Kritika na delu: Dejan Vasić, Finale Mangelosa 2022, 3/3
Izložba finalista nagrade “Dimitrije Bašičević Mangelos” za 2022. godinu, Galerija Remont, Beograd, 11. jul - 6. avgust 2022.
Kritičar na delu: Dejan Vasic, istoričar umetnosti - 3/3
Istoričar umetnosti Dejan Vasić u završnoj epizodi serijala Kritika na delu o izložbi finalista nagrade "Mangelos" za 2022. godinu ističe značaj tog priznanja za mlade umetnike u Srbiji, ali ukazuje i na slabije interesovanje za učešće na konkursu poslednjih godina, smatrajući da bi trebalo ponovo uvesti sredstva za produkciju radova odabranih učesnika i omogućiti im i kustosku podršku.
“Nagrada ‘Mangelos’ već 21 godinu predstavlja izuzetno važan presek stvaralaštva mladih umetnika koji prave prve korake na umetničkoj sceni, daje dobar uvid i presek u stanje scene, savremene tendencije i umetničke okupacije najmlađe generacije”, istakao je Vasić, koji je protekle tri godine član žirija za dodelu nagrade “Mangelos”.
Prethodnih godina, kako je dodao, primetno je da je smanjeno interesovanje za nagradu, što se najbolje meri brojem prijava. Ove godine bilo je 20 kandidata/kinja, a žiri je u prvom krugu udlučivanja izabrao četvoro finalista – Pavla Banovića, koji je i osvojio nagradu, te Deu Džanković, Milana Kujundžića i Kemila Bektešija.
Vesić ukazuje da je na umetničkoj sceni primetno poslednjih nekoliko godina potpuno odustajanje i odsustvo države. Zapravo, prisustvo države je u onome što nazivamo kreativne industrije - u finansiranju određenih sadržaja zabavnog karaktera, a sve manje se ulaže kako u savremenu produkciju, tako i u infrastrukturu koja savremenu produkciju treba da izlaže i distribuira prema široj publici.
“To je nešto sa čim smo morali da se suočiimo i uočimo iz samih pristiglih aplikacija”, naveo je Vasić, dodajući da je indikativno da to izmicanje države u velikoj meri otvara prostor za delovanje komercijalnih galerija i najmlađe generacije umetnika se vode tom vrstom korporativne i preduzetničke logike. To se može videti po samim radovima koji se po estetici lako uklapaju u korporativne enterijere i novu estetiku koju oslikava najpre "Beograd na vodi”, ali i drugi projekti sličnog karaktera. Drugi, pak, nivo je da su mnogi umetnici osetili potrebu da ispred svog obrazovanja i uopšte opusa stave koja je to privatna galerija koja ih reprezentuje, primetio je Vasić.
Prema njegovom mišljenju, u tom smislu jako je važno da i žiri i šira javnost imaju drugačiji nivo senzibilisanosti kako da zapravo razdvoje ono što je”tezga” od onoga što jeste savremena umetnost koja je otvorena za neizvesnost i za adresiranje širih društvenih problema i uopšte sopstvenih uslova produkcije.
“U tom smislu nagrada ‘Mangelos” je od izuzetnog značaja, jer moramo misliti na generacije koje još studiraju ili završavaju i treba da pronađu mesto na sceni, a ovo je idealna prilika da uđu u dijalog sa umetničkom scenom i stupe u kontakt sa sistemom umetnosti koji treba da ih podrži u daljem razvoju karijere”, istakao je Vasić.
Značaj nagrade “Mangelos” Vasić vidi u tome što treba “prepoznati savremene umetničke tendencije i nagraditi zaokružene opuse koji na estetski, politički i društveno-angažovani način sa visokim steenom konceptualizacije odgovaraju savremenom trenutku i mogu da reprezentuju ono što jeste umetnička scena”, naveo je Vasić.
Budući da je u protekle tri godine imao uvid u produkciju više od 60 umetnika, koji su aplicirali, Vasić je konstatovao da su mnogi radovi zamišljeni sa daleko većom ambicijom u odnosu na to kako su realizovani. U tom smislu vidan je problem odsustva finansiranja savremene umetničke produkcije, jer su mnogi radovi ostali na nivou skica.
Proces selekcije podrazumevao je izbor umetnika za koje je žiri smatra da na najbolji način reflektuju kako sopstveni način rada i promišljanja umetnosti, tako i širi sistem, uključujući i društveni sistem u kojem žive i rade.
Ovogodišnji dobitnik Pavle Banović (24), kako je istakao Vasić, kroz rad “Emisije snova”, ali i celokupan opus, kritički unutar medija u kojem deluje, a to je prvenstveno video, uključuje politiku medija videa kroz ono što zove “privremene utopije,” odnosno glič koji predstavlja jednu vrstu curenja slike u onome što su komercijalni sadržaji, kako u privatnim, tako i u javnim prostorima.
Sa druge strane, dodao je Vasić, Kemil Bekteši kroz rad “Old blood” preispituje odnos države unutar sopstvenog identiteta. Rođen u Beogradu, Bekteši živi i radi u Sarajevu. Njegov rad je situiran, kontekstualizovan i dosta politizovan kroz pokušaj davanja krvi u Institutu za transfuziju krvi. Iz popunjavanja formulara vidi se da je više nego dobar kandidat da donira krv i potencijalno nekom spase život, ali zapravo biva odbijen jer to radi sa ličnom kartom Kosova.
S druge strane, opet preispitujući lični odnos – ovog puta sopstvenu traumu i gubitak, Dea Džanković u javni prostor i polje umetnosti unosi sopstveni bol, način na koji se sa bolom nosimo i kako ga možemo prihvatiti. U tradiciji Balkana je da se u situacijama suočavanja sa bolom prihvatimo rakije. Dea Džanković je “suzovaču” napravila destilovanjem sopstvenih suza, i to onih koji su zapravo rezultat nošenja sa bolom. Uspela je tako da proizvede oko 4 litra rakije.
“Zanimljivo u celom tom procesu je koje je mesto bola, kako ga možemo preneti iz privatnog u javni prostor i dodatno, unutar sopstvenog polja delovanja, jer naučeni smo da ne treba iznositi privatno / profesionalno i privatno ne treba mešati. Ona destabilizuje taj profesionalni sektor unošenjem sopstvenog bola, ne samo kroz rad “Suzovča”, nego i “Burnout”, gde je sa grupom žena otvorila prostor za plač, vrisak, dreku i ono što se u umetnosti zove vokalnim oslobađanjem”, naveo je Vasić.
Milan Kujundžić, pa, bavi se odnosom prema individualnom i kolektivom, odnosno pojedinca unutar šireg, globalnog sistema, pokazujući da je broj stanovnika na globalnom nivou u konstantnoj promeni. Kujundžić preispituje koji je odnos sistema, onoga što zovemo struktura, i pojedinca, naveo je Vasić, ocenjujući Kujundžićev rad i medijskim zanimljivim, jer uključuje sopstveni profil i njegovu reprodukciju u vidu sličica u koje je umetnuo i sopstvene vlasi kose – “daje genetski materijal unutar rada – daje prostor za dijalog, ali i prostor poverenja kako u umetnički, tako i u društveni sistem”.
Na osnovu istorijata nagrade “Mangelos” u proteklih 21 godinu, tokom koje je svojevremeno bio i u ulozi organizatora ispred nekadašnje “Kontekst” galerije, Vasić je konstatovao da umetnička scena u velikoj meri zavisi od sistema finansiranja. Nekada je nagrada “Mangelos”, osim rezidencijalnog boravka u Njujorku, samostalne izložbe i javne promocije, uključivala i produkciju umetničkih radova. Danas to više nije slučaj, jer na produkciju mogu da računaju samo finalisti. Nekada je bilo diskreciono pravo organizatora da odluče o produkciji, budući da su kandidati, pored portfolija, slali i predlog produkcije za narednu godinu. Mnogi umetnici su, poput Biljane Đurđević ili Andree Palašti, napravili nove radove bez toga da su bili finalisti ili dobitnici, podsetio je Vasić, koji tu vidi prostor za “ponovnu aktivaciju polja produkcije i podršku ne samo finansijsku, već i kustosku za sve one koji apliciraju”.
Prema mišljenju Vasića, lista finalista i dobitnika nagrade “Mangelos” pokazuje kontinuitet u pravovremenom prepoznavanju nečijeg opusa i dalje afirmacije, jer svi ti umetnici i dalje zauzimaju vrlo značajno mesto na sceni savremene umetnosti u Srbiji.
“To je velika čast, kako za dobitnike, tako i za samu nagradu, ali i velika odgovornost kako dalje možemo da mislimo ovo delovanje”, naveo je Vasić, koji je skrenuo pažnju i na činjenicu da su pojedini dobitnici zapravo odustali od rada u polju umentosti, što se može pripisati pre svega “uslovima koji su nepostojeći da se ti ljudi dalje podrže”.
“Jer, šta kada dobiju nagradu, šta je sledeći logičan korak? U tom smislu kompletna infrastruktura savremene umetnosti mora to da prepozna pravovremeno i odreaguje”, istakao je Vasić, navodeći kao pozitivan primer poslednjih nekoliko godina u tom smislu galerije Doma omladine Beograda i Doma kulture Studentski grad, a dolaskom Miroslava Karića u Muzej savremene umetnosti, i Salona MSU. Takođe, ovogodišnje Bijenale umetnosti u Pančevu, koje je kurirala Maja Ćirić, ali i Memorijal Nadežde Petrović u Čačku, čiji su selektori bili Bojan Đorđev i Siniša Ilić – jedan od dobitnika “Mangelosa”, uzeli su u razmatranje i radove najmlađe generacije, takođe preko “Mangelos” nagrade, istakao je Vasić.
U 1. epizodi Kritike na delu o finalu nagrade "Mangelos" kritičar na delu bio je Branislav Dimitrijević, a u 2. epizodi kritičarka na delu bila je Jovana Trifuljesko.
_ _ _
Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC “Filmart”, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2022. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.
Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2022.
Partner: SEEcult.org, Beograd
Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović
Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije
(SEEcult.org)
