Jeftiniji smo bez kulture

Ishodi konkursa za (ne)finansiranje kulture, i na nivou Republike, i na nivou grada Beograda, posledica su jednog suštinski nakaradnog sistema i jedne (anti)kulturne politike.

Skomračenje na kulturi nije posledica nedostatka para,  već manjka famozne „političke volje“. Establišment koji odlučuje o državnim parama vidi kulturu kao nešto što se ne uklapa u ideologiju jeftine države i još jeftinijeg radnika a poslušnog građanina.

Jeftinije je, po vlast sigurnije, po biznis unosnije bez kulture. I to nije, valja pošteno reći, započelo sa naprednjacima. Oni su, samo još bezobzirnije, nastavili stopama svojih prethodnika koji su svojski radili na istom zadatku.

U nametnutom neoliberalnom društvenom modelu, za kulturu naprosto nema mesta. Ona je nepoželjni višak koji izmiče tržištu i prevazilazi primitivne odnose ponude i potražnje. Kultura je ono što čoveka razlikuje od radne, profitonosne životinje, kakva ovakvom sistemu treba.

Istina, neoliberalizam je, globalno, na izdisaju. Nestaje sa istorijske pozornice pošto je počinio ogromnu društvenu i ekonomsku štetu. Kod nas, međutim, još uvek divlja. I to u svojoj neprikriveno razbojničkoj podvarijatni, namenjenoj kolonijalnoj periferiji svetskog sistema. Ideološko i svako drugo zaostajanje je deo kolonijalnog statusa.

Kultura je nepoželjna. Šta će famoznom „stranom investitoru“, recimo, načitana radnica ili načitan radnik? Ni domaće „gazde“ nisu ništa bolje, naprotiv. Vreme je za pelene, ne za knjige, i slične koještarije, rekao bi AV. Namenjeno nam je da budemo prosta, poslušna, nimalo zahtevna radna snaga, svedena na borbu za elementarno preživljavanje. Takvoj nameni se prilagođavaju i kulturni i obrazovni sistem.

I to je suština priče o skomračenju na kulturi. Zato joj se i bacaju mrvice, tek reda radi, tek da se ne kaže kako država ništa ne daje.

Pa i tim mrvicama se raspolaže na naopak način.

Nametnut je model kratkoročnog (godina za godinu) finansiranja koji je neprimiren ovoj delatnosti. Kultura nije jednogodišnja biljka. Sve što se radi u kulturi ima smisla jedino ako se radi dugoročno. Kontinuitet je nužan.

Kratkoročno finansiranje, međutim, jeste u logici ovog naopako postavljenog sistema. Sve i svakog treba držati u neizvesnosti jer je neizvesnost plodna podloga pokornosti. Iz godine u godinu sa zebnjom treba iščekivati konkurse i njihove rezultate. I ta zebnja jeste osnovni i najvažniji cilj. Valja voditi računa da se nečim ne zamerite onima koji udeljuju pare. Ako se zamerite, neće biti ni te crkavice, koju vam na jedvite jade dobace.

Finansijskom ucenom se vlada efikasnije nego pendrekom, sudovima i zatvorima. Finansijska ucena i jeste u osnovi neoliberalnog totalitarizma.

Neizvesnost prati kašnjenje. I te mrvice se bacaju prekasno. Uzmimo ovu godinu. Ishodi republičkog konkursa su poznati tek krajem aprila, a gradskog tek u maju. Pare će, na osnovu višegodišnjeg iskustva, biti isplaćene tek na leto, nekima i kasnije. Kulturni programi se, međutim, odvijaju tokom čitave godine, ne može sve da stane dok se nadležna činovništva smislostive. Polovinu godine se, možda i više, radi na božju veresiju, sa nadom da će država možda nešto udeliti, i zebnjom da možda i neće. Vi, u kulturi, izvolite radite, ako hoćete, ako nećete, i ne morate, bar što se establišmenta tiče. Može se i bez tih vaših koještarija i bezvezarija, ko je još od toga video vajde. Ideološka matrica, sama po sebi neprijateljska prema kulturi, pojačava se pritivizmom vladajućih struktura koje bi da sve srozaju na sopstveni nivo. Bilo bi im sasvim povolji da se kulturni život ugasi sam od sebe. Ili, ako je to nemoguće, bar da ga ima što manje.

Način raspodele ovih oskudnih i zakasnelih sredstava je posebno budalasta priča. Usvojen je jedan veoma loš „komesarski“ sistem. Nema dobro upućenog i obaveštenog tela koje stalno prati i vrednuje programe. O finansiranju programa odlučuju navrat-nanos skrpljene komisije, koje se obrazuju tek po raspisivanju konkursa, po čaršijsko-interesnom principu. Mnogi od članova tih komisija imaju tek mutnu ili nikakvu predstavu o oblasti o kojoj odlučuju i upravo su zbog svoje neobaveštenosti poželjni. Postavljeni su da izguraju interese nekog lobija, ne da doprinesu kvalitetu kulturnih sadržaja.

Kako ne znaju šta je šta, niti ovako skrpljeni mogu znati, komesari ne odlučuju na osnovu uvida u programe. Formalno, odlučuju na osnovu „aplikacija“, to jest papira, a papir trpi sve. Stvarno, vode ih instrukcije kulturne birokratije, pripadnost ili bliskost pojedinim interesnim grupama, lične sklonosti ili netrpeljivosti. Dobiće nešto onaj kome je ministarstvo naklonjeno ili onaj ko u komisiji ima „svoje ljude“. Ko je komesarima stao na žulj nema čemu da se nada.

I ovde je privremenost veoma važna. Stalno telo bi bilo i upućenije, i potkovanije, i nezavisnije kako od činovništava, tako i od interesnih grupa. Privremenost povlači veoma poželjnu proizvoljnost i rado viđenu poslušnost.

Uz sve to, nametnuta je jedna sumanuta birokratizacija kulture. Što je para manje, administrativnih procedura je više. Kako se iznosi smanjuju, tako se papiri množe. Dva dinara, sto papira. Došli smo dotle da se više vremena i energije troši na besmisleno adminstriranje nego na osmišljavanje i realizaciju kulturnog programa. Sadržaj je, uostalom, u birokratskom bezumlju nevažan, samo su papiri bitni. Birokratske procedure se umnožavaju same od sebe, papir traži papir, bujaju kao maligne ćelije dok ne unište organizam koji su zaposele.

Ima tu i birokratskog sadizma: došao si mi na zicer, sad ću da te muštram. Može mi se, kod mene je kasa.

Da sve bude još crnje, kulturnjačka birokratija pokušava, sasvim neprimereno, da se nametne kao vlast nad kulturom, ne kao njen servis, što bi moralo biti.

Kulturom, i onima koji je stvaraju, bi da vladaju činovnici koji na kulturi parazitiraju.

Naša nevolja je sistemska. Zato personalne promene na čelu ministarstava i skeretrarijata kulture ne znače ništa. Sve je to potrošna roba. Ministri i sekretari dolaze i odlaze, a kulturi je sve gore.

Dakle, kultura je u Srbiji ideološki nepoželjna, bedno, na pogrešan način i sa kašnjenjem finansirana, podvrgnuta birokratskom teroru, a ipak nekako opstaje. Zahvaljući isključivo upornosti i posvećenosti onih koji je, u nemogućim uslovima, stvaraju. Uprkos onima koji bi da je zatru.

Dejan Simonović, književnik iz Beograda