Marina na Sandensu
Marina Abramović jedna je od medijski najprisutnijih ličnosti na svetskoj sceni, posebno nakon retrospektive i maratonskog performansa u njujorškom Muzeju moderne umetnosti (MoMA) 2010. godine, koji će na predstojećem Sandens festivalu biti premijerno predstavljen u takmičarskom programu u vidu dokumentarnog filma. Veliku pažnju izazvala je prošlog leta i autobiografskom predstavom “Život i smrt Marine Abramović” koju je režirao Bob Vilson za Mančesterski festival. U međuvremenu je učestvovala i u crnogorskom paviljonu na 54. Bijenalu u Veneciji i imala retrospektivu u Garaži u Moskvi, a pre par meseci izazvala je i burne reakcije kao kustoskinja gala večeri u MOCA u Los Anđelesu.
Dokumentarac “Marina Abramović: The Artist Is Present”, u režiji Metjua Ekersa (Matthew Akers), imaće svetsku premijeru 20. januara na Sandensu, na kojem će imati još nekoliko projekcija, a prati provokativnu umetnicu kako se priprema za retrospektivu u MoMA. Film sadrži i scene iz privatnog života Abramovićeve, kao i intervjue sa njom i njenim saradnicima.
U najavi filma Marina Abramović opisana je kao jedna od najupečatljivijih ličnosti današnje umetničke scene - zavodljiva, neustrašiva i šokantna umetnica koja redefiniše performans već 40 godina, koristeći telo kao medijum i pomerajući fizičke i mentalne granice.
Reditelj Ekers stvorio je vizuelno putovanje u svet radikalnog performansa, u pokušaju da približi publici kustose, saradnike, ljubavi i obožavaoce slavne umetnice. Takođe, želeo je da “uhvati” kreativni proces i reakcije publike nakon iskustva sedenja preko puta umetnice za vreme njenog za sada najznačajnijeg performansa u karijeri.
Film počinje njenim finalnim pripremama za izložbu - konsultacijama sa kustosima, galeristima, dizajnerima... Njen dugogodišnji prijatelj i uticajni kustos u MoMA Klaus Bisenbah (Biesenbach) izjavio je da “Marina nikada ne prestaje da izvodi performans”. Na strateškom sastanku, ona podvlači da u 63. godini nema više strpljenja da bude alternativa, želi da performans bude konačno legitiman.
Svaki dan tromesečnog performansa u MoMA, tokom kojeg je ćutke sedela preko puta jednog od posetilaca, bio je detaljno isplaniran. U muzejskom atrijumu, koji je opisala kao “svetlosni trg”, želela je odsustvo svakog vida komunikacije u smislu govora, dodira... Cilj je bio postizanje duhovnog stanja koje može da inicira “dijalog energije” sa publikom, a film prati tok tog celog procesa.
Prema rečima Ekersa, koji je diplomirao likovnu umetnost i počeo karijeru kao slikar i vajar, i sam je na početku rada na tom filmu bio skeptičan prema umetnosti performansa. Nije ni sanjao, kako je izjavio ovih dana, da će izložba u MoMA izazvati takvu senzaciju kakvu je izazvala i da će ujedno biti tako dubokoumna.
“Nadam se da će publika uživati u upoznavanju ove predivne osobe kao što sam ja, i da će shvatiti ovaj njen novi rad na način koji će im otkriti i nešto o sebi samima, kao što je svakako učinio za mene”, rekao je Ekers.
“Možda je i kliše govoriti o transformativnoj snazi umetnosti, bez obzira što sam uveren da postoji nestso stvarno posebno u tome što je Marina postigla ovim performansom”, rekao je Ekers, izražavajući nadu da ni njegov film neće biti shvaćen samo kao dokument o umetnosti, već i o nečemu mnogo većem.
To je prvi dugometražni dokumentarni film Ekersa, koji već 12 godina radi kratke igrane dokumentarce i televizijske serije, a angažovan je i kao direktor fotografije na pojedinim filmovima.
Uoči premijere filma na Sandensu, još traju reakcije na gala veče u MOCA koje je Abramovićeva u novembru 2011. osmislila kao provokativnu prezentaciju “Manifesta života umetnika”, uz učešće Debore Hari (Deborah Harry) i više od 80 mladih performera, odabranih na audiciji.
Mesto na gala večeri koštalo je 2.500 dolara i više, a posetioci su jeli za stolovima sa rupama kroz koje su virile glave performera. Posetioci su imali priliku i da jedu za stolovima u čijoj je sredini bio nag performer ispod skeleta, kao u jednom od poznatih performansa Abramovićeve.
Obučena u beli laboratorijski mantil, koji je trebalo svi da nose, Abramovićeva je publici pročitala manifest o potrebi podrške umetnosti, a u završnici je sa Debi Hari, kao specijalnom gošćom, isekla torte napravljenu u obliku njihovih nagih tela u prirodnoj veličini.
Još uoči gala večeri, međutim, u pojedinim medijima i na internetu pojavile su se i kritike koncepta tog događaja, pre svega u vidu polujavnog pisma koreografkinje Ivone Rajner (Yvonne Rainer) koja je ocenila da je reč o grotesknom spektaklu sa elementima eksploatacije. Rajnerova je kasnije negirala da je javno komentarisala plaćanje performera, a čudila se i što se njeno pismo uopšte pojavilo u javnosti, jer ga je poslala navodno samo užem krugu ljudi.
Povodom kritika, Marina Abramović je izjavila da joj se niko od performera nije žalio i da je, sasvim suprotno, čula od mnogih da su bili srećni što su učestvovali, jer poštuju njen rad.
“Nisu iskorišćeni. Znaju da se moj rad odnosi na testiranje mentalnih i fizičkih granica”, rekla je Marina Abramović.
Osim o Abramovićevoj, na Sandens festivalu će, između ostalog, premijerno biti prikazan i dokumentarni film “Ai Weiwei: Never Sorry” o životu i stvaralaštvu kineskog umetnika i disidenta Aja Vejveja (Ai Weiwei). Autorka je novinarka i režiserka Elison Klejmen (Alison Klayman) koja je od 2006. do 2010. živela u Pekingu, a od 2008. do 2010. se često susretala i razgovarala sa Vejvejem, snimajući ga dok slika ili priprema izložbe.
(SEEcult.org)
