Karanovićev filmski put
Proslavljeni filmski reditelj Srđan Karanović predstavio je 20. decembra u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu autobiografsku knjigu “Sam o sebi”, u izdanju “Geopoetike”, u kojoj govori o svojoj porodici, detinjstvu i mladosti, studijama u Pragu i diplomiranju na FAMU, te o filmu “Tramontana” o kojem je maštao decenijama, ali nije uspeo da ga snimi.
Karanović je ispričao da je knjiga nastala tako što je za uvodni deo monografije o njemu, koju sprema reditelj Stefan Arsenijević, trebalo da napiše uspomene iz svoje mladosti.
“Sedeo sam besposlen u svom soliteru, u lokdaunu zbog pandemije. Počeo sam da pišem od Kulina bana, od predaka i polako tonuo u bunar sećanja. Prijalo mi je da to pišem i tako je nastala posebna knjiga. Uz veliku muku i veliko zadovoljstvo i uz neku suzu, jer 90 posto ljudi iz knjige nisu više živi”, rekao je Karanović na promociji knjige “Sam o sebi” o kojoj su govorili i reditelj Goran Marković, direktorka i izvršna urednica “Geopoetike” Jasna Novakov Sibinović i osnivač i glavni urednik te kuće Vladislav Bajac.
Karanović je rekao da mu i dalje padaju na pamet još neki ljudi ili detalji koje je mogao da pomene, ali to je “kao kada montirate film, u jednom trenutku morate da presečete i kažete dosta, to je to”.
Njegov otac Milenko Karanović bio je prvi direktor Jugoslovenske kinoteke. “Slučajno je počeo da se bavi filmom, sa svojih 37 godina. Da nije, možda se ja ne bih zaludeo filmom”, primetio je Srđan Karanović, čija knjiga pokazuje koliko je značajan uticaj roditelja na vaspitanje i kulturni razvoj deteta.
Karanović je izjavio da “nije želeo da napiše recept kako se postaje reditelj”.
“Ovo je moj put, a svaki reditelj bi mogao da ispriča svoju priču. Voleo bih da takvih knjiga ima puno”, rekao je Karanović, čija je autobiografija bogato ilustrovana fotografijama iz privatne arhive.
Goran Marković, koji se često pominje u knjizi, izjavio je da su Karanović i on prijatelji već šezdesetak godina i da je sve što je opisano uglavnom već znao, a deo i doživeo.
“Najinteresantnije mi je to što je uspeo da napravi knjigu bez ijedne izmišljotine. Ja to ne bih mogao. To što on piše, to je stvarno tako, a pritom ima izuzetnu poetiku. To je glavna vrednost ove knjige - od pravih, istinitih stvari napravio je nešto što je poetski doživljaj, kao da čitate dobar roman”, rekao je Marković.
Ističući da mu je Karanović bio prvi filmski učitelj, pomogao mu da snimi film za prijemni ispit u Pragu i tako odredio njegovu sudbinu, Marković je priznao i da je zadivljen s koliko podataka, imena i naslova Srđan raspolaže, a koje je on zaboravio.
“Dragocena stvar u knjizi je tretman misterije kako se postaje umetnik i šta taj put podrazumeva. Na tako nešto sam naišao samo u Džojsovom ’Portretu umetnika u mladosti’”, izjavio je Marković.
Karanović je u knjizi ljubazan i prema neprijateljima. “On nije imao lak život, ali je ova knjiga ekstrat lepih stvari. Žao mi je što nije opisao i one ružne”, rekao je Marković.
Jasna Novakov Sibinović je istakla da je sadržaj knjige ličan i da tu nije bilo mnogo uredničkog posla, a što se tiče izgleda i grafičkih detalja, rad na knjizi je bio kao da je rađen neki matematički projekat. “Sve je bilo vrlo precizno, jer je Srđan veliki perfekcionista”, istakla je ona.
Vladislav Bajac je izjavio da u autobiografskoj literaturi odavno nije čitao nešto tako jednostavno rečeno, što tako teče, priča o običnim stvarima, a kad završite “osećate kao da ste čitali nešto ogromno važno, spektakularno, a bez pretenzija da bude spektakularno”.
Bajac je primetio i da je tekst suzdržan, jer je Karanović gospodin čovek, pa je takav i kada piše knjigu, ne govori ružno ni o kome, estetizuje svoju misao i sve deluje lepo, ali bez patetičnog osećanja.
Iz publike se čuo i komentar jednog starijeg čitaoca da je Karanović opisao život u Beogradu 50-ih i 60-ih godina 20. veka tako dobro da će ova knjiga jednog dana imati i antropološku vrednost.
Mnogobrojnu publiku u sali “Makavejev” pozdravio je i upravnik Muzeja Jugoslovenske kinoteke Marjan Vujović, koji je istakao da je toj ustanovi izuzetna čast to što je u prilici da ugosti jednog od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih filmskih autora. Vujović je pozivajući publiku da posle promocije knjige pogleda i KAranovićev film “Besa” (2009), koji je sam izabrao za tu priliku.
Karanović je rekao da taj film, poslednji koji je radio, “ima pristojnu kopiju na 35 milimetarskoj traci koja se može videti jedino u Jugoslovenskoj kinoteci”, a inspirisan je događajima iz stvarnog života koji se pominju i u knjizi.
(SEEcult.org)