i u Njujorku zajedno sa “Psihom”. Svima nama koji sačinjavamo kreativan tim 610FILM-a ovo je velika čast, naši filmovi su putovali i putuju po svetu i dobijaju priznanja koja nam daju snagu za buduće poduhvate, te bih žarko volela da posle ovih sedam umetnickih priča krenem u druge vode, i da konačno počnem da snimam igrane filmove u narednoj etapi mog stvaralaštva.
Nikola Marković
