Kritika na delu: Refleksije našeg vremena - Akvizicije MSU 1993-2019, 1/5
Refleksije našeg vremena: Akvizicije Muzeja savremene umetnosti 1993 – 2019, MSUB/Legat Čolaković, Beograd
Kritičarka na delu: dr Jelena Stojanović - 1/5
Serijal Kritika na delu o izložbi Refleksije našeg vremena: Akvizicije Muzeja savremene umetnosti 1993 – 2019 počinjemo osvrtom istoričarke umetnosti dr Jelene Stojanović, koja smatra da se ta izložba mora posmatrati u kontekstu vanrednog stanja u kojem se MSUB nalazi, a samu postavku ocenjuje kao pokušaj stvaranja svojevrsnog spektakla, zasnovanog pre svega na estetskom konceptu koji zanemaruje obrazovnu funkciju muzejske ustanove i činjenicu da je reč o radovima nabavljenim u vremenu dramatičnih prekida, a ne harmoničnog kontinuiteta istorije, kako samog MSU, tako i društva u celini.
Izložba akvizicija MSUB-a se, prema njenom mišljenju, mora posmatrati pre svega u kontekstu situacije u kojoj se taj muzej nalazi posle poništenja konkursa i imenovanja v.d. direktora Viktora Kiša.
“Svaki govor o izložbi bi bilo neophodno početi govorom o samoj ustanovi, jer izložba akvizicija jeste na neki način stavljanje na uvid javnosti ne samo otkupne politike muzeja, već i specifične kulturne politike čiji je muzej deo, koji na neki način definiše i proizvodi. Svi znamo u kakvoj je potpuno neverovatnoj situaciji u negativnom smislu upravo sada ustanova – da je legitiman proces izbora direktora nasilno prekinut i da je faktički ustanova u vanrednom stanju, što bi (Đorđo) Agamben rekao state of exception”, navela je Jelena Stojanović, koja je svojevremeno i radila kao kustos MSUB, a diplomirala je na Odeljenju istorije umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu kod profesora Lazara Trifunovića, te magistrirala i doktorirala na Sorboni.
Prema njenom mišljenju, možda čak nije pristojno ni govoriti o izložbi akvizicija, s obzirom na teško stanje u kojem se nalazi sam MSUB i zaposleni u toj ustanovi, a ne vidi mu se kraj.
“Ono traje, ne nazire se kraj, ne zna se šta će biti, da li će biti… To je jedno izuzetno teško stanje. Kada sam razmišljala o naslovu izložbe ‘Refleksije našeg vremena’, pa imate taj hronološki okvir 1993 – 2019, prva stvar koja mi je pala na pamet je 1993. godina, kada je nasilno izbačen tadašnji legitimni upravnik MSU, koga je podržala i Katedra - dr Zoran Gavrić, koji je preminuo pre par nedelja, i javnost nikada nije dobila nikakvo objašnjenje. To je isto tako ostalo nerazjašnjeno. To je bila jedna nasilna situacija, gotovo bi se moglo reći državno nasilje, jer ovo je državna ustanova koja nikada nije dobila bilo kakvo objašnjenje… To je neka praksa koja jednostavno izgleda da postaje model funkcionisanja ove ustanove. I to je strašno. Mi smo kao struka dali svoje mišljenje, javnost je dala svoje mišljenje, ali izgleda da to sve ostaje u nekom prostoru i ni na koji način se ne dotiče ustanove”, konstatovala je Jelena Stojanović.
Akvizicije su, kako je ukazala, prilika da javnost vidi šta je to otkupna politika te veoma važne ustanove, koji su kriterijumi kojima se vodi i šta kao obrazovna ustanova zastupa, a to se iz priloženog ne vidi.
“Ovo što sada imamo je jedan spektakularan poduhvat”, dodala je, napominjući da je reč o 27 godina sakupljanja i formiranja kolekcije MSU i da je izbor od oko 200 radova sačinjen od oko 1.400, a predstavljen na dve lokacije, uz isticanje da se pojedina dela prvi put prikazuju, da su određeni predmeti prvi put izliveni… “Ima taj impuls da se stvori određeni spekatakl od jednog jako ozbiljnog, u krajnjoj liniji i dosadnog posla. Akvizicije – ovo mogu da kažem kao muzejski radnik i neko ko je i predavao muzeologiju – to je jedan dosadan deo muzejskog rada koji se bavi administracijom, posle toga dolazi konzervacija, i posle toga predstavljanje”, navela je Jelena Stojanović.
Prema njenom mišljenju, želelo se da se to “predstavi kao jedan, na neki način, zabavan čin, na dve lokacije u različitim delovima grada…”
“Šta dobija posetilac kada uđe? Da je izložba podeljena na 14 celina, 13 u MSU i jedna u Legatu Čolaković - 14 celina sa neverovatnim rasponom medija. I kada se uđe u jednu i drugu celinu, ono što posetilac dobija jeste jedna to što bi se muzeološkim jezikom definisalo kao estetska izložba, koja je poštovala sve kriterijume estetske predstave i to jako profesionalno, a to znači da je umetnički predmet estetski predsavljen, da svaki ima svoj prostor, osvetljenje i da su didaktičke table koje odvajaju celine diskretne - ni na koji način ne ometaju estetski doživljaj posetilaca. U okviru tih celina vidi se napor da se poštuje čuveni ili prepoznatljivi, uslovno rečeno protićevski kanon – idete po decenijama, pa imate tako osamdesete, devedesete, dvehiljadite i posle dvehiljaditih. To je prepoznatljivo”, konstatovala je Jelena Stojanović.
Taj estetski koncept izložbe, dodala je, doživljava vrhunac, paradoksalno, u Legatu Čolaković.
“Kada posetilac uđe u Legat, prvo što vidi sa desne strane je neki rad koji nije jasan – neka vrsta prepariranog pijanina. Nije jasno da li je to neka refleksija, neka konotacija na nove realiste i radove Armana i njegove akumulacije, da li je deo postavke… I onda se ulazi u samu zgradu Legata i tu vas dočekuje velika medalja sa likovima Marksa i Engelsa. Drugim rečima, sama postavka, za razliku od ove u MSU, koja je poštovala hronološki sled, ide u neko sučeljavanje. Mislim da je ideja bila - ako sam dobro razumela, da se stvori neka vrsta sučeljavanja, dijaloga. Koliko se u tome uspelo, nisam sigurna. Opšti utisak tog nekog etstetskog koncepta u Legatu doživljava vrhunac. To je, u stvari, neki slobodno lebdeći označitelj. To je sve negde lepo, jako prijatno, dosta spektakularno. Prvi put ćete videti, dođite u Muzej… Ja sve to razumem – taj nagon da se privuku posetioci. Možda je to bila prilika da se upravo progovori o toj nekoj vanrednoj situaciji ustanove, da posetioci koji dođu ne ostanu na tom estetskom pragu, jer ono štyo znamo iz muzelogojie je da svaki umetnički predmet i eksponat istovremeno je situiran i kontekstovan. Estetska postavka mu oduzima taj kvalitet i stavlja ga u svet vizuelnog domena. U tom kontekstu se postavlja pitanje posetioca. Jer, naučili smo, nadam se, iz nove kritičke muzeologije, da je jako važno da su muzeji obrazovne ustanove, čiji je cilj posetilac, koji na neki način definišu, formiraju subjektivitet posetioca - dakle, koja je saznajna dimenzija, šta je ono što će posetilac da ponese”, navela je Jelena Stojanović.
“Koje su to refleksije vremena? Kakva je refleksija vremena portret Anđe, sestre Nadežde Petrović? Šta posetilac može da sazna, na koje se to vreme odnosi? Da li se to odnosi na početak 20. veka, na modernizam? Na koji način to delo govori o vremenu svog nastanka u odnosu, na primer, na delo Saše Tkačenka – vožnju kada je MSU bio zatvoren? Šta posetilac koji, nisam sigurna da zna ko je bila Nadežda Petrović, može da sazna – izvuče iz postavljanja tog njenog dela u jednom nivou koji se kasnije nastavlja na rad Nevene Hadži Jovančić? Koja je to saznajna vrednost koju posetilac može da ponese? To ostaje potpuno nejasno”, ocenila je Jelena Stojanović.
“Svaki prostor koji se ostavi nejasan na jednoj postavci ostavlja prostor za grešku, za pogrešno razumevanje. To može da bude pogubno za svaku obrazovnu ustanovu, a posebno za muzejsku”, naglasila je ona. “Ostavlja se proizvoljno da ta neka čuvena, hajde da ironično kažemo – ideja koja je popularizovana pre 1968 – ideja otvorenog dela”, dodala je.
Prema mišljenju Jelene Stojanović, ta otvorena situacija je opasna zato što upravo taj hronološki niz koji se navodi (1993-2019) nije hronološki niz.
“To je vreme prekida, to je vreme turbulentnih dramatičnih prekida, a to ne može da se vidi ni iz čega. Možda donekle samo na poslednjem nivou, ge se kaže da su se umetnici posle traumatičnih događaja 90-ih okrenuli subjektivitetu. Dobro, i? Dakle, stvara se lažna slika kontinuiteta kojeg nema”, zaključila je Jelena Stojanović.
Kao podjednako važno, posebno za stručnu javnost, ona je navela promenu muzejske orijentacije od jugoslovenske ka međunarodnoj.
“MSU ej napravljen kao muzej jugoslovenske umetnosti - u zgradi koja je ikonični primer jugoslovenske savremene arhitekture, koju je priznao svet, pre par godina je bila u MoMA… Šta se desilo? Isto tako, u najavi izložbe se kaže – međunarodna kolekcija. Koja međunarodna kolekcija? Kada je MSU promenio svoju orijentaciju i postao muzej međunarodne savremene umetnosti? Kada se to desilo? Da li je to posledica komercijalizacije, globalizacije?”, navela je Jelena Stojanović.
Izložba akvizicija, kako je dodala, bila je prilik da se to objasni posetiocima – da se objasne istorijski, politički, muzeološki diskontinuiteti.
“Toga ovde jednostavno nema. Da li će se to destiti? Verujem da hoće u katalogu, koji se radi, ali mislim da je bilo korisno da ljudi to vide jasno označeno na samoj postavci”, zaključila je Jelena Stojanović.
_ _ _
Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC “Filmart”, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2020. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.
Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2020.
Partner: SEEcult.org, Beograd
Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović
Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije
(SEEcult.org)