Kao da kraj nije ni sasvim blizu
Predstava grupe autora “Kao da kraj nije ni sasvim blizu”, interaktivna pozorišna instalacija inspirisana prebacivanjem sveta, odnosa i ljudskih interakcija u digitalnu realnost, biće izvođena u premijernom ciklusu u Bitef teatru od 15. do 17. januara, i to tri puta dnevno za po petoro posetilaca.
Autorski tim, koji čine Maja Pelević (tekst), Nikola Zavišić (režija), Filip Mikić (video i VR), Anja Đorđević (kompozitor), Mina Strugar (produkcija zvuka), Jelena Piljić (asistentkinja režije i video produkcije) i Sanjin Ćorović (asistent video produkcije), bavio se promišljanjem novih oblika suživota i zajedništa čoveka i mašine, rečeno je na konferenciji za medije 12. januara u Bitef art kafeu.
Taj projekat bez glumaca, sastavljen od teksta, slika, muzike i VR-a, spaja pozorište i tehnologiju u neku vrstu imerzivnog teatra, a realizovan je kroz atipičan proces jer niko nije radio samo svoj, nego i sve druge poslove, istakla je Maja Pelević.
"Svi smo autori koncepta ove predstave. Zajedno smo radili na realizaciji, zajedno promišljali realnost, a divno je što smo na raspolaganju imali više meseci. Inspirativne su nam bile teme Bitef festivala iz prethodnih godina - Svet bez ljudi i Na ivici budućnosti. Probali smo da pristupimo budućem svetu koji možda naziremo i u kojem ćemo morati na ovaj ili onaj način da živimo u simbiozi sa mašinama i tehnologijom. To je neminovno, samo je pitanje da li želimo sa tim mašinama da živimo srećno ili nesrećno, odnosno da li želimo da probamo da te mašine i tehnologije osvojimo i prebacimo, u neku ruku, u našu korist ili želimo de te mašine kontrolišu nas i da svet funkcioniše u smislu neke jezive tehno-distopije“, izjavila je Maja Pelević.
Autorski tim je, kako je dodala, probao da "istraži način na koji možemo da živimo u nekoj drugačijoj simbiozi sa tehnologijom i da možda čak i uživamo u tome, da istraži neke svetove u kojima život sa mašinama neće biti tako strašan, nego može biti i lep i srećan".
Nikola Zavišić je primetio da su, paradoksalno, zahvaljujući koroni, imali sreću da su mogli ovo da rade, inače bi neki bili zauzeti isplativijim poslovima, a neki ne bi ni bili u Beogradu. "Ovako smo se okupili i razvijali ideje koje su nam svima ležale na srcu. To je luksuz i sreća je da smo mogli time da se bavimo. Hvala Bitef teatru što se upustio u ovu avanturu i hvala Sanjinu na njegovim spravama koje je doneo da bismo mogli uopšte da počnemo da razvijamo tu digitalnu gimnastiku“, izjavio je Zavišić, ističući divnu kreativnu saradnju sa svim članovima autorskog tima.
Prema rečima Zavišića, "Maja je bila hrabra da od mnogo strana koje je napisala na kraju dođemo do esencije, bukvalno kristala koji ima samo osam strana i to poetskog teksta“, a govori ga pet žena, učesnica projekta.
"To što ćete dobiti je digitalni audio vizuelni haiku sa elementima virtuelne realnosti. Mislim da čak i ako je pogrešan, svakako je zanimljiv i uzbudljiv“, rekao je Zavišić, dodajući da se od publike ne traži ništa posebno, osim da bude u tom prostoru – kocki dimenzija 6 x 6 x 6 metara smeštenoj na sceni Bitef teara, i u nekom trenutku uradi ono što hoće. "To je i test slobodne volje svakog učesnika, što je isto zanimljiva stvar“, istakao je Zavišić. Napomenuo je da predstava traje malo duže od sat vremena i može u svakom trenutku da se napusti, a da ne bi trebalo da je gledaju ljudi sa epilepsijom, kao ni oni koji imaju problema da legnu na niski madrac i da ustanu sa njega.
Anja Đorđević je poručila da niko ne treba da se plaši, da u predstavi nema ničeg invazivnog i da pomenuta kocka nije prostor otuđenosti i hladnoće.
"Kada uđete, to je osećaj kao kada ste mali, pa napravite kućicu od ćebeta, sakrijete se ispod s drugarima i izmišljate stvari. Ovde vam ceo vizuelno zvučni rad pruža mogućnost da maštate o najrazličitijim stvarima koje vas spopadnu u trenutku. Meni je ovo toplo. Ni prirode naše nisu hladne“, rekla je Anja Đorđević, dodajući da "ponekad ima neprijatan zvuk ili boja, ali diskretno“ i da je uglavnom reč o meditativnoj predstavi.
Ističući da su svi zajedno radili jer ne bi ni moglo drugačije, opisala je predstavu kao "kompoziciju u kojoj je slika povezana sa zvukom, reč je muzika, sve je jedna partitura, muzika koja se i gleda i sluša“. "Mislim da ćete uživati, a mislim i da je ovakva predstava trebalo da nastane i ranije. Situacija sa epidemijom nas je naterala da je napravimo sada, ali se čudim što ovaj format predstave ne postoji inače u našoj zemlji, taj spoj vizuelnog, zvučnog i VR-a“, rekla je Anja Đorđević.
U predstavi ima oko 15 minuta VR-a, a pored publike, uživo je prisutan šef tehnike Bitef teatra, kao svojevrsni digitalni stjuard.
Direktor Bitef teatra Miloš Latinović izrazio je zadovoljstvo što posle dugo vremena može da najavi novu predstavu, a posebno što je do nje došlo „kroz proces koji suštinski definiše ovu kuću - strpljivo, promišljeno, istražujući“.
„Sticajem okolnosti, a imajući strpljenja da proces bude završen onda kada autori zaista misle da su došli na kraj. Bili bismo srećni da imamo mogućnost da uvek na ovakav način realizujemo predstave. Inače svi negde žurimo, svi negde hitamo - dok nam se nešto ne desi“, rekao je Latinović, pominjući situaciju sa epidemijom, ali i nužnost da se i u takvim okolnostima nešto radi.
"Predstava je posebna, specifična, inovativna. Predstavlja iskorak ka drugim umetnostima. Mogli bismo da konkurišemo za Bijenale u Veneciji“, izjavio je Latinović.
Publika će, kako je najavljeno, imati priliku da "iskusi virtuelno putovanje kroz moguće nove svetove oko i unutar nas samih. Kroz interaktivnu igru trenutnog zajedništva koje se uspostavlja u mikrostrukturi pozorišnog čina, publici se daje prilika da istovremeno bude izvodjač, posmatrač i učesnik birajući ugao gledanja. Koristeći virtuelnu realnost, audio-vizuelne instalacije i tekst, odnosno glas koji poziva na učestvovanje, ovaj čin postaje poziv na makar i malu, neprimetnu ličnu revoluciju. Da li je ovo što nam se događa početak neminovne apokalipse, simbolički asteroid koji ide ka zemlji da raznese civilizaciju kakvu jedino poznajemo ili je poziv na preispitivanje svega onoga što su nas naučili do sad? Odakle početi? Kakve zajednice graditi? Kakve odluke donositi? Na koji način voleti? Da li je danas u samoći i izolaciji, u iskrivljenim percepcijama realnosti moguće više nego ikad graditi nove oblike zajedništva, nove porodice? Šta ako ćemo naše nove porodice radosno praviti sa mašinama? I da li ćemo imati hrabrosti za to?Ć.
Sledeći blok izvođenja u planu je 27, 28. i 30. januara.
Foto: Nenad Šugić
(SEEcult.org)
