Karanović u završnici Festivala nesnimljenih filmova
Završne večeri Festivala nesnimljenih filmova u Dvorani Kulturnog centra Beograda, organizovanog prvi put povodom 60 godina kontinuiranog rada tog bioskopa, publika je dobila jedinstvenu priliku da čuje od samog reditelja i scenariste Srđana Karanovića priču o filmskom projektu na kojem je radio od studentskih dana - više od 30 godina.
Karanović je radnju „Tramontane” sažeo u priču o setnom, starom pomorskom kapetanu koji u poslednjih nekoliko trenutaka života rekonstruiše u mašti svoj život da bi u njemu promenio sudbonosni događaj i tako zadovoljan umro.
Karanović je rad na scenariju „Tramontane” započeo davne 1968. godine, tokom studija u Pragu, posle propasti Praškog proleća, u tmurnim jesenjim danima kada je počeo da smišlja svoj prvi igrani film i to u razmeni sa svojim cimerom, Rajkom Grlićem.
„Ja sam bio školovan kao reditelj, ali sam kao pisac scenarija ceo život bio samouk. Tada sam počeo ozbiljno sam sebe da učim”, rekao je Karanović u razgovoru koji je vodio njegov kolega Stefan Arsenijević, autor koncepta Festivala nesnimljenih filmova, koji je ranije ove godine upravo u DKC predstavio knjigu razgovora sa Karanovićem „Malo iznad tla – Srđan Karanović o svojim filmovima“.
Za Karanovićev rad na "Tramontani" bila je značajna priča Borisa Piljnjaka o dva dečaka i devojčici u nekom primorskom mestu koje je imalo pomorsku tradiciju, ali i kontrast ružne praške jesenje kiše: „Užasnut ruskim trupama koje su išle po gradu, počeo sam da sanjarim o filmu koji bi se dešavao na nekom divnom moru, sa saznanjem da su i na jadranskom moru postojali gradići u kojima su stasavale generacije pomoraca i kapetana”. Istupanje u sopstvenu priču Karanović je napravio kreiranjem lika starog kapetana, koji kroz višednevnu feštu u malom primorskom mestu izvodi svoju životnu priču, koja se tiče ljubavnog trougla iz mladosti, pritom uvlačeći stanovnike tog malog mesta, ali i oportune glumce koji su pristali na to da igraju njega mladog, njegovog najboljeg prijatelja i devojku. On time sebi pruža priliku da retroaktivno promeni tok sopstvenog života i njemu, a kasnije i gledaocima i učesnicima, donoseći katarzu.
U realnosti Praga tog vremena, Karanović je shvatio da ne želi da se bavi realnošću, već želi da pravi bajke koje će biti bekstvo od života: „U tom smislu je Prag značajan”, dodao je.
Iako je poslednja verzija pisana 2004. godine, već na samom početku imao je „određeni afinitet prema kiču i toj potrebi i naivnosti ljudi koji iz neznanja ili svog ukusa kičasto rade neka rešenja". "Tu kombinaciju naivnosti i stvarnosti sam posle na različite načine varirao i u svom prvom filmu”, rekao je Karanović. Arsenijević se nadovezao komentarom da je to nešto što se provlači kroz Karanovićeve filmove, što je on i potvrdio, dodajući da je "možda nesvesno bežao od života”.
Delove scenarija čitao je Miloš Milovanović, a svoje viđenje mogućnosti produkcije "Tramontane" dao je i producent Majk Dauni putem video-poruk. Dauni je i samog Karanovića podstakao da govori o jednoj prilici da istraže mogući lokalitet u Portugalu, međutim filmsko snimanje odatle nije uspelo da se razvije. Uopšte je pitanje lokacije za snimanje filma bilo od velike važnosti za samog Karanovića, jer bi „određivanje lokacije, bilo to primorska lokacija u Dalmaciji, Portugalu ili Ukrajini (davno pre ovog rata i ludila) utemeljile radnju filma i obojile je na jedan korenit način.”
Glavni problem tog filma bio je to što je on bio izuzetno skup: „U našim prilikama (sedamdesetih godina) malo više para bilo je za naše filmove koji su u to vreme bili uglavnom filmovi iz NOB-a. A ovo drugo su bili niskobudžetni filmovi, gradski, savremeni… Ovo je podrazumevalo produkciju koja je i dalje bila nedostižna”, dodao je.
S druge strane, kako je rekao, to je film ni o čemu.
Prema njegovim rečima, mislio je da - ako snimi taj film - neće morati da snimim više bilo šta.
"Imao sam osećaj da je to neki naopačke film, da to ne može da prođe: ja sam to radio kao jednu sopstvenu utopiju”, rekao je Karanović, čiji je film "Miris poljskog cveća" (1977) publika imala priliku da vidi nakon razgovora.
Nakon razgovora emitovan je Karanovićev film „Miris poljskog cveća” iz 1977. godine.
Program povodom jubileja DKC-a završava se 22. oktobra filmskim maratonom pod nazivom „Non-stop bioskop” kao omaž programu koji je osmislila prva filmska urednica DKC-a Marija Marinčić Majdak.
(SEEcult.org)