Kritika na delu: Iva Čukić - 59. Oktobarski salon, 4/4

59. Oktobarski salon (Beogradsko bijenale), Kulturni centar Beograda i drugi prostori, Beograd, 20. oktobar – 4. decembar 2022.

Kritičarka na delu 4/4: Iva Čukić, arhitektkinja i urbanistkinja (Ministarstvo prostora)

Arhitektkinja i urbanistkinja Iva Čukić u četvrtoj, poslednjoj epizodi serijala Kritika na delu o 59. Oktobarskom salonu ocenjuje da je izostala adekvatna institucionalna podrška toj manifestaciji, koja je najznačajnija u oblasti savremenog vizuelnog stvaralaštva u Srbiji, a razlog za to vidi u odsustvu adekvatne kulturne politike, koje se ogleda ne samo u odnosu prema OS, nego prema kulturi generalno.

“Meni se čini da nema kulturne politike u Srbiji, i to ne pokazuje samo odnos prema Oktobarskom salonu koji je stvarno zabrinjavajući, nego generalno stanje u kulturi”, izjavila je Iva Čukić, navodeći da se to vidi po budžetu za kulturu koji je “ispod svakog nivoa za neku produkciju i dostojanstvene uslova rada”, preko v.d. stanja u institucijama do “tog nekog principa štap-kanap na koji se ljudi oslanjajaju”.

Napominjući da je imala priliku da više puta razgovara sa autorskim timom Kulturnog centra Beograda u toku priprema 59. OS, ali da govori pre svega iz pozicije nezavisne scene, Iva Čukić navela je da se u vaninstitucionalnom sektoru podrazumeva princip štap-kanap, te entuzijazam i društvene mreže da bi se napravilo nešto, ali da je bila iznenađena time što to dešava i na institucionalnoj sceni, mada ne uvek, nego kada nema podršku, ili političku podršku pre svega.

“Kada je nešto spektakl ili zabava, onda je ima (podrške) koliko volite - i šakom i kapom, a ovde je u pitanju puko snalaženje”, izjavila je Iva Čukić.

Ističući izuzetno veliki značaj Oktobarskog salona, jer u Srbiji nema bilo kakve druge smotre te veličine, Iva Čukić ocenila je da je Oktobarski salon i umetnicima jako značajan, pogotovo domaćim, jer je prilika da pokažu svoj rad, a i da izlažu u međunarodnom kontekstu, za šta nažalost nemaju često mogućnost.

Prema njenom mišljenju, transformisanje OS u bijenalnu manifestaciju pokazalo se nesvrsishodno.

“Nisam razumela šta je ideja bila da se (OS) održava bijenalno. Ako se dobro sećam, ideja bila da se poveća budžet za produkciju, pa će to biti baš sjajno svake druge godine, ali je to potpuno izostalo. Ovogodišnji OS je maksimum autorskog tima u datim okolnostima, ali ako kao običan posetilac, ne znajući pozadinu priče, odete i vidite određene prostore, to je stvarno neadekvatan i neuslovan prostor za manifestaciju ovog značaja”, ocenila je Iva Čukić, navodeći kao primer prostor novootvorenog Salona Muzeja grada Beograda u Bulevaru kralja Aleksandra: “Kad se spustite dole na najnižu etažu, gde je izložen francuski video, ta tavanica je sva izlomljena, zidovi su pod vlagom, to nije nikakvo akdekvatno izlaganje za tako veliku manifestaciju. To jeste do onih koji donose odluke zato što su mogli da obezbede – ako je to već tako veliko i značajno – neke uslove i propstore koji bi bili pristojni”, dodala je.

Prema njenom mišljenju, kulturna politika se svodi na favorizovanje i glorifikaciju kreativnoh industrija, mada nije sigurna da se uopšte zna šta sve to znači, čak i onima koji redovno koriste taj termin.

“Sve što je bilo kakva kultura potpada pod tu kategoriju samo zato što ima neku tržišnu konotaciju, a ne zato što ima bilo kakav smisao. To je  prosto industrija koja ne pomaže nikakvom razvoju, ni društvenom, ni ljudskom. Prosto je jedna marketinška floskula koja je postala glavna stvar u kulturi, a sve ostalo se isljučuje, diskredituje i nije u bilo kakvoj sferi interesovanja”, ocenila je Iva Čukić.

Kultura je, prema njenom mišljenju, svedena na marginu zato što je to tipičan represivni mehanizam kontrole bilo kakvog kritičkog mišljenja.

“Kada stavimo ljude na marginu bez bilo kakvih socijalnih i ekonomskih prava, onda oni prosto ne mogu sa te margine mnogo da naprave. Zato bih rekla da je to pre svega aparat kontrole”, konstatovala je Iva Čukić.

Prema njenim rečima, prostora u gradu ima, što se može videti i obicnom šetnjom, ali i tražeći informacije administrativnim putem.

“Međutim, u našoj zemlji ni na jednom nivou, administrativnom – znači ni na opštini, pa sve do države, ne postoji katastar nepokretnosti gde je javna svojina popisana. Ti su se rokovi ogdlagali unedolged poslednjih 15 godina, čak je i državna revizorska institucija odustala od preporuka – imali su godišnji izveštaj gde se svaki put skretala pažnja na nedomaćinsko upravljavanje javnom svojinom. Međutim, to nikome nije zvučalo kao opomena i stvar za reakciju. Ni mi kao javnost ne znamo šta postoji, ali oni kojima su informacije dostupne znaju, a ne upravljaju transparentno, odnosno upravljaju u skladu sa nekim svojim interesima. Pošto se inače ovde donosioci odluka ponašaju kao da je to njihova svojina. Onda kada su seli na neku stolicu, onda to pripada njima, a ne svima nama. Ne postoji bilo kakva vrsta volje da se otvori neki prostor za nešto što nije komercijalnog sadržaja, posebno što to i Zakon o javnoj svojini prepoznaje kao jedini osnov ustupanja prostora, osim kada su u pitanju fondacije, humanitarne organizacije i slično”, navela je Iva Čukić.

Iva Čukić dodala je i da umetnici koji učestvuju na 59. Oktobarskom salonu “uglavnom rade u nekim neuslovnim prostorima, ili nemaju prostor, a ako imaju – papreno plaćaju i to je takođe jako nezgodna situacija u koju su postavljeni”.

“Država ili grad ne prepoznaju potrebu da tom sektoru na bilo koji način pomognu, iako resursa za tu pomoć i mogli bi da se uposle”, konstatovala je ona.

Iva Čukić istakla je i potrebu razgovora o prostorima za Oktobarski salon i po završetku te manifestacije. To bi, kako je dodala, bilo značajno ne samo za umetnike kojima je potreba prostor radi stvaranja, već bi bilo važno za šire okruženje.

“Ljudi se loše osećaju kada žive pored napuštenog prostora. To ima razne svoje negativne aspekte i ne postoji nikakav argument da nešto stoji pod ključem”, zaključila je Iva Čukić.

*U prvoj epizodi Kritike na delu o 59. OS učestvovala je istoričarka umetnosti Leila Topić, viša kustoskinja u Muzeju savremene umetnosti u Zagrebu, u drugoj epizodi kritičar na delu bio je istoričar umetnosti i nezavisni kustos dr Zoran Erić, a u trećoj direktor Galerije "Božidar Jakac" u Kostanjevici na Krki u Sloveniji Goran Milovanović.

_ _ _

Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC “Filmart”, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2022. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.

Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2022.
Partner: SEEcult.org, Beograd

Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije, Zaklada kultura nova u okviru regionalnog projekta "Svet oko nas – očuvanje prostora kritike"

(SEEcult.org)